Пише: Оливер Јанковић
Није толико важно што је Србија сачувала статус у А дивизији УЕФА Лиге Нација, иако то стварно звучи лијепо. Двије године за редом (тачније три, јер се свака друга година „одмара“) фудбалска репрезентација Србије, на челу са Пиксијем, игра међу 16 најбољих екипа на континенту. Ако се томе додају повезани наступи на Мундијалу 2022 и ЕУРО 2024, то се резултатски може сматрати каквим-таквим успјехом. За потпуни успјех требају нам побједе на тим завршницама свјетских и европских такмичења. И треба нам игра која ће бити по мјери фудбалских сладокусаца. А то не памтимо још од квалификација за Катар и зиме 2021.
Е зато рекох да није толико важно што смо били бољи у баражу за А дивизију од тамо неке Аустрије. Важније је што смо у другом полувремену синоћње утакмице показали жељу, знање и такмичарску дрскост. Ово посљедње приликом првог гола, који није био само кикс Аустријанаца него и позитивни безобразлук Немање Максимовића. Његова жеља и борбеност да се прикраде и узме „ничију“ лопту. Услиједили су, као на траци, добри пасови Јовића, Влаховића, пиксијевски дриблинзи Самарџића… и егзекуција Влаховића, онаква какву смо требали и прошлог љета у Њемачкој и много пута у лесковачким утакмицама репрезентације.
Посебно се истакао Самарџић у двомечу са Аустријанцима. Прелијеп гол у Бечу, и сјајна акција код поништеног гола у Београду. Рекло би се да имамо тог дуго чеканог „новог Тадића“. Кажем, рекло би се…али свакако имамо чему да се надамо.
А надамо се функционалној и нападачки ефикасној Србији у квалификацијама за нови Мундијал 2026.
А кад смо код „народних надања“ старина Новак се разиграва у Мајамију. Успио је да повеже двије побједе – што је, ако пратите његову сезону, лијеп новитет послије испадања у Дохи и Индијан Велсу. Е сад ће бити занимљиво да видимо колико ће далеко да иде на Флориди. Не толико због евентуалне титуле овдје, колико ради мјерења „пролазног времена“ на путу ка Вимблдону. И 100. титули тамо, односно 25 ГС пехару.
Пазите, шта вам Оливер каже…
