Tek u naknadnom „prelistavanju“ događaja iz minulih vremena biva očiglednije ono što se, dok su se ti događaji zbivali, nije uvek moglo jasno razabrati i preciznije definisati. Posebno kad je reč o (tajnim) namerama i aspiracijama njihovih aktera.
U tom kontekstu može biti, i za nas, interesantna i intrigantna knjiga nemačkog vojnog istoričara Agilolfa Keserlinga „Bundesver na Balkanu: između rata i očuvanja mira“, prevashodno zahvaljujući njenom (snažnom i sinhronizovanom) medijskom „lansiranju“, izvorno započetom (nedavno) na stranicama najuticajnijeg nemačkog političkog dnevnika „Frankfurter algemajne cajtunga“.
Autor knjige, studije (386 strana, nedavno objavljene u Getingenu) pisane za Centar za vojnu istoriju i društvene nauke nemačkih oružanih snaga, jeste potpukovnik Bundesvera. Specijalista za dronove. Istoričar. Na univerzitetu za nacionalnu odbranu u Helsinkiju predaje istoriju evropskih ratova. Njegov deda Albert Keserling bio je feldmaršal Vermahta, do kraja veran Hitleru. Britanski sud ga je, kao ratnog zločinca, osudio na smrt. Godinama kasnije pomilovan. Umro na slobodi.
Prilog varničavoj temi
Knjiga je, inače, još jedan (u svakom slučaju važan) prilog u mnoštvu publikacija i dokumenata, o nemačkoj politici u jugoslovenskoj drami. Uključujući i dokumenta arhiva ministarstva spoljnih poslova, koja su, posle trideset godina „tajnovanja“, 2022. postala dostupna javnosti. I ova knjiga je, dakle, „nov prilog“ još varničavoj temi: problematičnoj ulozi Nemačke na tlu (bivše) Jugoslavije. I njenom prodoru (Drang nach Balkan) i snažnom nemačkom uticaju na evropskom jugu.
U predstavljanju ove knjige Mihael Štak, takođe vojni ekspert (profesor na Univerzitetu Bundesvera u Hamburgu), konstatuje da su „jugoslovenski ratovi“ bili katalizator za transformaciju nemačke vojske i (posebno) međunarodne uloge Nemačke koja je tako „postigla da bude rame uz rame sa Sjedinjenim Američkim Državama, Francuskom i Velikom Britanijom“.
Devedesete godine predstavljaju, piše Štak, ključnu deceniju za spoljnu i bezbednosnu politiku Nemačke. I njenu međunarodnu ulogu: ujedinjena Nemačka „vratila je staru geopolitičku poziciju centralne sile u srcu Evrope“. I od perifernog aktera u događajima postala važan diplomatski i vojni igrač, „posebno u kosovskom sukobu“.
Veliki zaokret nastao je „povratkom rata u Evropu“ 1991“, kaže Štak. A za taj „povratak rata“, ovaj autor, po ustaljenoj (i još preovlađujućoj) nemačkoj matrici, optužuje „srpsko rukovodstvo“ i „agresiju JNA“ protiv Slovenije i Hrvatske. Taj zaokret značio je, kaže, radikalan raskid s „Kolovom doktrinom“, koja je zabranjivala angažovanje Bundesvera u zemljama na kojima je „nacistički Vermaht vršio invaziju“. U političkoj formulaciji tadašnjeg kancelara Helmuta Kola, istoričara po obrazovanju, a čuo sam je, kao dopisnik „Politike“ iz Bona, više puta, ova opaska je imala reskiji ton: nemački vojnik neće, i ne sme, kročiti tamo gde su još sveži krvavi tragovi nacističkih zločina…
Zaokret se, inače, dogodio u vreme kada je i sam Kol pravio, i napravio, vratoloman zaokret u politici prema Jugoslaviji. Dosta dugo je, naime, bar javno, istrajavao na očuvanju Jugoslavije, označavajući je kao „statiku Evrope“. A onda je u leto 1991, a s jeseni snažno i nezaustavljivo, krenuo u njeno rasturanje, ishitrenim priznavanjem Slovenije i Hrvatske, protiv čega su još, bar u tom času, bili i Vašington, i (posebno) Pariz.
Tajne nemačkih arhiva
Nije nam znano da li se neko od naših istoričara angažovao u istraživanju sada već dostupnih dokumenata iz arhiva ministarstva spoljnih poslova koji se tiču politike zvaničnog Bona prema izvornoj jugoslovenskoj drami koja je, uz spoljnu, prevashodno i pre svega, nemačku asistenciju, prerasla u tragediju. Do naše javnosti stiglo je ono što je, prelistavajući, nimalo slučajno, masu tih dokumenata, saopštio poznati novinar Mihael Martens, balkanski dopisnik „Frankfurter algemajne cajtunga“ – nemačkog dnevnika koji se posebno istakao u „štampanju bombi“, medijskoj pripremi NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Preciznije – Srbiju.
Ratnohuškački ton u izveštavanju ovog dnevnika davao je njegov uticajni i neprikosnoveni suizdavač (počivši) Johan Georg Rajsmiler. Toliko da su i neki nemački novinari iz drugih redakcija njegovo prezime izgovarali kao Rajhmiler. S naglaskom na ono (zloglasno) rajh.
Ima onih koji su čak, u to vreme, tvrdili da su Kol i njegov šef diplomatije Hans Ditrih Genšer napravili zaokret u politici prema Beogradu pod snažnim pritiskom, i uticajem, Rajsmilera. Nešto od tog „nepodnošljivog“ Rajsmilerovog medijskog pritiska može se naslutiti i u ovoj Martensovoj analizi, iako se srčani zagovarač hrvatske (Tuđamnove) politike i interesa direktno ne pominje. Martens na jednom mestu citira upozoravajuću depešu tadašnjeg nemačkog ambasadora u Beogradu Hansjerga Ajfa: „Jednostrano izveštavanje znatno nam otežava pozitivan politički uticaj na unutarjugoslovenski sukob.
Ambasada savetuje da se to pitanje na odgovarajući način tematizuje naspram tamo poznatih nemačkih medija…“
Istraživanje novinara Martensa, koji je i sam neposredni svedok dramatičnih događaja u zemlji iz koje je dugo izveštavao, podstaknuto je snažnim uverenjem da je udeo Nemačke u razbijanju Jugoslavije nesporan, pa i presudan.
Krenuo je od Noama Čomskog, američkog lingviste svetskog glasa, i njegove izričite konstatacije: politika Bona 1991. godine predstavljala je „recept za građanski rat u Jugoslaviji“. Čomski je u politici kancelara Helmuta Kola i šefa diplomatije Hansa Ditriha Genšera video nastavak Hitlerove osvajačke politike: podržavajući Hrvatsku oživeli su onaj savez kakav je postojao od 1941. do 1945. sa „zločinačkom ustaškom državom“.
Martens spominje i tezu da je Nemačka želela rat na Balkanu kako bi vratila prevlast u Jugoistočnoj Evropi, uz opasku da takvih ocena ima u izjavama i memoarima francuskog predsednika Fransoa Miterana i britanskog premijera Džona Mejdžora. Citira i pariski „Mond“ iz 1991: ponovo se čuju nemačko-hrvatska nacistička zvona… Ipak „stajna tačka“, kao što to najčešće i biva, nemačkog novinara nesporno je uticala na njegov „pogled na stvari“ i konačan sud. A on glasi: nema naznaka da je Bon namerno rasturao Jugoslaviju, njoj jednostavno nije bilo spasa…
Promena Politike
Izborom citata (a oni bi, u konačnom mozaiku, trebalo da potvrde ovu Martensovu tezu) mogla se pratiti promena nemačke politike u jugoslovenskoj krizi – od izričitog zalaganja da se sačuva celovitost višenacionalne zajednice, makar uz njeno (izvesno) preoblikovanje, do radikalne odluke o jednostranom i ishitrenom priznanju Slovenije i Hrvatske. Početkom 1991. godine zvanični Bon je insistirao na stavu (prema platformi pripremljenoj za razgovore sa Francuzima, o usaglašavanju stavova) da u „interesu evropske stabilnosti“ Zapad mora da bude „usmeren na očuvanje Jugoslavije“. Nemci su čak 25. juna, na dan kada su Slovenija i Hrvatska proglasile samostalnost, bili naglašeno uzdržani.
Iz Bona je upućena instrukcija („izjava za novinare“) ambasadoru u Beogradu Hansu Juliusu Boltu sledeće sadržine: „Nemačka savezna vlada, zajedno sa svojim partnerima u Evropskoj zajednici, uvek se zalagala za očuvanje jedinstvene Jugoslavije na demokratskim osnovama i uz poštovanje ljudskih i manjinskih prava. Pitanje priznavanja Slovenije i Hrvatske trenutno se ne postavlja.“ Naglašeno je da bi priznavanje samostalnosti Slovenije i Hrvatske „predstavljalo mešanje u unutrašnje stvari“ Jugoslavije.
„Trust mozgova“ u ministarstvu spoljnih poslova pripremio je analizu (na trinaest stranica) koja je baratala argumentima za očuvanje Jugoslavije ili protiv toga. Činilo se da je više argumenata išlo u prilog očuvanja zemlje, s upozorenjem da bi njeno rasturanje značilo: rat. Treba, upozoravalo se, sprečiti da Hrvati i Srbi „podlegnu iskušenju“ da anektiraju Bosnu i Hercegovinu. Upozorenja se nisu tu završavala. Stvaranje čistih nacionalnih država je prosto nemoguće. Srbi, Hrvati i muslimani su u svim krajevima zemlje, osim u centralnoj Srbiji, međusobno isprepletani. Procenjivalo se i da bi se Evropska zajednica lakše snalazila s celovitom Jugoslavijom nego sa nizom manjih, nestabilnih državica, od kojih bi neke (spomenute su Bosna i Hercegovina i Makedonija) bile „jedva održive“.
To da „trenutno“ priznanje Slovenije i Hrvatske „nije na dnevnom redu“, nije dugo trajalo. Do radikalnog zaokreta došlo je u jesen 1991. godine. U Bonu je, primećuje Martens, procenjeno da „jugoslovensku dilemu“ treba rešiti priznavanjem Slovenije i Hrvatske, uprkos protivljenju („prigovorima“) Vašingtona, Pariza i Londona.
Taj „zaokret“ je, očigledno, pripreman ranije. Genšer je 26. avgusta, beleži Martens, primio u svojoj kući ambasadora Borisa Frleca. Ako primirje ne počne da se poštuje, nemačka vlada će morati, rekao je domaćin gostu, da preispita priznavanje Slovenije i Hrvatske i založi se za to u okviru Evropske zajednice. Slovenac Frlec, iako u tom času još na funkciji jugoslovenskog ambasadora (!), očigledno je radosno dočekao Genšerove reči. Oružane snage Jugoslavije, rekao je Frlec, više nisu narodna vojska s obzirom na to da tu više nisu zastupljeni Slovenci, Hrvati i Makedonci. Dakle, reč je o čisto srpskoj vojsci koja vrši agresiju na Hrvatsku…
Ubeđivanje partnera u Evropskoj zajednici da prihvate nemačku poziciju nije teklo glatko. Kancelar Helmut Kol nije, međutim, odustajao. Saopštio je 8. oktobra 1991. hrvatskom ministru spoljnih poslova Zvonimiru Šeparoviću ohrabrujuću vest: uspeo je da, posle dugih razgovora, slomi otpor francuskog predsednika Miterana…
Nemačka je ostvarila svoj cilj. Članice Evropske zajednice su priznale Sloveniju i Hrvatsku 15. januara 1992 (Kol je hteo da to učini do Božića 1991). Jugoslavija je konačno razbijena.
Miroslav Stojanović
Izvor: Pečat
