Više od dva veka prošlo je od seobe Trebješana, glasovitog nikšićkog plemena iz stare Hercegovine, koje je živelo oko brda Trebjesa, Slivlja i Ozrinića.
Spas od turske najezde jedan broj njih našao je hiljadama kilometara daleko u carskoj Rusiji, ploveći na brodiću uzburkanim morima da bi se na kraju u podnožju Karpata skrasile 22 porodice sa oko stotinu članova. U Odeskoj oblasti osnovali su selo Serbka, u kojem i danas žive porodice tog bratstva. Deo Trebješana privremeno je prešao u Gornju i Donju Moraču, a preostali u Drobnjake (Strug, Malinsko i Sirovac), gde su formirali novo pleme – Uskoke.
Kada su Trebješani napustili Nikšić s kraja 18. i početkom 19. veka, i posle mnogo stradanja od Turaka, spas su našli preko mora u Rusiji, sa sobom su od svog imetka odneli samo svoje živote i grumen zemlje rodne grude. Njihovi potomci i danas u Donjecku, Lugansku i regiji Odese nastavljaju tradiciju seoba ratovanja koju su im utrli slavni preci prolazeći golgotu od Hercegovine do Crne Gore i Brda, po Bjelopavlićima, Uskocima, Morači, dok su bežali i spasavali se od turske sablje. Punih 12 godina, od 1792. do 1804. godine, trebješki prvaci su, sa serdarom Mališom Lazarevićem Minom na čelu, obilazili ruski carski dvor, pokušavajući da dobiju dozvolu da se isele u Rusiju.
Vladika Petar Prvi Petrović bio je protivan seobi, bojeći se da drugi ne slede primer Trebješana i da zemlja ne opusti, pa je zapretio kletvom. Međutim, kada je dobijeno rusko odobrenje, vladika je makao kletvu – priča za „Novosti“ profesor svetske književnosti iz Ljevišta, nastanjen u Parizu, Komnen Bećirović, jedan od potomaka starih Trebješana.
– Oko 100 članova sa 22 porodice krenulo je krajem juna 1804. iz Ljevišta u Risnu na brod da se ukrcaju. Prolazeći pored Trebjese, sa suzama su se oprostili od svojih domova zaraslih u šiblje i grmlje.
Pre odlaska na put, Trebješani su dobili blagoslov od mitropolita Petra Prvog, da bi potom došli u Rusiju i dobili zemlju u Hersonskoj guberniji, na dan hoda od Odese, gde su u prvi mah doživeli veliko razočaranje.
– Najednom su se ti gorštaci, ratnici, hajduci našli u jednoličnoj ukrajinskoj ravnici među seljacima kmetovima, gde nije bilo ni beskrajnih vidika, ni šuma, ni izvora.
Zasnovali su Slaveno-serbsko selo, u kome su ubrzo podigli crkvu posvećenu svetom jevangelisti Luki, trebješkoj slavi. Zatražili su od cara Aleksandra Prvog i posle nekoliko godina dobili plemstvo, kao borci za hrišćansku pravoslavnu veru protiv agarjana na Balkanu, i zbog svoje odanosti i vernosti Rusiji. Naravno da su se, već po svom viteškom mentalitetu, stali školovati i isticati, došavši do visokih položaja u državnoj službi i vojsci. Jedan od njih, oficir Ivan Stepanović Dragićević sakupio je podatke i dokumenta sadržane u „Kazivanju starih Trebješana“ – naglašava Bećirović.
Po dolasku u Rusiju, car Aleksandar I darivao je svakom doseljenom Trebješaninu po stotinu dukata, a svakom domaćinstvu deset puta više. U oktobru 1820. svi Trebješani su upisani u plemićke (dvorjanske) knjige u Odesi. Svaka porodica je dobila lepo imanje, a vremenom, Trebješani su u novoj zemlji bili izuzetno uvažavani, dobijajući poslove i u državnim službama. Kad je izbio novi rat Rusije i Turske, u dobrovoljce su se javili i trebješki mladići sa Mališom serdarom na čelu. U tom ratu, 54 Trebješanina dobila su u Rusiji vojna priznanja i odlikovanja, kao potomci ljudi žestoke naravi i jakih osećanja.
OSTANITE S BOGOM, TURCI
Poštujući zadatu reč, nikšićki Turci nisu Trebješane na ovom putu dirali, već su ih mirno propustili i čak ispratili do Trubjele, gde su im trebješki prvaci uputili ove oproštajne reči: „Ne pominjite zlom što je među nama bilo, i ostanite s Bogom, Turci!“ Na šta su ovi odgovorili: „Da vam je sve od Boga prosto, i ajdete u dobri čas, braćo Trebješani!“ Rastanak zaista viteški među odvajkada zakrvljenim ljudima i verama – kaže Bećirović.
ODUŽUJ I ZADUŽUJ
Crkva Svetog Georgija na Trebjesi izgrađena je 1741. i Trebješani su u njoj primali crnogorske i hercegovačke glavare, emisare ruskog dvora i donosili mnoge važne odluke.
U tom hramu su se zakleli 1789. da će napasti i osloboditi grad Nikšić, bez obzira na žrtve. Iznad crkvenih vrata stajao je natpis: Odužuj i zadužuj. Prema predanju, u ovu crkvu nije mogao ući nijedan Trebješanin koji se mogao oženiti a nije to učinio, ili se mogao opismeniti a ostao nepismen.
Izvor: Novosti
