Пише: Душан Крцуновић
Црна Гора је чланица Парламентарне скупштине Савјета Европе, институције која се сматра предворјем Европске уније, као што је и чланица НАТО алијансе, највећег „одбрамбеног“ војног савеза. На своју срамоту. Јер, ове чињенице нимало не доприносе дипломатском угледу земље из којег би требао да извире њен међународни утицај, што се потврђује у случају тројице црногорских држављана из Никшића – Рајка Кривокапића, Маринка Јовановића и Драгутина Лалатовића – који још увијек чаме у заробљеништву на територији привремено окупиране јужне српске покраине Косову и Метохији.
Када је 1999. године јединствена држава Србије и Црне Горе била изложена војној агресији НАТО-а, тада је та „интервенција“ оправдавана хуманитарним разлозима спречавања наводног масакра над албанским становништвом. Политички запад који је монополизовао универзални појам човјечности – за који ће Карл Шмит рећи да је „идеолошки инструмент посебно користан за империјалистичке експанзије“ – ускраћујући га својим криминализованим непријатељима, данас је нијем пред свакодневним кршењем људских права српском становништву од стране штићеника НАТО-а. У том колоплету терора приштинског режима нашла су се и тројица црногорских држављана.
Душан Крцуновић: Агон и тимократски човјек у дјелу Марка Миљанова
Слаба је сатисфакција то што у мају ове године Приштина није примљена у Савјет Европе на сједници Комитета министара Европске уније. Иако је направљен преседан тиме што је препорука извјестиоца Доре Бакојану о пријему Приштине у чланство Савјета Европе 27. марта добила већинску сагласност Политичког комитета Парламентарне скупштине Савјета Европе, да би 18. априла исти тај захтјев био усвојен и на сједници Парламентарне скупштине, лажној држави је ипак спуштена рампа пред последњи корак ка чланству у Савјету Европе. Напросто, тамошњи режим није испунио ни оне услове које је прописала сама Дора Бакојану за добијање чланства у Савјету Европе као најстарије заједничке европске институције у чијем се окриљу могу наћи само суверене европске државе и која се посебно бави демократијом, владавином права и људским правима. Чак ни у постојећој констелацији геополитичких односа и урушеног међународног правног поретка, привременим приштинским властима није могло бити да се „Репубљик Косова“ учлани у Савјет Европе. Па ипак, тројица црногорских држављана и даље бесправно тамнују на територији са јединим статусом који јој се не може оспорити: ex lex, „изван закона“, изван цивилизације. Управо ту почивају разлози заточеништва никшићких младића којима су суспендована људска права, што значи – чак и да су тачни наводи приштинског режима о натпису „Косово је Србија“ на оквиру регистарске таблице њиховог возила – да су заточени због деликта мишљења.
Но, како објаснити однос кључних институција Црне Горе према судбини њених обесправљених и отетих држављана? Да нема заокупљености фингираном „уставном кризом“ и тугаљивом сагом формирања власти у Подгорици, да нема снисходљивости према западним партнерима и да има имало дипломатске креативности, Рајко, Маринко и Драгутин одавно би били на слободи и са својим породицама.
Немогуће је не осјетити тјескобу на мучну помисао да би овогодишње налагање бадњака у навечерју Божића испред Саборног храма Светог Василија Острошког Чудотворца у Никшићу могло протећи без тројице наших суграђана. Они припадају оном етосу који је „тридесетоавгустовцима“ омогућио политичка намјештења која су убрзо прерасла у оно што је Ален Бадју означио као „диктатуру функционаријата“.
