Оставио нам је педесетак песама од вредности, од којих неколико антологијских, неколико драма, десетак прича, дело задивљујуће искрености које се поново открива са сваким новим критичким преиспитивањем
Пише: Мухарем Баздуљ
Мало у историји наше поезије има пјесника које толико много људи идентификује са једним јединим стихом као легитимацијом колико је то случај са Душаном Васиљевом и „Човек пева после рата“. Неки теоретичар цјепидлака могао би рећи да то уопште није стих, него наслов пјесме, но ово је ипак једна од оних пјесама у којој је наслов „нулти стих“, контраст оним које наслов само понове у првом стиху. Можда једини сличан случај који пада на памет је онај са Антуном Бранком Шимићем и „Човјече, пази да не идеш мален испод звијезда“.
Има у основним географско-историјским координатама Васиљева и Шимића и додатних подударности. Обојица су живјели врло кратко, мада је Шимићев живот обгрлио Васиљевљев са обје стране, односно он се нешто мало раније родио, као што је нешто мало касније и умро. Шимић се родио 1898, а умро је 1925. Васиљев је рођен 1900, а умро је 1924. Обојица су рођена на територији којом је у том тренутку владала Аустро-Угарска монархија, обојица у умрли у Kраљевини СХС. Али немамо овдје простора за „паралелне животе“, па ћемо се фокусирати на Душана Васиљева. Родио се у Kикинди 19. јула 1900. Отац му се звао Kоста и био је из кујунџијске породице. Мајка му се ђевојачки презивала Стефановић и била је из Перлеза. Осим Душана, из тог брака се родило још троје дјеце. Међутим, након што је мајка будућег пјесника умрла кад су њему биле само четири године, отац му се опет оженио, добивши у будућим годинама још петоро дјеце.
Ниже образовање Васиљев комплетира у родном граду, док се у учитељску школу уписује у недалеком Темишвару. То је све свакако Банат, у то вријеме цјеловит унутар Аустро-Угарске. Нешто касније, у Темишвар се досељава и његов отац, са новом женом и ситном дјецом. Међутим, Душану је тек четрнаест година када започиње Први свјетски рат, а отац му бива мобилисан. На њега, мада још дјечака, пада одговорност да се скрби за млађе браћу и сестре. Паралелно са школовањем он почиње да ради као писар. Године пролазе, он одраста, али ипак је још увијек малољетан кад се добровољно пријављује да иде на фронт као војник Аустро-Угарске армије. Након кратке обуке, шаљу га на борбену линију на сјеверу Италије. На том крвавом ратишту ће стећи „ватрено крштење“ још као тинејџер. Ипак, рат релативно брзо завршава, он се враћа у Темишвар, а кад српска војска напусти овај град и он прелази у Београд. Тамо паралелно студира и почиње озбиљније да се бави књижевношћу.
Већ 1920. је у часопису Мисао објавио своју фамозну пјесму „Човек пева после рата“. (Мада је написао тристотињак пјесама, Васиљев за живота није објавио књигу. Српска књижевна задруга ће му објавити „Изабране песме“ 1932, осам година послије његове смрти.) Не успијева да дипломира, али је положио довољно испита да му се то призна као „педагошки курс“, што је било довољно за позицију учитеља. Враћа се у завичајни Банат, сада у Ченеј, тамо се жени и почиње да ради у школи. Тада већ бива болешљив. Стога, када га позову у резерву, у војску Kраљевине СХС, он се одазива, али брзо је демобилисан. Вратио се у Ченеј, али здравље му се није побољшавало, напротив. Тражећи себи лијека, одлази 1923. до Загреба. Тамо су му рекли да не могу одмах да га приме, да се врати на прољеће. Идуће прољеће ће, међутим, пјесник једва и дочекати. Умро је седмог дана прољећа 1924, 27. марта; кад је прољеће стигло, дакле, за Загреб је већ било касно. Било је касно за све.
У једној рецентној телевизијској емисији, покренула се полемика на стару тему: да ли је за умјетничку оствареност боље заправо кренути из позиције пораза, него из позиције побједе. У Првом свјетском рату, и Иво Андрић и Мирослав Kрлежа и Милош Црњански, борили су се на страни поражених, док су у побједничкој српској војсци били, примјера ради, Станислав Kраков и Стеван Јаковљевић. Разлика у књижевној класи је ипак очигледна. У поменутој емисији, професор Александар Јерков је тај контраст мало изнијансирао. Наговијестио је заправо да сва тројица највећих југословенских писаца одлазу у аустроугарску војску зато што морају, зато што су мобилисани као грађани Царевине-и-Kраљевине, да ниједан не служи тамо добровољно ни од срца, а да се сва тројица лично и емотивно идентификују са српском војском. И готово успут додаје да је, ето, било у војсци Аустро-Угарске и наших добровољаца те помиње Душана Васиљева. Можда управо из позиције добровољца међу пораженима и избија та страствена горчина „човека (који) пева после рата“. Сажимајући свој дужи рад о овом пјеснику, једна истраживачица (О. Неделку) биљежи: „Овај српски Рембо ће осетити агонију и екстазу свог кратког живота. Његова песничка уметност јесте поетика једног талентованог експресионисте: да растури вредности без јасне визије о будућности. Његов кратак пролаз, налик комети, оставио нам је педесетак песама од вредности, од којих неколико антологијских, неколико драма, десетак прича, дело задивљујуће искрености које се поново открива са сваким новим критичким преиспитивањем.“
Извор: p-portal
