Пише: Душан Рељић
Балканска одисеја, 1933-1941: Бекство од Хитлера кроз југоисточну Европу – нова књига професорке историје на Универзитету у Минхену Мари-Жанин Чалић добила је 19. марта овогодишњу награду Лајпцишког сајма књига у категорији стручне литературе и есејистике.
На почетку ове књиге стоји реченица у којој је сажето свако избеглиштво: “Најчешће је била потпуна случајност да ли се у последњој секунди негде отворио спасоносни пролаз или се пало у руке убицама.” У завршном поглављу сабране су те углавном потпуно волшебне, али углавном трагичне судбине избеглица описаних у овој књизи.
Тако су жене и деца из такозваног Кладовског транспорта (више од хиљаду немачких и аустријских Јевреја којима није успело бекство Дунавом) у марту 1942. угушене издувним гасовима преправљених нацистичких камиона допремљених за ту сврху у Београд. Ова књига потврђује такође да су многи злочинци, вероватно већина њих, под заштитом послератне немачке државе измакли заслуженој судбини.
Тако је баварски суд 1947. прогласио “неоптерећеним” мајора СС-а Карла Крауса, одговорног поред осталог за стрељање 839 Рома у Београду и многе друге злочине због којих је Југославија захтевала његово изручење. Под својим правим именом био је после рата директор фирме Омниа у Минхену, умро је 1976. године.
Захваљујући се на награди приликом свечаности на Лајпцишком сајму књига, Чалић је истакла да јој је била жеља да покаже непознату и за многе у другим деловима Европе изненађујућу страну Балкана: “Не као поприште насиља, него као место где су хиљаде нашле уточиште. Хтела сам и да пишем о искуству обичних људи.” Додала је да је међу подстицајима да напише ову књигу била и спознаја да се историја не понавља, али да је јасно да се историја “римује”.
Краљевина Југославија била је, како наглашава Мари-Жанин Чалић, на почетку Другог светског рата последња држава у Европи која је дозвољавала боравак или макар транзит онима који су узмицали пред Хитлером. Јеврејска општина у Загребу је до 1941. регистровала 55.000 избеглих од нацизма. Било их је још много који су зазирали да буду регистровани.
Краљевина Југославија примала је отвореније избегле него многе западне државе, како наглашава професорка Чалић. То су били уметници, глумци, писци, активисти и сви други који су због својих политичких убеђења или често само зато што су били Јевреји морали да беже. Неки су успели да се докопају америчких обала или Палестине, поједини су успели да се сакрију до краја рата, неки су се придружили Народноослободилачком покрету Југославије, а многи су сатрти у логорима на Бањици, Старом Сајмишту и у Јасеновцу.
На основу претраге многих архива и увидом у необјављене личне дневнике и друга документа, Чалић описује судбине педесетак избеглих. Међу њима су славна немачка глумица Тила Дирије, писац Манес Шпербер, сликар Рихард Циглер и друге знамените личности као и многи “обични људи”.
Ауторка упоредо тумачи тадашње политичке прилике у Немачкој, Аустрији, Краљевини Југославији и југоисточној Европи. Успела је, како каже, да пронађе и нека “скривена блага” и да их први пут предочи јавности: то су ратни дневници Тиле Дирије и Рихарда Циглера и хиљаде писама, разгледница и личних белешки других путника те принудне “Балканске одисеје” (избеглице у својим забелешкама често су користиле израз “одисеја” да опишу шта их је снашло).
Свака описана судбина била би вредна посебног романа. Тила Дирије, бежећи из Загреба од нациста и усташа и покушавајући да сустигне мужа Лудвига Каценеленбогена, који је преко Скопља хтео да се домогне Солуна, затекла се 6. априла 1941. у београдском хотелу “Српски краљ”. Преживела је немачке бомбе у оближњем подруму. Заједно са Београђанима који су потражили спас крећући се према југу доспела је до Велике Плане, где су их почастили “хлебом, сланином, сиром и ракијом”.
У оближњем засеоку прихватили су је, заједно са две аустријске Јеврејке, сељак Милош Симић и његова жена код којих су, на безбедном, остали више дана. Немачка војска је пресекла саобраћајнице према југу тако да се Дирије вратила у Београд и онда возом натраг у Загреб, где је већ била проглашена НДХ.
Испред куће њене пријатељице, грофице Злате Лубиенски у Јурјевској 27, стајала су возила Вермахта. У тој вили преживела је рат и чак успевала да помогне Народноослободилачком покрету. У томе ју је, не знајући, подржао функционер Хитлерјугенда Херберт Ертл. Био је смештен код грофице, а у Дирије, како јој је потом писао са Источног фронта, видео је “мајчинску пријатељицу”. За коју је обезбеђивао пропуснице које су користиле и илегалцима.
Професорка Чалић подједнако пластично описује и значајне политичке догађаје и кретања из тог времена који су утицали на однос власти у југоисточној Европи према људима у бекству од Хитлера и према самој Немачкој. Посебно за времена владе Милана Стојадиновића (1935-1939) постојала је приљежна сарадња са нацистима.
Претходила је отворенија политика у духу тадашњег пријатељства са Француском и другим савезницима из Првог светског рата. “Прихватање емигранта и одобравање азила је наша традиција, традиција наше државе”, тим речима је у новембру 1933. у Скупштини министар унутрашњих дела Живојин Лазић образложио зашто ће Краљевина Југославија наставити да пружа азил Јеврејима и другим избеглима из “рајха”.
То је било у време почетака масовног егзодуса из Немачке и пола године после одржавања заседања Међународног П.Е.Н. клуба 28. маја у Дубровнику. На скупу књижевника су се ломила копља око осуде прогона неистомишљеника у Немачкој (10. маја 1933. у Берлину су спаљиване непожељне књиге). Немачка делегација у Дубровнику, под контролом нациста, напустила је заседање када је дата реч Ернсту Толеру, књижевнику у бекству.
Његова бескомпромисна осуда нацизма наишла је на овације код већег дела јавности у Краљевини Југославији. “Свуда су ме примили са фантастичном срдачношћу”, писао је Толер једном свом аустријском пријатељу и колеги. Тадашњи председник југословенског П.Е.Н.-а др Светислав Стефановић, пак, био је заговорник фашизма и нацизма. Новембра 1944. стрељан је у Београду као непријатељ народа.
Страдања током “Балканске одисеје” неизбежно призивају поређења са садашњим приликама на “Балканској рути”. О “депримирајућим паралелама” Мари-Жанин Чалић пише: “Ко се бави бекством и егзилом – у то време и данас – наилази на храброст очајних, безобзирну похлепу трговаца људима, преласке граница на Балканској рути који су опасни по живот, путовања бродовима неупотребљивим за пловидбу, хаварије као и правдања држава зашто одбијају оне које траже азил на њиховим границама или зашто би да их упуте на друге континенте.”
За читаоце са југословенског подручја “депримирајуће паралеле” су још очигледније када призову своја сећања на деведесете године прошлог века и, за многе од њих, сопствена искуства када су били у бекству.
Професорка Чалић је ауторка петнаестак значајних студија о историји Југославије и региона, поред осталог и биографије Јосипа Броза Тита која садржи мноштво нових увида. Издавачка кућа Универзитета у Харварду објавила је превод њене књиге “Југоисточна Европа. Светска историја једног региона”.
Била је, између осталог, аналитичарка Немачког института за међународне односе и безбедност, саветница УНПРОФОР-а (мировних снага Уједињених нација у Југославији) и вештакиња Међународног кривичног суда УН-а за злочине почињене током југословенских ратова (ICTY) деведесетих година прошлог века. Академска књига у Београду, како се сазнаје, припрема превод ове јединствене књиге коју је објавила издавачка кућа Ц. Х. Бек из Минхена.
Извор: Портал Новости
