Пише: Душан Павловић
Србија у септембру улази у десети месец протеста који, у посткомунистичком периоду дугом 35 година, представљају не само највеће окупљање по броју учесника, већ и најдуже по трајању. Од септембра се може очекивати њихово интензивирање. Будући да су досадашњи протести већ дали извесне резултате, протестанти имају снажан мотив да наставе истим темпом у нади да ће наставак донети још опипљивих последица.
Протест се најбоље може разумети као рат исцрпљивањем (war of attrition), модел из теорије игара у коме обе стране чекају да она друга одустане, односно прихвати њене захтеве. У овом случају, режим чека да се студенти и грађани уморе од протеста и обуставе их, док студенти и грађани чекају да режим пристане на превремене изборе. Победу односи онај чија је цена чекања нижа (costly waiting).
Тренутно изгледа да демонстранти, нарочито студенти, имају нижу цену чекања, док режим, у покушају да после 28. јуна постепеним повећањем репресије повећа ту цену, не успева да оствари жељени резултат. Пошто постепено повећање репресије није дало резултате, режим је сада суочен са две могућности: Сценарио А – значајније повећање репресије и Сценарио Б – расписивање превремених избора.
Од хибридног до аутократског режима и укидања избора
Сценарио А има две подваријанте: у варијанти А1 режим се брзо консолидује и уклања грађане са улица, док у варијанти А2 грађани пружају озбиљан отпор, што доводи до даљег хаоса и нереда. У обе варијанте подразумевају се прекомерна употреба силе, масовна хапшења, оштрије судске пресуде, забране окупљања, полицијска бруталност (укључујући учешће парамилитарних и неформалних група насилника), као и убиства и мучење у затворима.
У повољнијем исходу за власт (А1), грађани би се брзо повукли пред насиљем, а режим би се брзо консолидовао. Такав сценарио је већ виђен у Ирану 2019, Белорусији 2020, Казахстану 2022. или Русији 2021. У неповољнијем (А2), отпор би био подједнако жесток, што би довело до још већег хаоса на улицама и блокирања нормалног живота.
Обе варијанте подразумевају наставак постојећег нивоа корупције, будући да би изостанак институционалних промена и даље омогућавао нетранспарентно доношење одлука и злоупотребу јавних ресурса, на којима овакав режим може да се одржи. Такође, обе варијанте подразумевају промену политичког система: избори ће бити укинути, а режим ће постати ауторитарни, а не више хибридни.
Власт је до сада избегавала превремене изборе јер је свесна пада популарности
Сценарио Б подразумева превремене изборе. До сада их је власт избегавала, свесна пада популарности, нарочито од почетка године када су сви факултети ступили у блокаду, а посебно од 15. марта, када се у Београду окупило више стотина хиљада људи. Ипак, ако појачана репресија из сценарија А не донесе резултате, избори остају једина преостала опција.
Превремени избори би окончали протест, који би се претворио у изборну кампању, што би власти омогућило да кризу институционализује и, евентуално, контролише. Такав потез, међутим, носио би елемент коцке — ослонац на манипулацију изборним условима како би се, упркос непопуларности, задржала власт. Ако режиму ово не пође за руком, Сценарио Б би највероватније завршио променом власти, што подразумева сасвим другачију политичку и економску динамику у 2026. и 2027, када се изабере нова влада у којој неће бити Српске напредне странке.
Ови сценарији нису међусобно искључиви, већ се могу надовезивати један на други. На пример, Сценарио А2 (спирала насиља) може бити увод у Сценарио Б, у којем власт, исцрпљена сукобима, расписује превремене изборе, или у Сценарио А1, где након периода хаоса долази до брзе консолидације режима. Могуће је и да се после А1 поново деси ескалација налик на А2, па затим прелазак на Сценарио Б. Такве комбинације указују да политичка динамика може бити променљива и вишефазна, што додатно компликује целу ствар.
Економске последице политичке кризе кроз призму ММФ-а и рејтинг агенција
Какав ово утицај може да има на привредне активности у Србији, поготово на економску политику, привредни раст и кључне макроекономске показатеље? Политичка нестабилност већ је ослабила поверење потрошача и инвеститора, успорила привредни раст, смањила прилив страних директних инвестиција и довела до повећања дефицита текућег рачуна. Међународне кредитне рејтинг агенције и Међународни монетарни фонд (ММФ) у својим недавним извештајима дају позитивну економску слику Србије за 2026. и 2027.
Агенција Фич је 25. јула објавила извештај у коме каже да је Србија требало да добије рејтинг БББ–, што значи улазак у инвестициони ранг. Међутим, због политичке нестабилности у земљи – нарочито због вишемесечних протеста, поларизације друштва и неизвесности око ванредних избора – Фич је одлучио да примени тзв. квалитативно умањење рејтинга за један степен, што је довело до тога да се коначни рејтинг задржи на нивоу ББ+, испод инвестиционог ранга.
Извештај претпоставља да протести имају негативни утицај на 2025, али не и наредне две године. Када даје пројекције за 2026. и 2027, извештај износи позитивна предвиђања, истичући да активности повезане са пројектом Експо 2027 напредују у складу са планираним роковима, те да ће јавне и приватне инвестиције допринети расту од 3,7 одсто у 2026. и 4,2 одсто у 2027.
На сличан начин економске перформансе и изгледе за 2026. и 2027. процењује и ММФ у јулском извештају. ММФ експлицитно препознаје тренутни политички ризик, наводећи да би продужени протести током 2025. могли да ослабе поверење потрошача, инвеститора и страних улагача. Отуда је ММФ пројекцију раста за ову годину смањио на три одсто. Упркос томе, ММФ закључује да ће се јавни инвестициони циклус, укључујући пројекте повезане са Експом 2027, одвијати према плану, што би, уз раст капацитета у прерађивачкој индустрији и туризму, убрзало привредни раст на четири одсто у 2026. и 4,5 одсто у 2027. Без икакве анализе, ММФ-ов извештај имплицитно претпоставља да ће се протести угасити до краја 2025, те да ће се дискрециона јавна потрошња наставити, што ће повољно утицати на привредни раст у наредне две године.
Корупција као саставни део економске политике
Иако оба извештаја препознају корупцију као саставни део економске политике, они је више третирају као структурни проблем, тј. као латентни ризик, а не као активни макроекономски фактор у наредне две-три године. Док год траје снажан прилив страних инвестиција, капитални пројекти напредују, а фискални показатељи остају под контролом, корупција се у њиховим анализама не јавља као централно питање, већ пре као успутна напомена.
Како видимо, извештаји рејтинг агенција и ММФ-а негативне ефекте политичке кризе углавном ограничавају на 2025. и у пројекцијама за 2026. и 2027. полазе од „нормализације“ ситуације у којима нема протеста. За разлику од таквих пројекција, полазна тачка ове анализе је супротна – није реално очекивати нормализацију. Политичка криза неће ишчезнути до краја 2025, већ ће се прелити и на 2026. и 2027.
Полазећи од тренутне економске политике, која се доминантно ослања на стране инвестиције и дискрециону јавну потрошњу, разматрамо како три политичка сценарија могу да утичу на економску политику, јавну потрошњу (капиталне пројекте), прилив страних инвестиција, девизне резерве, курс, дефицит текућег рачуна и јавни дуг, лакоћу задуживања преко еврообвезница, уз фокус на „цену“ корупције.
Кључни покретачи привредног раста у Србији од средине прошле деценије биле су снажне стране директне инвестиције (СДИ) и дискрециона јавна потрошња (висока јавна улагања у капиталне пројекте). Од 2015. СДИ су дошле до нивоа од око пет одсто БДП-а или приближно четири милијарде евра годишње и тиме су у потпуности покривале дефицит текућег рачуна. Истовремено, јавни расходи за капиталне пројекте више су него удвостручени, достижући око седам одсто БДП-а у 2023, предвођени великим инфраструктурним и енергетским пројектима и припремама за Експо 2027.
Овакав прилив СДИ смањује притисак на девизне резерве, јер се спољни дефицит покрива из стабилног извора. Тиме се одржава стабилан девизни курс и смањује потреба за већим задуживањем. Истовремено, висока јавна улагања подстичу раст и шаљу позитивну слику инвеститорима да могу да наставе да улажу, јер и држава наставља да улаже. Када домаћи приходи нису довољни, држава прибегава задуживању на међународном тржишту, укључујући емисије еврообвезница. Докле год раст остаје снажан, овакав модел држи јавни дуг и буџетски дефицит под контролом.
Међутим, ако се прилив СДИ или јавна (капитална) потрошња успори, овај модел пропада, јер оба ова стуба делују заједно у одржавању спољне и фискалне равнотеже. Губитак било ког од њих брзо би отворио притиске на девизне резерве, курс, буџетски дефицит и јавни дуг, претварајући садашњу стабилност у слабост.
Како ће, дакле, у 2026. и 2027. поменута три сценарија утицати на економску политику, покретаче раста и читав низ индикатора (девизне резерве, курс, дефицит текућег рачуна, јавни дуг), који су сада повољни?
Зашто се ни властима на дуги рок не исплати ширење спирале насиља
Сценарио А1 подразумева брзу консолидацију после значајног повећања репресије. Ово је заправо једини сценарио који би одговарао ономе што пише у извештајима Фича и ММФ-а за 2026. и 2027. Тржишта би реаговала кратким скоком премије ризика, после чега би уследило смиривање. Приноси на еврообвезнице би порасли са првим вестима насиља, али би се вратили на претходни ниво ако би се протести угасили до краја 2025, а свакодневни живот се нормализовао. Чвршћа политичка контрола би после извесног времена омогућила да се настави са дискреционом јавном потрошњом и капиталним пројектима. Економска стабилност би се вратила тамо где је била на крају 2024.
Сценарио А2, који подразумева спиралу насиља, носи знатно већи макроекономски ризик у 2026. Дискрециона јавна потрошња за капиталне пројекте би била успорена или преусмерена на куповину социјалног мира. Раст би изостао због заустављених капиталних пројеката. Прилив страних инвестиција би успорио док се ситуација не среди. То би отежало финансирање дефицита на текућем рачуну, што би – ако се не надокнади другим изворима – извршило додатни притисак на девизне резерве, а можда и на политику фиксног курса.
Пошто је неизвесно колико би дуго овај сценарио могао да траје, инвеститори би почели да продају еврообвезнице испод номиналне цене, а приноси би порасли и задржали се на вишем нивоу, што би поскупело задуживање. Јавни дуг ће морати да се увећа и то под неповољним условима.
Шта се може очекивати ако на изборима победи студентска листа
Сценарио Б подразумева превремене изборе и повратак у институције. Тржишта би поздравила институционално решење. Међутим, изгледи овог сценарија зависе од изборног победника и његовог економског програма.
У овом сценарију би најпре сигурно дошло до експлозије јавне потрошње због изборне кампање. То се већ могло видети на локалним изборима у Зајечару и Косјерићу у јуну 2025, где је на микронивоу забележено обилно трошење јавних средстава да би се купили гласови. Ово би био негативан, али краткорочни ефекат на макроекономске показатеље. Ако СНС после избора остане на власти – економски модел би се наставио до 2027, као у Сценарију А1. Уколико би пак победила студентска листа (са опозицијом или без ње), највећа промена би се састојала у радикалном смањењу корупције, али би највећа непознаница била будућа економска политика. Неизвесност се највише односи на судбину великих капиталних пројеката.
Рецимо, ако поствучићевска влада заустави Експо 2027, то не би имало утицај само на јавну потрошњу, већ и на стране директне инвестиције, које би се додатно успориле, јер је део њиховог прилива везан управо за Експо пројекте. Остали макроекономски индикатори би се привремено понашали као у Сценарију А2, али на много беневолентнијем нивоу.
Но, ова промена има своје позитивне стране, јер ако се зауставе овакви капитални пројекти, зауставља се и корупција. Од будуће владе свакако би се могло очекивати јачање институција и смањење корупције, што би дугорочно могло да повећа поверење инвеститора, унапреди ефикасност јавне потрошње и створи одрживије основе за раст. Ово би заправо била суштинска промена економске политике. Њоме би се смањила скривена цена садашњег модела раста, јер висока дискрециона јавна потрошња у великој мери произлази из корупционих трошкова уграђених у капиталне пројекте. Нова економска политика, иако испрва можда са мањим обимом јавних инвестиција, била би фискално одрживија и ослобођена додатног терета који корупција намеће буџету.
Извор: Радар
