Инсистирање на акрибичности приликом утврђивања броја страдалих Срба у Јасеновцу, логору анихилације сваке акрибичности, довело је до (по)грешних бројева, супротно намјери ревносних истраживача, али сасвим у складу са намјером усташких зликоваца и савремених ревизионистчких (пост)усташких агитроповаца, свих трију вјерозакона.
Тако се у “акрибичности” пописивача јасеновачке некрополе “поткрао” још један заборав. Обнављањем заборава у “акрибичним” бројевима, јасеновачке жртве двоструко су погубљене. Првим погубљењем наношена је патња жртвама, док се њиховим другим погубљењем, губљењем у умањеним бројевима, наноси патња живим ем-па(м)тиоцима Јасеновца – садашњим и свим будућим, иживљавањем над њиховим памћењем и њиховим осјећањима. Тако се тобоже научно савјесна матемaтика злочина – ни најмање случајно – преокреће у злочиначку „математику“, којом се довршава „дјело“ хрватских србосјечких „здругова“. Јасеновачке жртве нису преживјеле погубљење, а сви су изгледи да нећемо ни ми преживјети срамоту пристанка на њихово друго погубљење у бројевима.
У захтјеву за, из фактичких разлога, сада немогућом акрибичношћу и безусловном персонализацијом свих јасеновачких жртава, умањују се и размјере злочина и обавезе Европе и свијета према Србији и српском народу, као народу који је преживио геноцид, а који се оптужује за геноцид. Иза сребреничког броја „беневолентно“ се стављају три тачке, док се иза бројева погубљених јасеновачких мученика „непоткупљиво“ ставља неопозива тачка – да би се у перспективи отворила могућност монструзоног „бројања (жртава) уназад“, све док се и нумерички, а не само морално, јасеновачки геноцид не сведе на фуснотицу уз сребреничку инсценацију. Тачка на двоструко погубљење жртава, али – што је вјероватно најавжније – и морално погубљење српског народа, који од жртве геноцида треба бити претворен у његовог извршиоца.
Душан Крцуновић и Часлав Д. Копривица
