Ове године се навршило педесет година откад је у Атељеу 212 почела да се игра представа „Маратонци трче почасни круг“ по тексту Душана Ковачевића, младића који ће тек касније те исте године дипломирати драматургију на Факултету драмских уметности. Отад се, ево, развија осебујан опус једног од два-три највећа српска и јужнословенска драмска писца.
Петнаестог маја ове године у београдском Народном позоришту одиграна је премијера представе „Урнебесна трагедија“ у режији Јагоша Марковића. Ријеч је заправо била о београдској и српској премијери, пошто се ради о копродукцији Народног позоришта Србије и бањалучког Народног позоришта Републике Српске. Бањалучка и бх. премијера, дакле, одржана је раније, а ова друга је каснила неколико дана због жалости која је проглашена у Србији, а поводом два незапамћена масакра: на Врачару, у школи „Владислав Рибникар“, те у околини Младеновца.
Хронолошки први међу њима, онај где су и злочинац и већина жртава дјеца, нарочито је шокирао јавност. Како то, међутим, са правом умјетношћу бива, преко тридесет година стар Ковачевићев текст, о, између осталог, породичним односима у друштву означеном насиљем, који је, у Марковићевој поставци, још и додатно фокусиран на начин на који се таква атмосфера одржава на дјецу, стекао је и неку чудну, тужну актуелност.
Душан Ковачевић велики је писац наше ћуди и менталитета. А дио тог менталитета је, рекло би се, и да се много ажурније обиљежавају јубиларне годишњице у вези с мртвим, неголи са живим ствараоцима. Тако се, ето, десило и да прилично нечујно прође велика годишњица из фебруара ове године, педесета годишњица премијере једне од најкултнијих представа из СФРЈ, представе „Маратонци трче почасни круг“ коју је у београдском „Атељеу 212“ поставио Љубомир Муци Драшкић. Премијера је одиграна 26. фебруара 1973. и играна је са великим успјехом више од дванаест година, све до 19. јуна 1985. Занимљиво је да је посљедње извођење било тачно – двије стотине и дванаесто по реду. Сасвим у складу са називом позоришта у којем је играно. Иначе, звучи скоро невјероватно да је овај генијални текст Ковачевић написао још као студент на Факултету драмских уметности (ФДУ), те да је исте те 1973, али послије премијере „Маратонаца“ у „Атељеу 212“ тек – дипломирао. Ковачевић је, иначе, рођен у Шапцу, гимназију је завршио у Новом Саду, док је дипломирао у Београду, описавши у првих четврт вијека живота географски круг од Мачве преко Бачке до централне Србије. Након што је дипломирао, запослио се као драматруг на Радио-телевизији Београд. Значајније је, међутим, да је исте те 1973, у години кад је дипломирао и кад је напунио двадесет и пет, написао „Радована 3.“, комедију која ће захваљујући фантастичном тексту и непоновљивој глуми Зорана Радмиловића постати осамдесетих година у Југославији ВХС видео хит, па су реплике из ове представе изговарали и они који је нису никада видјели „на даскама“, него једино на снимку.
Да је послије своје двадесет и пете Ковачевић одустао од писања и да се као неки нововремени Рембо одлучио за каријеру увозника нафтних деривата или нешто слично томе, опет би са своје двије дотад написане драме остао дубоко урезан у историју овдашњег позоришта. Он, међутим, између своје двадесет пете и тридесет пете, пише, између осталог, „Ко то тамо пева“, „Сабирни центар“, „Балканског шпијуна“ те, у односу на свој дотадашњи опус, понешто нетипичан текст „Свети Георгије убива аждаху“.
Из ових наслова је одмах јасно да је осим за позоришну, Ковачевић незаобилазан и за филмску историју Србије и Југославије. Људи окупљени око Ковачевићевих текстова, од Слободана Шијана и Филипа Давида, преко Горана Марковића и Божидара Николића до, напослијетку, Емира Кустурице и Срђана Драгојевића, илустрација су повлаштеног положаја Ковачевићевог у нашој култури. Кад је ријеч о филмској верзији „Балканског шпијуна“ из 1984, ваља рећи да ту режију, скупа са поменутим Николићем, потписује сам Душан Ковачевић, те да је то био његов улаз у још једну умјетничку дисциплину у којој ће оставити видљив траг, пошто је потписао и режију још два дугометражна играна филма: „Професионалца“ односно „Није лоше бити човек“. Ипак, „Балкански шпијун“ остаје до дана данашњег један од највољенијих „домаћих“ филмова, збир савршених глумачких бравура (Данило Бата Стојковић, Мира Бањац, Звонко Лепетић, Бора Тодоровић, Соња Савић у главним ролама, плус Велимир Бата Живојиновић, Милан Штрљић, Предраг Лаковић, Бранка Петрић, Милан Михаиловић и ини у епизодама), са репликама којима су многи заборавили извор и цитирају их свакодневно („Окречите Београд“, „Ђура ће ти опростити што те тукао“, „Све је супротно од онога што изгледа да јесте“ итд.).
Из почетка Ковачевић је био сконцентрисан на савременост и, понешто теофрастовски, на „карактере“. Касније се све више интересује за историју. Ту су најприје већ поменути „Ко то тамо пева“ и „Свети Георгије убива аждаху“. Данас, са временске дистанце, међутим, видимо да су и његови комади о савремености, често заправо комади о „живој (актуелној) историји“.
Теме на које се Ковачевић фокусирао у својим комадима, од непотистичке геријатрије преко властољубивости патолошких карактера до параноје као политичке чињенице, све имају и своју друштвено-историјску тежину. Како се историја све више уплитала у југословенску свакодневницу, почетком последње деценије двадесетог стољећа, Ковачевић пише још два карактеристична комада: најприје „Професионалца“, а затим и већ помињану „Урнебесну трагедију“. Тај комад из 1991. године адаптиран је за филм 1995, а у режији Горана Марковића. У међувремену је често игран у цијелом низу позоришта, а сада га је, ево, поставио и Горанов презимењак Јагош. За вријеме ратова у Хрватској и Босни, није било нових Ковачевићевих драма, а прву постдејтонску годину (1996) обиљежава још једно сјајно његово остварење: „Лари Томпсон, трагедија једне младости“. А годину дана раније, по Ковачевићевом сценарију Емир Кустурица је снимио филм „Подземље“ који ће тријумфовати на Филмском фестивалу у Кану и постати један од филмова који је обиљежио крај двадесетог вијека у глобалној седмој умјетности.
Како то бива, негде од своје педесете године, Ковачевић полако од субверзивног аутора, постаје све више класик инкорпориран у институције. Члан је Крунског савета, а од 1998. године постаје директор Звездара театра, који под његововим руководством развија врло интересантан и специфичан репертоар. У октобру 2000. године постао је дописни члан Српске академије наука и уметности, док редовни члан исте институције постаје девет година касније. Његова политичка тежина расте с падом Слободана Милошевића и доласком ДОС-а на власт. На трагу српске дипломатске традиције, и он бива један од писаца који су се „уписали“ у амбасадоре. Ковачевић је, наиме, 2005. изабран за амбасадора (тадашње) Државне заједнице Србија и Црна Гора у Португалији.
Ипак, двије године раније, Ковачевић се послије „Балканског шпијуна“ вратио филмској режији и то преко филма „Професионалац“ у којем су бриљирали Бранислав Лечић и Бора Тодоровић и у којем је Момчило Бајагић Бајага отпјевао пјесму „Пада влада“ која је постала страшно популарна на свим протестним окупљањима у будућности. Ипак, његов директни излет у политику није предуго трајао. Четврт вијека након што је написана драма „Свети Георгије убива аждаху“, Срђан Драгојевић ради врло амбициозну екранизацију овог текста, а сценарио исписује сам Душан Ковачевић. На прелазу из прве у другу деценију двадесет и првог вијека, у само двије године, Ковачевић пише још двије запажене драме: „Генерална проба самоубиства“ и „Живот у тесним ципелама“. Такође, све чешче добива најразличитије могуће награде за дотадашњи опус и цјелокупно дјело. Примјера ради, такве су награде „Радоје Домановић“ и „Зоран Радмиловић“. И даље, међутим, стижу и награде за нова појединачна дјела као што је награда „Кочићева књига“ за „Генералну пробу самоубиства“ (2009).
Посљедњих година Душан Ковачевић је једна од ријетких неупитних јавних фигура на српској сцени. Док се све гласније води оно што је Љиљана Смајловић прозвала „хладним грађанским ратом“, Душан Ковачевић је један од ријетких људи који почесто зна да похвали неки потез власти, а да га опозиција неће прозвати „ботом“ и „сендвичарем“, односно „проданом душом“. Такође, Ковачевић се не либи да одређене поступке власти критикује, а да из медија блиских властима не стижу етикете о „лажној олош елити“.
Дочекао је да у сваком смислу постане „живући класик“. Удружење књижевника Србије ове године му је додијелило награду за животно дјело, добио је такође награду „Дрво живота“ фестивала Кустендорф (примајући ову награду, Ковачевић је рекао: „Кустендорф је један од последњих одбрана филма, а да није постао индустрија. Праве се филмови који су ручни рад, што је у уметности најдрагоценије. Када уметност пређе у индустрију, у нешто што је блокбастер који зарађује огромне паре, онда се не прича о квалитету, већ о шопинг молу.
Овај фестивал брани традицију и историју доброг филма, и част је бити на њему. Захваљујем се професору и мом драгом пријатељу.“), као и Сретењски орден првог степена који му је уручио предсједник Републике Србије Александар Вучић. У симболичком смислу можда је ипак најилустративнија чињеница је да је један трг у Сокобањи понио име Душана Ковачевића. По умјетницима се евентуално улице и институције прозивају након њихове смрти, а Ковачевић је, ево, добио „свој“ трг још за живота.
Кад год да интервју, Ковачевићеве поруке се пажљиво слушају. Његов филм „Није лоше бити човек“ изазвао је велики интерес прије двије године. Различити позоришни режисери кад пожеле да постигну у најмању руку пристојан јавни одјек, бирају да поставе неки комад Душана Ковачевића. Пола вијека након што је писао о маторим Топаловићима и Душан Ковачевић је дошао до тачке кад је ближи осамдесетој него седамдесетој. Од свих „својих“ Топаловића, међутим, он је духом још увијек најближи младом Мирку.
Мухарем Баздуљ
Извор: П- Портал
