Предавање „Рат анђела и демона у спјеву Луча микрокозма“ у Јавној установи (ЈУ) „ Захумље“ одржао мр Милорад Дурутовић, књижевни критичар и пјесник
Уводном ријечју обратио се мр Илија Бајовић, уредник програма у ЈУ „Захумље“, који је дао кратак освт на Његошев животни пут. Навео је, између осталог, да су највећи допринос за образовање Петар II Петровића Његоша дали Свети Петар Цетињски, који је свог синовца постепено увео у државничке послове, потом игуман манастира Топла Јосип Троповић, пружајући му уводна сазнања у теологију, те Сима Милутиновћ Сарајлија, оставивши дубок траг, нарочито, за друштвене науке.
„Читав низ људи, али највише сам Његош као појединац, личност се образовао и улагао у своје образовање као неко ко је оставио тако дубок траг у књижевности, не само када помињемо „Горски вијенац“ као можда најзначајније књижевно дјело Његошево, већ и „Луча микрокозма“, његове пјесничке збирке које су настале 30-их година 19. вијека, сва та књижевна дјела су настала захваљујући врхунском образовању Његоша, захваљујући његовој заинтересованости за различите области од античке митологије, класичне историје, филозофије, теологије. Његош је живио у тешким временима, можемо да претпоставимо колико му је требало и колико је морао да уложи напора да би сва та ђела написао и да би тај степен образовања достигао“, казао је Бајовић, наглашавајући да је Његош велику пажњу посвећивао образовању у Црној Гори гдје нијесу постојале свјетовне школе, а манастири су били једина мјеста образовања.
У склопу Цетињског манастира 1834. године оснива се прва свјетовна школа што представља, сматра Бајовић, огроман помак у тадашњој Црној Гори, осам година касније у Ријечкој нахији се оснива још једна школа. У Његошево доба су постојале двије манастирске школе: у Острогу и Брчелима. Бајовић је указао и на значај Русије за развој не само просвете, већ и државних институција, које, такође, нијесу постојале у тадашњој Црној Гори или су биле недовољно развијене. Захваљујући посредништву Ивана Вукотића и Матеја Вучићевић, руских државних службеника високо позиционираних у тадашњој царској руској влади, Његош је успоставио политчку везу са руским царем и основао државне институције, које су му помогле да оснажи своју власт и модренизује Црну Гору као државу.
Мр Милорад Дурутовић је изразио захвалност што, у години обиљежавања великог јубилеја – 210 година од рођења Његошевог, има прилику да говори о спјеву „Луча микрокозма“, које је сам пјесник прогласио својим најдражим дјелом. Дурутовић је навео предавање „Рат анђела и демона у спјеву Луча микрокозма“ представља припрему за научни скуп, који ће бити посвећен наведеном проблему.
Kако је спјев „Луча микрокозма“ настао у данима васкршњег поста, то околности његовог настанка указују, сматра Дурутовић, на „важно интерпретативно залеђе; пост, молитва, самоћа, као агенси специфичног духовног стања, у самом тексту Луче уписују се у метафори „смрзнут побожношћу“.
„Усамљеништво као предуслов богосазнања, усамљеништво „као предуслов креације“, како би рекао Октавио Паз, присутни су на свим нивоима Његошевог пјесништва, док његове коресподенције потврђују да је усамљеност била и његов животни усуд. У досадашњим тумачењима Његошевог књижевног стваралаштва, бар у оном дијелу који има статус канона у пребогатој критици о Његошу, није посвећено довољно простора испитивању ангелофаније и ангелолошких перспектива, ни у Његошевим космолошким пјесмама, нити у спјеву „Луча микрокозма“, оцијенио је Дурутовић.
„Житељи неба“, односно, анђели, ако ту ријеч схватамо као ангелолошки хипероним „који у себи збира све небеске умове који се у библијски устројеном свету налазе имеђу Бога и људи“ (Ђорђе Ђурђевић), у Његошевом спјеву нијесу тек ре-креирани као некав космолошки, а најмање као чудесни или фантастички пјеснички декор, већ се фигура анђела развија у веома сложеном хришћанском значењу ријечи.
„Прво, друго и треће пјевање Луче могу се тумачити као развијена поетско-библијска ангелофанија, док се фигуре арханђела (Михаило и Гаврило), као и палих анђела (Сатане, демона) из четвртог и петог пјевања, својом морфологијом, условно речено, тјелесном конфигурацијом, такође обликују у складу са библијском, хришћанском, традицијом. У томе можемо, вјероватно, тражити објашњење зашто немамо темељнијих испитивања ове врсте у књижевној критици, која, једноставно, није опремљена адекватним књижевно-теоријским апаратаом. Kорисни појмовни систем, па и знања, могла би се преузимати једино из теологије, али и онда остаје отворен проблем како тумачити фигуру анђела, а да се, притом, не задире у контекст фантастичне књижевости, јер појава анђела у Његошевом ђелу апсолутно не можемо схватати као појаву чисто чудесног, јер њихова семантичка или литерарна реалност обремењена хришћанским значењем“, рекао је Дурутовић.
У процесу читања, указао је Дурутовић, постоји (не)свјесна интенција да се замисли све што се замислити може, међутим, када читамо пето пјевање Луче, опис рата анђела и сатанске војске, упркос дескрипцији и епитетима сваковрсним, једва да ишта можемо замислити.
„Да ли ико може да замисли како су пламене стријеле „англеском (…) крвљу обојене“? Једва да је могуће препричати пјевање, а да то не буде сведено на сасвим штури опис. Метафоре које се прије могу разумјети као аналогије, као пјесничка мистификација, удаљавају од помисли на фантастички модус приповиједања. Онда је то сигнал да тај једва замисливи рат није енкодиран у епском кључу. Питање, да ли јесте и у драмском, будући да бисмо по конвенцији жанра у том пјевању морали да препознамо климакс, и то продужени драматски климакс из претходног поглавља у коме се описује рат аргумената, у коме Сатана излаже своје разлоге и намјере да прекине „ланац миродржни“. Слике и метафоре нијесу од велике помоћи. Јесу можда у уводним пјевањима, која донекле функционишу на принципу реализоване метафоре, па тако описи небеског простора ако нас на нешто подсјећају онда је то архитектура и иконографија храма“, казао је мр Милорад Дурутовић.
Догађај је уприличен у оквиру априлског програма „Никшићка културна сцена 2023“.
Извор: Сенка Чоловић Шумић rtnk.me
