Улаз у трећу декаду овог вијека личи на трећи круг Дантевог „Пакла“. А тамо (и овамо) − у трећем кругу пакла − пјесник је смјестио прождрљивце.
Нешто што посебно повезује пандемију звану ковид 19 и руско-украјински рат, са свим његовим бјелосвјетским притокома, јесте човјечанска обузетост храном: складиштење уља, шећера, брашна и осталих тзв. основних животних намирница.
Но, та веза одгонета и циљ глобалног узнемирења – када се већ умом овладало, а душа се свела на празну мјешину, остало је још да се господари свијета позабаве људским стомаком. Јер, паника, понајприје, креће из желуца. Како би се на руском језику рекло: Па́ника — внезапное чувство страха, настолько сильное, что подавляет логическое мышление.
„Нема дана без очнога вида/ нити праве славе без Божића“, рекао би Његош. Ово свакодневно пустошење рафова по европским маркетима стварно подсјећа на паничну еуфорију уочи празника, Нове године и Божића. Дуго је пак до празника. Зимница се више ни код нас не спрема. Остаје само паника, јер: ако дође до планетарног рата најважније је да се не умре од глади!
Познати никшићки кантаутор Миладин Шобић има једну скоро заборављену пјесму под називом „Пролази живот“. Пјесма је, углавном, љубавна. Личи у први мах на типичну романсу о растанку заљубљених. Па ипак, Шобић, у скоро свим својим пјесмама, некако успијева да из елементарности људских осјећања „заглави“ у универзалност, естрадизовани архетип – али ипак архетип.
„Пролази живот ко ђаво да га тјера“ – почиње Шобић своју романсу. Не само да имамо један in medias res, како би рекли Латини, већ имамо и једну реализовану метафору par excellence, како би, такође, рекли Латини. Након тога, у наставку уводне строфе, појачава се колективна драма живота, егзистенције и метафизике, која се тиче свих нас; јер није пјесник опјевао неки аутомобил, већ „аутобус без волана“; још горе аутобус „без шофера“ – без месије, спаситеља, „а никог нема, гдје су врата, гдје је спас“. Да не „сјецкам“, ево уводне строфе у цјелости:
Пролази живот ко ђаво да га тјера
у непознато односи нас
ко аутобус без волана, без шофера
а никог нема, гдје су врата, гдје је спас
-која није дантеовсаки замах, али јесте успјела слика урбаног безнађа… Да не филозофирам даље зарад оних што им једина брига нијесу основне животне намирнице зване уље, шећер и брашно. Шобићеву пјесму можемо послушати и без мудровања.
Милорад Дурyтовић
