Прексиноћ је у подгоричкој Народној библиотеци „Радосав Љумовић” у оквиру манифестације „Ријеч Његошева” одржано предавање мр Милорада Дурутовића под називом ”Ангелолошко читање Његошевог спјева Луча микрокозма”
Вече је отворио проф. српског језика и књижевности Стефан Синановић најавивши мр Милорада Дурутовића као једног од најбољих црногорских књижевних критичара.
У свом, мора се признати, надахнутом предавању мр Дурутовић је казао да је Хришћанска ангелологија, иако Његошеви текстови могу отворити и неке друге ангелолошке могућности, утемељена на Библији, те даљој светоотачкој традицији. Настојања да се ангелологија помјери из теологије у филозофију допиру још из средњег вијека, док су новијег датума настојања да се ангелологија оформи као наука независна, у мјери у којој је то могуће, од теологије, како би се, опет, колико је то могуће приближила науци о књижевности. Међутим, ако књижевност, рекло би се одувијек, има способност да препозна радикалну другост и да је поетском вербализацијом оприсутни, способност књижевне науке да оформи стабилан „апарат за откривање и анализу ангелолошких фигура” (Ђ. Ђурђевић) још стоји на крхким основама.
Како тумачити фигуру анђела у књижевности, упитао је Дурутовић, поготово када, што је случај и са Лучом микрокозма, толико бива обремењена библијским значењем да би помишљање о неком третману фигуре анђела као да припада, као да је израз фантастичне књижевности било више него ирелевантно? „Једини компромис који се може направити”, како сматра Ђорђе Ђурђевић, „јесте схватити појаву анђела као чисто чудесну”. Но, тиме нећемо много ријешити, јер је и Ђурђевић приправан да констатује како је ангелофанија, односно, појава анђела „тек један минијатурни аспект анђеоске фигурације”.
Један од основних задатака ангелологије састоји се у изградњи дескриптивно-херменеутичког метода којим се открива и тумачи англелолошка семиоза. У библијској традицији анђели се разумијевају као духовна бестјелсна бића, као „фотофаније Бога и творевине“, као небески житељи, као Божји гласници – службеници. Из таквог контекста моделовани су и у спјеву Луча микрокозма. Али као и у хришћанском предању, у поетској имагинацији Петра ИИ Петровића Његоша анђели посједују своју тјелесност [„тјелесну конфигурацију“], обличје, појавност, морфологију. То је основни ангелолошки парадокс: духовна, бестјелесна бића која посједују своје материјалне манифестације, наводи мр Дурутовић.
Његошев спјев Луча микрокозма остаје херменеутички заглављен у контексту филолошких, филозофски, теолошки, антрополошких, метафизичких, космолошких, алегоријских, а вечерас додајем и ангелолошких тумачења. То се неће промијенити. Неће чак ни под претпоставком да се може појавити тумач овог спјева који би посједовао темељно интердициплинарно образовање, што би му, претпостављамо, омогућило да симултано слиједи и разумијева тако разноврсне тематско-идејне рукавце какви су отварају у Лучи микрокозма. То значи да херменеутичка заглављеност није условљена приступима досадашњих тумача, него то сâм спјев условљава својом иманентном логиком; структуралистички речено, својом нечитљивошућу и неграматичношћу, констатује мр Дурутовић.
Драган Лековић
Извор: PRESS
