U elektronskoj muzici postoje slučajevi kada se mešanjem dve potpuno različite forme, one na čudan način stapaju jedna sa drugom i stvaraju vrhunsko delo.
Vođen ovakvom idejom, rešio sam da svom razumu i duši pokušam da priuštim takvo iskustvo. Kada su mi u isto vreme u ruke došle knjige „Magi – Kao da je bila nekad“ i „Tuđinče,…“ monaha Jovana (Hilandarca), rešio sam da ne pravim raspored, već da ove knjige čitam paralelno, očekujući kakav će mi utisak ostaviti taj miks.
Iako nisam znao na kakav su način pisane knjige, u osnovi znao sam da me čekaju dve potpuno različite atmosfere i pogleda na život. Prvi utisci javili su se jako brzo. Isti prostor – Beograd i okolina (Grocka i Smederevo) – period između dva svetska rata i poslednje dve decenije prošlog veka. Dakle, razlika u prostoru minimalna, u vremenu 60-70 godina, a kao da su dve potpuno različite civilizacije, kulture, mentaliteti.
U meni je odmah počelo da bukti pitanje – kako je do toga došlo? Obe priče imaju sličnu formu, iskren i dubinski prikaz vremena kroz život određenih ličnosti i mnoštva „sporednih“ likova, bez težnje za idealizacijom, ulepšavanjem niti kritikovanjem i pljuvačinom. Kroz prikaz ljudi iz društva tog vremena, njihovog načina života, razmišljanja, upoznajemo se sa onim što je za ovu temu ključno – duh vremena!
Hronološki prikaz života monaha Jovana i Margite daje nam mogućnost da kroz te detalje shvatimo šta je odredilo njihove životne sudbine: monah Jovan – trgovac, tokom rata pripadnik ljotićevskog SDK, izbeglica u Engleskoj i na kraju monah na Hilandaru, dugogodišnji baštovan, pisac, upokojen u 104. godini života; i Margita Stefanović, rođena u Beogradu 1959. godine, u elitnoj gradskoj porodici, završila srednju muzičku i diplomirala arhitekturu, najpoznatija kao klavijaturistkinja benda EKV, i jedna od najznačajnijih ličnosti Novog talasa i Beograda osamdesetih godina, nakon raspada benda i mnogo tragičnih sudbina njenih prijatelja, života u siromaštvu, upokojila se 2002. godine od posledica side.
Ako bi i ove biografske crtice uzeli kao poređenje dva predstavnika svog vremena, jasno nam je da nema mnogo dodirnih tačaka. Ono što šture biografije ne pokazuju jeste ono što se vidi upravo uranjajući u atmosferu koju nose ove dve knjige. I jedna i druga ličnost jesu ODGOVOR na svoje vreme – upravo onako kako je to u manjoj ili većoj meri svako od nas.
Pokušaću da kroz lični doživljaj pojasnim ono o čemu želim da pišem. Čitajući pripovedanje oca Jovana o svom detinjstvu i odrastanju u predratnoj Srbiji, atmosferu domaćinskih porodica tog vremena, tradicionalne vrednosti itd… u duši je počelo da mi se javlja neko čudno negodovanje. Nisam ni sekunde pomislio da izmišlja i idealizuje – jer zaista nije pisano na takav način a i dovoljno sam slušao o njemu od ljudi koji su ga poznavali i nemam razloga da sumnjam – ali jednostavno moj sklop ličnosti teško je reagovao na ovakvu atmosferu. A onda, siva atmosfera i miris izdišućeg komunizma i nadolazeće propasti, atmosfera straha, nerazumevanja, bega u poroke i teška unutrašnja stanja – uopšte mi nije bila strana niti nelagodna.
Tako sam, već od samog početka naslućivao rešenja mnogih mojih pitanja, koja su se u daljem toku samo potvrdila. Naime, da li je čudno što monah Jovan, kao već uspešni trgovac, svom dušom prihvata učenje Dimitrija Ljotića, na najbolji mogući način sjedinjen pravoslavni pogled sa nacionalnom i duhovno-kulturnom idejom? On, koji je odrastao u zdravoj tradicionalnoj sredini, gde je hrišćanski etos prožimao strogost i ljubav, dužnost i slobodu, životnu radost i odgovornost, gde ni jedan od ovih pojmova nije ukaljan licemerjem, već potvrđen životima i smrću onih koji su ga odgajali. Šta je čudno u tome da, na takvim temeljima podignut, brzo prepozna šarlatanstvo komunističkih ideja? Ono što sam osetio je potpuno prirodan tok razvoja njegove ličnosti i ideja. Ništa neprirodno i nasilno, čak i opisi početaka degradacije morala u Kraljevini Jugoslaviji između dva rata, nisu pisani sa nekom dogmatskom odbojnošću jer „tako treba“, već se vidi istinska nepripadnost autora takvom svetu koji tada kreće da se nameće omladini. Isto tako, nema usiljene ulepšanosti i zadivljenosti kod opisa raznih karaktera i ličnosti iz društvenog, intelektualnog i kafanskog života Grocke i Smedereva tog doba, koji je on kao trgovac do detalja upoznao, pa je dobar deo priča upravo posvećen opisima najrazličitijih likova, koji zajedno daju kolaž duha tog vremena.
Razmišajući o svom doživljaju njegovih priča, shvatio sam zašto su ljudima njegove generacije i vaspitanja ideje Dimitrija Ljotića bile prirodne, ali i zašto se, i pored mnogih pokušaja, nisu primile na našu generaciju. Svaki od pokušaja duhovne i nacionalne revolucije naših generacina završio je ili kao prolazna klinačka faza i pozeraj, kao ventil za frustriranost i nezadovoljstvo ili kao izvor zarade.
Ovde se vraćamo na moj, potpuno prirodan doživljaj opisa duha Beograda osamdesetih. Kako to da mi je nelagodno da čitam o čuvanju stada ovaca, pričama staraca, crkvenim saborima, a prijemčive su mi priče o beznađu, propasti, raspadnutim porodicama, emotivnim nestabilnostima, jurnjavi sa dilerima, problemima… Ovde se nalazi koren naše generacijske nesnađenosti.
Razlika između patriotizma monaha Jovana i patriotizma momaka „sa kapuljačama na glavama…“ je kao kada bi poredili pustinjaka i asketu sa školovanim teologom. Ovaj drugi će moći da vam u teoriji kaže sve o Hristu, ali sve je to hladno i „na papiru“, dok će vam pustinjak bez mnogo reči pokazati veru jer on je Hrista zaista upoznao srcem. Takav je i naš patriotizam, neukorenjen. A u osnovi problem je što smo preskočili stepenice!
Ljudi koji su živeli početkom prošlog veka imali su živ, neprekinut kontinuitet sa precima i predanjem. To je upravo ono nacionalno predanje zasnovano na pravoslavnom temelju, organski lanac popločan životima onih pre nas. Takvi su bili oni koji su prešli Albaniju, i takve su generacije rasle na njihovim temeljima. Ali… Imamo potpuni rascep, prekid ovog organskog lanca vatrom komunizma. Građevina je srušena do temelja, i temelj raskopan. Na tim ruševinama raste ona generacija koju simbolizuje Magi. Umesto žive tradicije postavljena je usiljena strogoća natopljena kompleksima neostvarene dece komunizma. Ta generacija, prikazana u likovima koje najbolje glumi Bata Stojković, to je generacija koja je ruševine stare velike građevine pretvorila u pepeo. Na tom pepelu rastu nesnađene generacije, koje vide da pepeo nije lep, ali nemaju ideju gde da traže lepotu. Kojim korenima oni da se vrate? Ovo su generacije žrtvovane od svojih, istrulele u pepelu da bi nama postali podloga za gradnje. Istorija jednog naroda suštinski je istorija njegovog odnosa sa Bogom. To vidimo kod najvažnijeg naroda u istoriji, Izrailjaca, kroz njihova lutanja rokom Starog Zaveta, pokajanja, vraćanja Bogu, ponovnih otuđenja… Svaka generacija plaćala je dugove neverstva one prethodne, ako ona nije slušala Božiji glas kroz proroke.
Ako želimo da se držimo organicizma, onda je neprirodno preskakati stepenice. Ne može se suštinski voleti ono što se ne poznaje. Mi ne možemo da volimo ideju svog naroda iz zamišljenih fantazija. Monah Jovan je to mogao, jer za njega to nisu bile fantazije. Za nas jesu! Zato i jesmo na nivou priučenih teologa. Nema žive ljubavi, već samo prazne teorije, a ona je neodrživa kada dođe na ozbiljan ispit. Živa ljubav prema svom narodu je mnogo „skuplja“.
Naše generacije su u nezavidnoj poziciji. „Lako je bilo monahu Jovanu“ – s pravom bi mogli da zavapimo – „da voli svoj narod kad je odrastao u u zdravoj atmosferi, kako da volimo ovo danas?“ Kako god, ali samo to je prava ljubav i žrtva, sve drugo samo – iluzija i fantaziranje. Kao što ne mogu da verujem nekome da brine za prava Eskima a ne zanima ga nesreća svog naroda, tako je paradoksalno i voleti „slavnu istoriju“ a prezirati komšiju, ne govoriti sa rođacima, pljuvati mesto u kome si odrastao i formirao se kao ličnost… Mi moramo da zavolimo ono što poznajemo, a to je prvo naša generacija, ljudi sa kojima smo odrastali, koji slušaju iste pesme, smeju se istim replikama iz filmova, pamte iste golove… Oni koji će vam pričati gde su se krili tokom bombardovanja, koji se naježe na zvuk sirene, oni koji pamte špicu za „Laku noć, deco“ i plaše se odjavne špice „Porodičnog blaga“ u nedelju uveče… Da zavolimo igrališta sa košem između zgrada, betonske tribine prekrivene ljuskama suncokreta… A onda, da zavolimo i generacije pre njih, da ih suštinski zavolimo, i, što je najteže – da im oprostimo svoja nesrećna detinjstva. Da zavolimo naše pijane roditelje, njihove komplekse i neispunjenost, razočarenja, promašene revolucije, neuspele poslovne projekte, ratne traume… A onda, da se pokajemo i za njih, i za one pre njih. Tek onda, kad u sebi nađemo ljubavi i za one „poštenjačine“ iz čuvenog monologa Nikole Koja, kada preskočimo i taj stepenik, možemo da povratimo kontinuitet i da nam slavna istorija i preci više ne budu naučna fantastika već živo predanje koje će nas napajati snagom za novo izgrađivanje umesto potonuća u destrukciju i(li) apatiju.
Dok ne prođemo ovaj bolan proces, naša ljubav biće samo prazna šminka, pozeraj i mi ćemo biti samo novi sloj pepela na temelju nekadašnje građevine. Život nije ljubazno smeškanje, već često bolna grimasa. Mi se ljubazno smeškamo bajkama o slavnoj istoriji, koja ne živi u nama, mi je ne osećamo. Jer do istinskog osmeha, potrebno je da prođe mnogo bola i neprijatnih priznanja o sebi samima. Da li smo spremni za to kao pojedinci, da bi to uspeli i na nivou zajednice?
Autor: Beda Poštovani
Izvor: mentalnihigijenicar
