Lokalni tirani, koji se užurbano mobilišu i unesrećuju svoje narode u nekada „demokratskim“ državama, samo su pioni globalističke klike koja nastoji da zavlada svetom
U konfuziji savremenog sveta mnogi ljudi se preneraženo pitaju: „Kako je moguće da se dojučerašnje višedecenijske demokratije preko noći pretvaraju u diktature i tiranije?“ Mnogo je razloga za to, od čisto ekonomskih, preko ideoloških, do psiho(pato)loških, pa je i mnoštvo mogućih odgovora. Oni, sem toga, zavise i od toga u kojoj meri se ovaj nesumnjivi i munjeviti proces posmatra kao prevashodno dirigovan ili, pak, kao uglavnom spontan. Ne ulazeći u neku složenu analizu, nepristrasni posmatrač ipak može da izdvoji dva važna uzroka za ovu zloćudnu transformaciju društva i država, mahom onih Zapadnog tipa.
Prvi je taj što se demokratija iznutra iskvarila. Ono što se periodično ne popravlja i redovno ne održava – kvari se i propada. To se odnosi na sve: od ličnog zdravstvenog stanja (fizičke forme, imuniteta itd), preko aparata i kuća, do državnih i verskih institucija. Konformizam, komoditet i, prosto rečeno, lenjost na ličnom ili kolektivnom nivou glavni su uzrok degradacije bilo koje od nabrojanih (i još sijaset nepomenutih) stvari. Hristos je apostole u Getsimanskom vrtu zamolio da bdiju, a taj poziv ima univerzalno i trajno važenje: ako ne budete budni, desiće se nešto jako loše. I desilo se. Zaglibljeni u materijalno izobilje, opijeni hedonizmom, obuzeti potrošačkim mentalitetom, ljudi su postali uspavani i odsutni, pa nisu primetili kvarove i oboljenja sistema koji im je sve to pružao (na primer u Francuskoj – promenu poslovnika rada Parlamenta, koja odjednom omogućuje da se zakoni donose većinom bez ikakvog kvoruma, u prisustvu 50-ak poslanika od izabranih 600!). Sem toga, u igri je još jedan, nimalo slučajan i prilično perverzan element, koji je uljuljkao žitelje zapadnih demokratija: umesto da se ono što se pokazalo valjanim održava, masama je u oči bacan privid nekakvog „poboljšavanja“. Iako je to-i-to bilo sasvim dobro do sada, ono takvo kakvo je ne sme ostati, pošto, kao što je poznato, sve stvari „evoluiraju“. Stoga „mi“ (izabrana vlast) moramo to da promenimo, a podrazumeva se, valjda, da „ćemo“ to menjati nabolje, u pravcu usavršavanja do u beskraj. Čak i imena političkih stranaka sugerišu neminovnost takve aromorfoze, pa su one „napredne“ ili „marširaju“ („en marche“), ali malo ko se pita kuda to one idu, odnosno kuda nas vode? Zapravo postoje samo komotne i naivne želje i/ili potpuno neosnovana i lagodna vera masa u to da napredovanje ili marš imaju dobar pravac, a ne da će završiti u nekom jendeku ili ambisu. Jer, progresivna može biti i paraliza. Pod imperativom promena, međutim, životni ambijent se neprestano i ubrzano menja. U takvim uslovima, ljudi, već ionako lenji i neskloni pažljivom posmatranju, imaju malo izgleda da uoče degradaciju i dezintegraciju samih načela koja su im omogućila taj dembelijski život. Povrh svega, izvitoperenje jezika, zloupotreba i inverzija reči dodatno otupljuju ionako ne baš britku oštricu opažanja savremenog čoveka i skreću na stranputicu njegovu zakržljalu pažnju. Na primer, u opštoj i zaglušujućoj harangi protiv fašizma i atmosferi lova na njegove tobožnje promotere, najlakše je neprimećeno u institucije i svakodnevni život uvesti upravo fašizam.
Drugi uzrok za iznenadnu pojavu diktature na Zapadu jeste taj što je od strane svetskog establišmenta demokratija, izgleda, konačno odbačena kao isluženi model državnog uređenja, od koga više nema nikakve koristi. Za vreme blokovske podele i Hladnog rata, demokratija je bila više od brenda Zapada, on je sa njom bio praktično poistovećen. Demokratiju je trebalo braniti od strašne komunističke pretnje, ali istovremeno je upravo ona sama bila odbrana od totalitarnih projekata Staljina, Mao Cedunga, Kim il Sunga ili Pola Pota. Demokratija je tako bila i vrednost koja se u pozadini čuva od dušmana, ali i oružje koje je na frontu postojano tuklo neprijatelja i to upravo u mirnodopskim uslovima, samim tim što je postojala. Budući tako korišćena, demokratija je brižljivo održavana, kao što se održavaju protivraketni sistemi i nosači aviona, te je zato i funkcionisala, na dobrobit populacije Zapada. Posle raspada Sovjetskog Saveza, međutim, došlo je do bitne promene, opasne po demokratiju. Dok je postojala njena suprotnost (oličena u Varšavskom paktu i SSSR), demokratija se u Zapadnom svetu održavala skoro sama od sebe, u velikoj meri određena upravo predmetom svoga osporavanja – totalitarizmom. No, posle pobede u Hladnom ratu, Zapad je demokratiju počeo da uzima zdravo za gotovo, kao nešto savršeno čemu ništa više ne preti, ne primećujući kako istovremeno time prestaje da je aktivno koristi, a samim tim i održava. Umesto toga počeo je njen „izvoz“ sa Zapada, u one zemlje koje je do tada (ili bar u prethodnom periodu) nisu poznavale. Demokratija je počela da se tretira kao roba, kao gotov proizvod koji treba plasirati na tržištu po svaku cenu, a to je po nju bilo pogubno. Naime, njeni „proizvođači i izvoznici“ sa Zapada ponašali su se kao da na demokratiju imaju nekakvo autorsko pravo, onemogućavajući potencijalne „kupce i korisnike“ da je saobraze svojim osobenim kulturnim, civilizacijskim, verskim i etničkim modelima. Umesto da donese prosperitet i poboljšanje života, ova velika tekovina Zapada sve više je prouzrokovala korupciju, bedu, nestabilnost i nasilje. Nije ni čudo što su, posle prvog talasa oduševljenja, mnogi počeli da odbijaju takav proizvod čak i kad im se tobože davao na poklon. Zapadna demokratija više nije bila planetarno prihvatana kao neporeciva i univerzalna vrednost.
Ko neće milom, taj će silom, pa je u slučajevima kad izvoz/uvoz ne pali, a poklon se odbija, počelo nametanje demokratije silom oružja – što je već logička protivrečnost. Ona je postala sinonim za rat, razaranje, uništavanje narodnih tradicija i lokalnih običaja, gubitak etničkog identiteta, verske pripadnosti i državnog suvereniteta. Avanture SAD u Avganistanu i Iraku to su na kraju otvoreno pokazale, a „Arapsko proleće“ bilo je poslednji čin u tragediji demokratije, jer je donelo samo haos i beznađe, ne stvorivši čak ni privide bilo kakvih institucija reda i zakona. Možda je u svemu tome postojala i skrivena poruka: „Ili ćete prihvatiti ceo paket bez pogovora, ili ćemo vas baciti u vrtlog anarhije i jada.“ U svakom slučaju, rezultat je bio porazan, naročito za samu demokratiju, koja je izgubila svaki kredibilitet. Ako se stvar posmatra iz tog ugla, onda se zapadnim „proizvođačima i izvoznicima“ sasvim logično nametnulo pitanje: zašto bismo uopšte više pravili nešto što nikom ne treba i niko ne želi, jer ne funkcioniše? A za njim i naredno: zašto bismo i mi sami kod kuće održavali takvu stvar, koja je izgubila svoj razlog postojanja? Uvođenje diktature preko noći u skoro svim „demokratijama“ zapadnog tipa jasno pokazuje kako se na ova pitanja odgovorilo.
Šta će dalje biti, niko ne zna, čak ni neposredni autori svetske krize, dojučerašnje demokrate, a aktuelni wannabe-tirani. Možda u razumevanju onog što sledi može da pomogne Platon. Naime, suprotnost demokratiji nije tiranija, nego anarhija. Onaj ko ruši prvu, obično završava u drugoj, i tek iz anarhije može da nastane neki novi oblik poretka (monarhija, na primer), ili da se ponovo uz muke uspostavi stari, demokratski. No, verovatno da bi Platon sva ova nagađanja odlučno prekinuo: na Zapadu, bar u poslednjih 70 godina, i nije bilo prave demokratije, već samo njenog veštog privida, dok je na vlasti u stvari bila oligarhija, u savremeno doba otvoreno oličena u svetskoj plutokratiji transnacionalnih kompanija. Lokalni tirani i diktatori, koji se sada užurbano mobilišu i unesrećuju svoje narode u nekada „demokratskim“ državama, samo su fabrikovani pioni globalističke klike koja nastoji da zavlada svetom. Po Platonu, oligarhija je najgori mogući oblik vladavine, najnepravedniji, najnasiliniji, ali i najslabiji i najnestabilniji, jer ne počiva ni na jednoj jedinoj vrlini. Stoga, čak i ako se ustoliči, ona ne može da opstane: budući da se u potpunosti temelji na iskvarenosti (korupciji), kad jednom iskvari sve što je unaokolo mogla, ona će nagristi, urušiti i uništiti sebe samu. Na dobrom, ispravnom i pravednom svetu je da se u tom slučaju pomeri u stranu od ovog „gadnog pozorišta“ koliko je to moguće, kako ne bi završio pod ruševinama. Ali, čak i kad je fizičko uklanjanje iz žarišta destrukcije neizvodljivo, čovek koji je uspravan unutar sebe, koji zna ko je i šta je, koji raspoznaje dobro od zla i istinu od laži – ne može biti suštinski oboren niti poražen. Pod uslovom da je budan, jer je noć. Ko bdije, taj će sigurno dočekati zoru.
Izvor: Stanje stvari
(Fejsbuk stranica Spiritual guerilla/Duhovna gerila/Duhovna hajdučija)
