Очигледно је да „Протоколе сионских мудраца“ треба сагледавати као наставак, можда кулминацију дуге антисемитске традиције. Могуће да је било и мрачнијих фалсификата, али „Протоколи“ су надмашили све претходне
На недавном Сајму књига у Подгорици појавила се, помало мистериозно, књига “Протоколи сионских мудраца”. Књига је исто тако мистериозно нестала. Било је и реакција на подгоричко појављивање ове широко познате књиге у свјету, мање – више адекватних, мада и оних других, већ виђених на домаћој сцени гдје се неуморно вреба прилика за откриће неког новог – старог домаћег непријатеља. У жестини домаће борбе изгледа је заборављено како је књига стигла и отишала са сајма.
Притом је измакао и важан податак да у нашој историји, све до данашњег дана, срећом нисмо имали отворено и “јеврејско питање”, нити јавне појаве антисемитизма, истина уз мање изузетке, на што ћемо се осврнути неком другом приликом.
Изостало је подсјећање и на појаву објављивања мрачних књига са негативном улогом у историји да би се управо показала њихова ништавност. Ваљда се једино тако може објаснити чињеница да се у социјалистичкој Југославији лако могла набавити једна друга књига расистичког садржаја, под насловом “Моја борба”, аутора Адолфа Хитлера.
Пошто је у црногорској јавности покренуто питање како је поменута књига стигла на сајам без много објашњења о самом тексту, о том дугом животу једног мрачног фалсификата, покушавам овим редовима да елементарно објасним настајање, циљеве и улогу са историјским посљедицама рукописа са више наслова, на крају под именом – “Протоколи сионских мудраца”.
Антисемитски фалсификат о јеврејској завјери
Настајање и трајање “Протокола сионских мудраца”, једног од најмистериознијх текстова који су се појавили у историји, се може сагледавати у више чудовишних димензија.
Наиме, ова планирана производња мржње која је у једном историјском тренутку значајно доприњела и страдању милиона људи и то у најстрашнијим условима концентрационих логора, изнова захтијева објашњења – како је текст настао, како су мрачне поруке спровођене у живот, како је дистрибуиран…
Притом треба додати да се о огромној дистрибуцији “Протокола”, која се у квантитативном смислу мјере са издањима Библије, не може говорити само у прошлом времену. Овај рукопис наставља свој живот поновним објављивањима кружећи по старим и новим просторима.
Зато се настанак наводног документа о јеврејској завјери се још проучава, мистерије још привлаче пажњу, упркос сада већ прилично поузданим сазнањима о операцији и ауторима ове фалсификоване приче.
Посебно је значајно проучавање друштвених контекста плодних за ширење једне такве творевине. Заправо тешко би се без постојања, прије свега посебне друштвене климе, па тек онда галерије опскурних личности тајних полиција, плаћених састављача досијеа, завјереника, атентатора, наводних мистичара – могао произвести резултат са тако широким и трагичним историјским посљедицама.
У сваком случају, конспиративна политичко – обавјештајна акција је произвела не само рукопис него и планиране ефекте. И то у неколико фаза.
Прва, је производња текста у примарној организацији “тајних служби и полиције најмње три различите земље” (како сматра Умберто Еко у предговору књиге “Тајна” Вили Ајзнера), уз обилато коришћење литерално памфлетских извора из такође више земаља.
Друга фаза је невјероватно брза дистибуција “Протокола”, нарочито у Европи и САД. У профетском карактеру рукописа, у форми предвиђања попут Нострадамусових прича људи су знатижељно читали понуђено мистериозно штиво. Заправо у поремећеној духовној клими публика је читала оно што је жељела да чита.
И трећи, најтрагичнији чин почиње успоном нацизма и доласком Хитлера на власт када књига, тада већ у дистрибуцији скоро двије деценије, доживљава своју нову младост. Нацистичка идеологија је видијела у великој завјери која је “откривена у “Протоколима”, неку врсту тајног рада “жидовске интернационале”, што ће Хитлера довести између осталог и до закључка да су бољшевизам и јудаизам иста реалност.
Успон антисемитизма је стално производио нове “доказе” о ткз. јеврејској завјери, који су ишли до тврдње су су идеје из “Протокола” заправо дио радних материјала са Првог конгреса сиониста у Базелу 1897.
Приближавање и почетак Другог свјетског рата су означавли и почетак реализације нацистичког “коначног рјешења” које је, савим извјесно, било инспирисано и идејама ове отровне антисемитске књиге.
Због испреплетаности многих фактора од историјских и оних политичких у оперативном облику све до психолошких у индивидуалном и колективном смислу, неопходној демистификацији “Протокола” су једнако доприњели историографски радови и књижевна остварења.
Историографска открића о позадини антисемитске књиге
Један од парадокса наратива о тајнама “Протокола” се огледа у томе да историографски радови, заправо откривене чињенице неријетко ђелују као плод јаке књижевне имагинације. Док рецимо књижевна djела, посебно роман Умберта Ека “Прашко гробље”, личе на историјску прозу неког реалистичкг правца.
Најприје треба подсјетити да серија памфлета и различитих фалсификата о негативном миту Јевреја, “синовима пакла” имају своју дугу, вјековну историју. Сијање мржње је долазило из радова како других религија тако и ткз. лаичког свијета. Посебно су потенциране наводне јеврејске завјереничке намјере да покоре свијет. Иза сваке револуције, рецимо оних у 19. вијеку и касније, атентата на владаре и других значајних политичких догађаја крила се навадна јудео-масонска завјера.
Очигледно је да “Протоколе сионских мудраца” треба сагледавати као наставак, можда кулминацију дуге антисемитске традиције. Могуће да је било и мрачнијих фалсификата, али “Протоколи” бројем издања и нарочито посљедицама које су изазвали, су надмашили све претходне антисемитске конструкције.
И на бази сазнања познатих истраживача “Протокола”, рецимо Француза Пиер-Андре Тагуиефа, Британца Нормана Кона, Италијана Серђа Романа и Ћесара Г. Де Микелиса – у најкраћем провјерене чињенице указују на сљедеће:
Да је једна књига која се појавила 1905. у Русији, од свега стотинка страна, послије завршетка Првог свјетског рата, прецизније између 1919. и 1921. године доживјела изузетну издавачку експанзију у Европи и САД. У Њемачкој је објављена 1919. да би већ сљедеће године доживјела још четири издања. Исте 1919. књига је објављена у Пољској. У Великој Британији и САД књига је објављена 1920, од више издавача. У Француској у периоду 1919-21. објављена су три издања, да би се књига у Италији појавила по први пут 1921. Иста књига се појављивала под различитим насловима.
У њемачкој верзији наслов је гласио “Тајне сионских мудраца”, на енглеском језику “Јеврејска опасност”. “Протоколи сионских мудраца” или “Протоколи свјетске револуције”. Међу више наслова на француском је један гласио “Јеврејско-масонска опасност”. Италијански наслов је био “Јеврејска интернационала. Протоколи старих сионских мудраца”. И наслов пољског издања је гласио доста конспиративно, али и оперативно: “Пажња!! Прочитај и прослиједи, 1897-1920”.
Поред преводиоца у књизи је стајало име издавача, дакле име Сергеј Нилус, руског мистичара.
Протоколи су написани у првом лицу и састоје се од 24 поглавља. У њима један члан јеврејске заједнице, заправо сионских мудраца, на неком тајном скупу образлаже циљеве и прецизно разрађен стратешки план завјере која ће Јеврејима донијети доминацију над цјелим свјетом. Из текста се не може до краја закључити мјесто ни идентитет учесника тог конспиративног састанка. У комплементераној антисемитској литератури ће се “открити” и мјесто конспиративног састанака.
Не мале мистерије остају и о томе када је први пут објављена ова књига. Званично, Нилусова књига је прошла руску цензуру и објављена 1905. године, мада се зна да су верзије истог текста антисемитског карактера објављене неколико година прије и то под различитим насловима. Једна Нилусова верзија је имала наслов “Велико у малом”. Верзије у издању руских антисемита Крушевана и Бутмија су сматране недовољно сређене и појавиле су се прије уређеног издања “ерудите” Нилуса које ће доживјети преводе на многе стране језике, чиме заправо почиње дуга историја овог фалсификата.
Ријечи написане 1905. у Нилусовој књизи, а нарочито послије Првог свјетског рата, дакле 1919. и 1920. не малом броју људи, посебно у пропагандној атмосфери тек завршеног ратног конфликта, изгледале су пророчански. Управо је 1905. у Петровграду покушана револуција са првим совјетима у Русији коју је предводио Троцки. “Младо-турском револуцијом” 1908. у Цариграду је инсталирана нова власт која подстиче на свој начин револуционарне промјене.
Марта 1917. револуција у Русији је означила крај вјековне империје са династијом Романов на челу. За предсједника привремене владе Керенског се говорило да је из јеврејске породице Адлер, прије него што је узео руско презиме по очуху. То је био само увод у нешто каснији долазак, октобарском револуцијом, бољшевика на власт међу којима су многи били Јевреји под именима Троцки, Камењев, Зиновјев, Радек, Литвинов… Италијански историчар и дипломата Серђо Романо у књизи о Протоколима цитира један амерички извор по којем је у Савјету народних комесара од 22 члана 17 било Јевреја.
Јеврејин је био и Израил Лазаревич Гелфанд – Парвус финансијер револуције, човјек који је успио да код њемачког генералштаба априла 1917, уочи бољшевичке револуције, добије дозволу за пролазак Лењина специјалним блиндираним возом кроз њемачку територију. Дакле, догађаји у том периоду убрзавају нову предрасуду и парадигму тзв. Јеврејина – бољшевика, као дио планиране шире свјетске завјере. Али главна храна антисемитима се налазила и у “дубљем тумачењу”, дакле да је јеврејска завјера много суптилнија и дубљих историјских коријена. Да се она не може свести само на револуције, да су Јевреји у исто вријеме револуционари и банкари, комунисти и капиталисти, да је њихов крајњи циљ заправо освајање потпуне доминације у свијету.
Управо се таквом моћи тумачи још један догађај који је на извјестан начин утицао на ток историје, а догодио се управо исте 1917. године.
Наиме, 2. новембра те године британски министар иностраних послова Балфур је у јавном писму саопштио право Јевреја “на свој дом у Палестини” што се касније узимало као легалан документ за насељавање јеврејске заједнице на том подручју, затим и формирање израелске државе.
Све наведене, као и неке друге, историјске појаве постају “пророчанске потврде” књиге – фалсификата који се у озбиљно поремећеном друштву успона тоталитарних и расистичких идеологија ширио великом брзином. Тема јеврејске завјере којом се хоће покорити свијет је дорађивана у више верзија.
Паралелно са издавачким успоном “Протокола сионских мудраца” иста књига почиње постепено да се доводи у питање истраживачким открићима која ће водити открићу поменутог фалсификата.
Наиме, нека открића почињу да одмотавају причу о томе како је настала, с којим циљем ова вјешто конструисана антисемитска књига.
Ради се, прије свега, о два текста који су настали у другим историским епохама и контекстима и који су преузети, ђелом и буквално преписани у “Протоколима”.
Прилично је узбудљива прича о томе како се дошло до ових открића и што су заправо саџавали два рукописа, један на француском, други на њемачком чији ће се ђелови наћи у “оргиналној” књизи на руском језику, “Протоколи сионских мудраца”.
Прво откриће које је ушло у траг изворима фалсификата “ Протокола” се одвијало овако:
Иако је The Times само годину раније потврдио аутентичност “Протокола”, августа 1921. овај лондонски лист из пера Филипа Грејвса свог дописника из Цариграда у неколико чланака описује сазнања која бацају нова свјетла на књигу о “јеврејској завјери”. Извјештај новинара Грејвса у најкраћем иде овако: њега једног дана у Цариграду контактира руски емигрант Расловлев, бјелогардејац војске Деникина и Врангела у борбама грађанског рата у Русији против “црвених” предвођених Троцким. Расловлев наводи британском новинару да је у Цариграду срео једног другог руског емигранта, бившег официра Охране, царске тајне полиције, од којег је купио неколико књига.
Пажњу му је тада привукла књига Француза Жолија, заправо памфлет написан још 15. октобра 1864. Наиме, Расловлев је уочио стару, једва повезану књигу на којој је било само утиснуто име Жоли и закључио да она по садржају неодољиво личи на “Протоколе” које је раније читао у предреволуционарној Русији, занимајући се тада за завјере које подстичу револуционарне промјене.
Руски бјелогардејац је рачунао на заинтересованост The Times за ову књигу спреман да је уступи за новчану надокнаду коју би усмјерио за антибољшевичку борбу у Русији.
У редакцији The Times су могућем открићу из Цариграда дали велики значај. Али требало је све провјерити. Најприје, ко је Жоли, да ли уопште постоји његова књига, под којим насловом, коначно да ли су “Протоколи” стварно плагијат књиге о којој је ријеч?
Наставимо да пратимо даље догађаје, уз помоћ, макар на кратко, Данила Киша.
”Једног се дана у библиотеци Британског музеја појављују два новинара са шеширима набијеним на очи као у детектива и са Гревсовим писмом у џепу. Није било ништа лакше него, преко имена Жоли, доћи до књиге коју су тражили. Тако су тајанствени извори Завере (која је, по госпођи Шишмарев, писана на хебрејском, руком Ашера Гинзберга, а по принцу Жевахову директно под диктатом Нечастивог), после дугих година изишли на видело”. (Данило Киш – “Књига краљева и будала”)
Даље историјске чињенице говоре да послије пронађене књиге Мориса Жолија није билло тешко наћи драгоцјена објашњења, прије свега она која су у вези са књигом о јеврејској завјери. Наиме, Жолијева књига објављена још 1864. под насловом Dialogue aux Enfers entre Montesquieu et Machiaveli (Разговор у паклу између Монтескијеа и Макијавелија) је била основа за плагијат “ерудите” Нилуса, а у главној режији руских агената тајних царских служби у Паризу.
Жолијев узбудљив и трагичан животни пут је посебна прича, добрим дијелом условљена његовом књигом о Монтескјеу и Макијавелију која је писана у конспиративном стилу, а против власти Наполеона III.
У сваком случају, веома је лако утврдити – о томе најубједљивије писао историчар Норман Кон у својој књизи “ Позив на геноцид” – да су знатни ђелови поменуте Жолијеве књиге буквално преписани у плагијат “Протокола”.
Временом је откривено да је и један други рукопис био од значаја приликом конструисања фалсификата, односно мита о свјетској завјери Јевреја која је наводно саопштена у тајанственој ноћи на јеврејском гробљу у Прагу.
Ради се о роману Хермана Гедшеа, бившег службеника пруске поште, касније новинара и писца романа, претежно сензационалистичког карактера и антисемитских инспирација. У једном роману објављеном 1868. који је потписао псеудонимом “сер Џон Ретклиф” Гедше је читаво поглавље посветио ноћном сусрету Јевреја на прашком гробљу, а управо под насловом “На јеврејском гробљу у Прагу”. Те мистериозне ноћи на прашком гробљу говорима рабина, уз многе ритуале симболичког карактера, је наводно скована завјера Јевреја, као прецизна стратегија како освојити свијет. Овај дубоко конспиративни догађај на прашком гробљу су непримјећено иза једног гроба посматрале двије особе – један њемачки научник и један покрштени италијански Јеврејин, касније “свједоци” “рабиновог говора” и јеврејске завјере. Они су се, затим, заклели да ће се борбити против “ђаволске јеврејске завјере” чији су били свједоци.
Очигледно, радови Жолија и Гедшеа су били главна основа за рад на “Протоколима”.
Код Жолија су се могли наћи драгоцјени пасажи о начину како освојити власт и задржати доминацију, док је Гедше свој рад смјестио у контекст апокалиптичког пророчанства јеврејске завјере.
Специјализованим фалсификаторима је је остало, да уз пажљиви наџор агената тајних служби, зналачким комплиацијама финализују добијени задатак.
(Крај наредне суботе)
Миодраг Лекић
Извор: Вијести
