Пише: Јурица Гудељ
Док се Босна и Херцеговина припрема за изборе 2026. године, проф. др. сц. Дражен Пехар објавио је књигу која ће изазвати бурне реакције у политичким круговима. У интервјуу за Дневник.ба овај професор међународних односа и политичке филозофије тврди да је Високи представник највећи скандал дејтонске Босне и Херцеговине.
Пехар га отворено назива „тиранијском функцијом“ и „великим дедискурзатором“ који систематски разграђује Дејтонски споразум, спречава нормалан политички дијалог и одржава стање латентног сукоба међу конститутивним народима.
Позивајући се на лик Антигоне из Софоклове драме, Пехар на крају књиге заговара легитимну и конструктивну побуну против постојећег стања и вањског туторства које, по његовом мишљењу, држи БиХ у стању политичког ропства.
У разговору за Дневник.ба Пехар детаљно објашњава зашто сматра „Бонске овласти“ класичним блефом, како ОХР дестабилизује земљу у предизборној години те зашто без радикалне промене улоге међународне управе нема изгледа за суверену и функционалну Босну и Херцеговину.
Професоре Пехар, управо сте објавили књигу „Високи представник – пет поглавља једнога скандала“. Што Вас је потакло да након више од 25 година Дејтонског споразума поновно отворите ову тему и зашто је сматрате скандалом?
Неколико је кључних фактора било укључено у одлуку да се посветим писању ове књиге. Прво, очевидно је да је ријеч о темељном тијелу или институцији у БиХ. Па је стога анализа основа постојања те институције важна. И мотивирајућа. Друго, хтио сам заокружити своје бављење темом „Високи представник у БиХ“ кроз додатно формулирање идеја које јесу важне у свеzi с овом темом: примјерице, еманципаторна политика, и посебно, оно што сам разрадио у поглављима 3 и 4 – Поглавље 4 бави се идеолошким наративима и идеологизацијама у свеzi с Високим представником (моја је оцјена да је око 95% текстова уопће о ВП сводиво на текстове идеолошкога карактера, дакле, да служе томе да људима наметну погрешну слику како би им уљепшали ту фигуру, метафорички говорећи); а Поглавље 3 само, осим што описује то политичко тијело, нуди и једну оригиналну и иновативну теорију робовласништва као прије свега дискурзивног, тј. језичког односа, и то на засадима републиканске политичке теорије.
Зашто је Високи представник (ВП) скандал? Дакле, прво преведимо тај термин на хрватски; ријеч је о термину који се први пут (на грч. скандалон) користи у Новоме завјету, а значи „(велику) саблазан“, у смислу неке опачине која се практицира на тако очит и јаван начин да је то само по себи енигматично, невјероватно и тешко схватљиво. Дакле, то је тај појам – „скандал“. Што је, дакле, посебно и изразито саблажњиво у институцији ВП? Па то што је ријеч о „тиранијској функцији“. Те о чињеници да је некоме допуштено, у 21. стољећу, да обнаша такву функцију истовремено тврдећи да то почива тобоже на неким демократским, или за демокрацију промовирајућим, премисама.
„Тиранин“ је у класичној политичкој теорији релативно јасан концепт. И као такав се врло јасно јавља у примјерице Декларацији независности САД из 1776. године. Ја у књизи задајем комплетну контуру концепта тек на стр. 185–6, иако концепт, дио по дио, уводим наравно већ почев од Поглавља 1. Ево кључних обиљежја тиранина: прво, он се не обазире на интересе других, он је као аутистичан; друго, његово је дјеловање означено такођер безобзиром према моралним нормама; треће, ријеч је о тијелу које у себи спаја три гране власти које се у демокрацијама, и државама које функционирају сукладно начелу „владавине закона“, држе одвојенима: законодавна, правосудна или судска, и егзекутивна тј. извршна грана власти; четврто, ријеч је о тијелу које је обиљежено тзв. „тиранијском глухоћом“, оно не одговара на приговоре или протуаргументе било какве врсте; дакле, његове су одлуке не само коначне него и неисправљиве; пето, ријеч је о тијелу које на своје „поданике“ утиче тзв. „двоструким петљама“ што је један облик контрадикторних порука (нпр. „ваше подређивање мојој вољи, која се базира на вашем стварном интересу којег ви не морате бити свјесни, исказ је и потврда највишег ступња ваше слободе“, што често налазимо у тзв. тоталитарним суставима, нпр. нацизму); и шесто, ријеч је о тијелу које спутава дијалог и тиме дедискурзира друге актере, одн. мотивира их на прекид комуникације у односу на оне с којима би комуникација била корисна, дакле пожељна.
За сва ова својства ВП као тиранијске функције наведене су многобројне илустрације у књизи, посебно у поглављима 2 и 3.
У књизи Високог представника називате „великим дедискурзатором“. Што точно значи тај појам и како он утјече на политички и јавни живот у Босни и Херцеговини данас?
Значи, у Поглављу 1 књиге објашњавам да су тзв. „Бонске овласти“ мисномер (енгл); дакле, погрешан назив. ВП у Бону није обдарен неким посебним овластима од стране неког тијела, нпр. ПИЦ. ПИЦ (који по Дејтонском споразуму свакако нема никакву кључну улогу у односу на тијела дефинирана тим споразумом) напросто је „поздравио“ одлуку ВП да користи нешто што је ВП сам одредио као своје овласти на темељу нечега што је само ВП видио као „моћ да интерпретира своје моћи/овласти“. И занимљиво је да је мандат ВП, како га он сам види, остављен намјерно неодређеним – он увијек може користити „неке додатне, или друге, мјере према властитој дискреционој процјени“. Дакле, ријеч је о узурпацији апсолутних права, прије свега права апсолутне интерпретацијске супремације, узурпацији која је учињена на пријевару. Не постоји „моћ да се интерпретирају своје овласти“ као посебна моћ ВП, према тексту Дејтонског споразума. Она је измишљена. Занимљиво је то да ја нисам први који о овоме говори на овај начин. Једна од важнијих фигура јест бивши Велепосланик УК у БиХ, Чарлс Крофорд који у једном тексту из 2009. изравно говори о „блефу“ који је произведен од стране управо британске дипломације, и њега особно, а онда понуђен америчком тиму и Стејт департменту, конкретно Мадлен Олбрајт, да се користи као средство утјецаја у БиХ. Дакле, „блеф“ је прошао и ево наставља пролазити већ скоро 30 година у БиХ. Што можда говори највише о „нама самима“, а не о онима који су одглумили „блеф“.
Дакле, зашто „велики дедискурзатор“? Па рецимо, први ВП који користи апсолутне тиранијске моћи у БиХ, Карлос Вестендорп каже овако: политичари (тј. заступници), не брините, ја ћу одлучивати у ваше име, или за вас. Ако се не можете договорити, то је у реду, немојте бринути. Ја ћу одлуку наметнути умјесто вас. Што то непосредно имплицира? Па чињеницу да су стране, посебно бошњачка, демотивиране на дискурзивну сурадњу у преговорима усмјеренима на проналажење компромисних, за све прихватљивих рјешења. То је један аспект ВП као дедискурзатора. Други је још важнији: ВП сам, као тиранијска функција, почива на кршењу три темељна постулата Дејтонског споразума, изведена кроз неколико кључних одредби: прво, изравна примјена Европске конвенције о људским правима; друго, постулат тзв. „џудишал ривју“, тј. ревизије закона, што је посао углавном уставних судова у свим стварно сувереним државама; и треће, кршење деривиране природе самога ВП као политичкога тијела: он почива на вољи неколико политичких актера: два ентитета, БиХ као државе (према Дејтону), двију сусједних држава, као потписница анекса 10, те самога Вијећа сигурности УН које је у односу на ВП „послодавац“ који у истоме анексу описује и задаје „мандат“ ВП. Тамо јасно пише што ВП може радити, укључујући наглашену одредбу да мора поштовати аутономију домаћих цивилних тијела и институција. Онај који крши један споразум, а важан је актер у процесу, дедискурзатор је јер тиме сам будући процес споразумијевања чини или тешким или немогућим, одн. вјеројатно безуспјешним.
На крају, у смислу „дедискурзирања“, тј. одузимања воље за преговарањем, ВП дјелује на још један начин: као тијело које природно прави продуљење стања рата у БиХ, славна стратегија „divide et impera“ или „divide ut imperes“, подијели како би владао. За сваког ВП постоји у БиХ један непочудан, иредентистички елемент, то је углавном српска страна (парадигматски „агресори“); постоји један елемент-жртва, а који је такођер схваћен као савезник ВП, то је бошњачко-босанска страна, и постоји један „средњи елемент“, а то је хрватска страна. ВП између тих страна природно, посве спонтано прави и продуљује стање конфликта како би и себи осигурао посао „вршења тиранијског надзора“, а и како би кроз тај конфликт утјецао на друге, увјетно речено не-босанско-херцеговачке стране, нпр. неке актере у ЕУ или Русе. Свако извјешће ВП Вијећу сигурности понавља исту мантру о истим односима у БиХ и о типичним, заданим формама понашања кључних представника кључних конститутивних народа, и то неовисно о реалноме понашању реалних актера у држави.
Вук Бачановић: Порази кабинетске историје од Дејтона до Подгорице
Такођер, можда чак важније, а како су нагласили већ неки аутори као Кнаус и Кокс раних 2000-их, ВП је изразито штетан и за сектор „владавине закона“ у БиХ. Наиме, владавина закона почива на премиси супремације не појединаца, него закона у једној политичкој заједници, а спрам закона сви појединци требали би имати симетричан однос. Када имате тиранијску функцију у друштву, та је премиса блокирана. Тиранин, наравно, не мора објашњавати на које се законе његове одлуке ослањају, а то онда представља изразито лошу парадигму за све остале чланове друштва одн. колективног правног тијела. Због примарно те чињенице у БиХ јесу у лошему стању и правосуђе и полицијска тијела за спроведбу закона. Људи су због тиранијске функције природно кондиционирани да чекају на одобрење или наредбу неке више, снажније друштвене инстанце.
БиХ је у изборној 2026. години. Како Ви видите улогу ОХР-а у овој предизборној атмосфери – помаже ли стабилизацији или додатно продубљује подјеле и неповјерење?
Како може помагати тијело, одн. институција која није потврђена у Вијећу сигурности УН; а према изричитом тексту анекса 10, морала је бити тамо потврђена, одн. именована? Дакле, нормално је да се тај конфликт извана онда пренесе и унутра. За Русе и Кинезе Кристијан Шмит није ВП. За Бошњаке и Америку, и већи дио ЕУ, па чак и за Хрвате, колико видим, углавном јест. За Републику Српску вјероватно није, али га је и Додик у једноме тренутку прећутно признао. Ту су ствари, дакле, нешто сложеније. Но, ево, већ овим постаје довољно јасно да „постојећи ВП“ који није ВП мора дјеловати у БиХ као дестабилизирајући фактор. Он је то наравно био и кроз политички прогон Милорада Додика. У књизи детаљно објашњавам како дио Кривичног закона, који је наметнут од Шмита 2023., нема апсолутно никакве везе нити с правом нити с реалним правним појмовима. Занимљиво је да и тај наметнути члан толико је неодређен да га само ВП може исправно тумачити и одредити, дакле, у ниједној земљи он не би могао имати ту улогу коју игра у овој квази-држави коју квази-државом управо и чине одредбе какве намећу високи представници ево већ скоро 30 година. И нормално је да онда имате и неповјерење између тренутних тобожњих коалиционих партнера у БиХ. Ова држава очевидно не функционира примарно због тога што јој основе тијеком скоро 30 година РАЗГРАЂУЈУ високи представници, а народ и политичке елите углавном се не буне против тога, или буне али на врло неучинковит начин управо због мањка елементарних грађанских врлина, нпр. солидарности и грађанске храбрости.
Посљедњих дана свједочимо новим политичким тензијама, инцидентима у Стоцу и Мостару те бошњачкој изјави против исламофобије. Како те актуалне догађаје читате кроз призму теза из Ваше књиге?
Такве тензије за мене су очекиване. Кажем, рат је настављен другим средствима, и кључну улогу у омогућавању, чак потицању, тог ратног стања „вербалним средствима“ или „средствима ријечи и интерпретација“ игра ВП као кључна фигура дејтонске БиХ.
Један од кључних проблема БиХ је, по Вашем мишљењу, недостатак домаћег власништва над процесима. Што би конкретно требали учинити политички представници Хрвата, али и друге двије стране, да се то промијени?
Па прво, можда би требали прочитати моју књигу, колико год то звучало ташто и надмено. Друго, можда би требали почети размишљати о свом реалном интересу. Нпр. представници Бошњака можда би се требали запитати какво им је добро донијело интервенирење високих представника, јесу ли добили оно за што су се наводно борили у раздобљу 1992–1995; представници Хрвата требали би престати с тренутно шизофреном политиком која један дан говори о ВП као „партнеру и пријатељу“, те о судским одлукама донесеним у његово име као нечему што се „мора поштовати“; а онда други дан говорити о потреби да домаће снаге преузму одговорност, одн. да се ослободе страних утјецаја како би се збиља почели понашати као одговорни, суверени, зрели представници народа. Коначно, ја мислим да би заправо сваки народни представник, посебно они кључни, требао почети се понашати као достојанствена, али и изнутра добро интегрирана особа којој нитко и ништа не смије и не може наметати ставове без врло јаснога образложења, одн. као она особа која одговара само и искључиво онима који су представника и изабрали (и дали му релативно јасан мандат), а не било којој страној сили (ово је некада било и кривично дјело, и то врло озбиљно, а данас, чини ми се, представља препоруку – дакле, јасно нам је да живимо у једном сулудом, кафкијанско-монтипајтоновскоме свијету у којем су вриједности постале тотално изокренуте и изобличене.).
У поглављима 3 и 4 књиге говорим о два-три кључна чимбеника који одржавају тиранијску функцију Високог представника. Она наравно бива створена кроз интерпретативну манипулацију коју за ВП осигурава прије свега САД, али и УК, на међународно-дипломатскоме плану. Но, потребни су још неки фактори како би се функција одржала, одн. остала на снази. Да би блеф функционирао, морате имати и жртву блефа и она мора посједовати одређена обиљежја. Ја у поглављу 4 говорим о тзв. механизму идеологизације – ријеч је о представљању ВП, од стране разних интелектуалних дјелатника укључујући медије, аналитичаре, и свеучилишне професоре, као нечега што он није, сликање, дакле, тиранијске функције „роза бојама“. У поглављу 3 фокусиран сам више на сама обиљежја тзв. „слуганјске популације“, оних који прихваћају своју подређену улогу у једноме суставу који је чак сам „тиранin“, дакле ВП, склон означити као „демократски“ иако он то није. Дакле, кључни фактор потребан за учинковито играње улоге тиранина јест сервилност популације, укључујући и сервилност елита. Додатно, очевидно је да, као и у свим робовласничким суставима, подијељена ропска популација лакше бива потчињена и контролирана од стране тиранина као политичких робовласника: стога је у свакој тиранији битна основна подјела унутар ропске популације, као и скоро природно се јављајућа подјела између тзв. „немирних“ робова склоних побуни и доцилних, природно субмисивних робова који своје служење господарима сматрају „природним даром“. Дакле, и фактор етничкога раздора и фактор специфичне политичке културе сервилности важни су као дио механизма о којем говорим у књизи (поглавље 3 носи ироничан наслов „И послије Тита Тито“ – природни робови?). Таква култура има врло дуг вијек трајања у БиХ па и у сусједним државама: исказана је идиомима попут „вежи коња гдје ти ага каже!“, и сл.
Да ли би нпр. хрватски представници могли нешто учинити гледе ових фактора? Наравно. Нпр. за почетак могли би напросто почети показивати мало више одлучности у рјешавању неких кључних проблема, нпр. изборнога закона у БиХ. Или могли би почети јавно, гласно и изравно говорити о неким алтернативним политикама у БиХ, нпр. могућности да се унутарњи односи толико закомплицирају да неки облик мирнога развода постане разуман и пожељан. Хоће ли, или желе ли, они то и учинити? Не вјерујем. Можда је чак тотална популација БиХ, неовисно о етничкоме предзнаку, толико отупјела под утјецајем фактора „сервилнога понашања“ да политичке елите збиља имају шансу на дужи рок наставити заступати тзв. циничне, изразито магловите и вишезначне, и увијек привремене политичке перспективе. У томе свјетлу спорно је и понашање сусједних држава одн. њихових представника. Нпр. Вучић је био први предсједник који је прихватио да одржи састанак с Кристијаном Шмитом, чиме је изравно ишао против позиције и Руске Федерације и Кине у Вијећу сигурности. А Република Хрватска већ скоро 30 година на међународноме плану углавном не проблематизира своје стање „интерпретацијске инфериорности“ (као државе) у односу на ВП иако је Хрватска једна од три кључне државе-потписнице Дејтонског споразума па би стога требала бити одговорна и за његову спроведбу.
Ратови у Украјини и на Блиском истоку доносе нове енергетске изазове, а САД снажно гурају Јужну плинску интерконекцију. Колико је у таквим околностима ОХР релевантан или, обрнуто, контрапродуктиван?
САД су она сила која је, у вањско-политичком смислу, кључни покретач Високог представника као интервенишуће варијабле у БиХ-политици. Уствари ВП у односу на САД игра улогу „слуге“. Иза свих кључних одлука свих високих представника стоји воља САД. О томе постоје непосредна свједочанства, нпр. Кристијана Шварц-Шилинга, која наводим у књизи. Такођер апсолутно је разумљиво зашто су нпр. два висока представника долазила из Аустрије. Ово је важно и за разумијевање контекста за тзв. преговоре о Јужној плинској интерконекцији, преговоре који то уствари нису.
Домаћим је актерима то напросто стављено на стол, и речено им је да то потпишу. И они то углавном безпоговорно чине. Иначе, сама интерконекција, у смислу енергетске технологије, нема ни економску ни технолошку логику. Нпр. шкриљац је изразито скуп, свакако је скупљи од рускога природног плина, а такођер је изразито еколошки штетан одн. прљав извор енергије. Свеједно, домаћи тзв. политичари и представници у Федерацији, вјероватно и у РС, у односу на овај процес показују исти ступањ сервилности и субмисивности какав видимо у односу између домаћих „лидера“ и ВП. Изгледа да је један облик политичке сервилности, какав је постао увријежен у односу на ВП, напросто пренесен у економско подручје. Тако бих ја отприлике превео овај посљедњи процес с Јужном интерконекцијом у терминологију мога мишљења о и анализе ВП.
И као што смо већ примијетили, рат на Блиском Истоку донио је један неочекивани резултат: ЕУ почиње схваћати да је ипак овисна о руском плину, одн. да јој је барем исплативија овисност о руском плину него о неким другим изворима енергије у свијету. Углавном, приведе ли се оружани сукоб у Украјини ускоро крају, перцепције ће се о шкриљцу те о санкцијама које је ЕУ увела у односу на Русију такођер ускоро битно промијенити.
На крају књиге пишете о достојанству побуне и позивате се на Антигону. Је ли за грађане и политичаре у БиХ дошло вријеме за легитимну, конструктивну побуну против постојећег стања? Колико је „побуна“ у БиХ опасна, с обзиром на нашу недавну прошлост?
Фигура Антигоне једна је од најзанимљивијих фигура политичке праксе уопће. И због тога служи као инспирација већ преко 2400 година. Наравно, она је и предмет многих учених коментара као и филозофских и политолошких, и правних, расправа посебице у 20. стољећу. Образованији појединци сигурно су примијетили да су о Антигони неке текстове произвели и неки од утјецајнијих мислилаца у новије вријеме, нпр. Лакан, Батлерица и Жижек (иако ја изричито одбацујем њихове приступе).
Но, кључно за Антигону јест сљедеће: она се суочава са декретом једног тиранина у граду Теби, његово је име Креонт, и одлучује дјеловати против тог декрета. Декрет (да тијело Антигонина брата Полиника мора остати неукопано јер је напао град Тебу) доказиво је неспојив с опћим добром града Тебе, но Креонт га свеједно намеће, а већина, која је уплашена због Креонтове моћи, декрету се не супротставља, одн. посљедично јавно не опонира одлуци Креонта да Антигону казни драконском казном. Ту имамо, дакле, једну парадигму односа спрам тиранина, а не заборавимо (то се чак ријетко наглашава) да је Антигона дјевојчица од 13–14 година (она је и вјереница Креонтова сина Хемона, што она неће нагласити нити једном реченицом у драми). Како се она поставља према тиранину?
Тако што га проглашава лудим, што он и јесте. Дакле, кључно, нетко тко вјерује да је обдарен апсолутном, боголиком моћи, уствари је жртва огромне илузије, и стога се према његовом глумљењу тиранијске улоге морамо односити као према фикцији, делузији, његовој утвари која индицира неки облик психопатског поремећаја. Антигона Креонту отворено каже: ја не слушам тебе него вјечне, неписане законе за које нитко не зна одакле долазе – нпр. закон (наложен од Зеуса или Хада) да се људи морају прописно покопати (или спалити) и упокојити кроз друштвено прихватљив облик ритуала као опроста, као посљедњег поздрава, који према преминуломе означава један облик признавања његове особности и тиме помирбе с њим, што важи чак и за оне, попут Антигонина брата Полиника, који је у посљедњим данима живота насрнуо на брата Етеокла и сам град Тебу због неких легитимних разлога.
То је Антигона. Која бира смрт, али никада понижење. Која се суочава, без страха, са опасношћу садржаном у „бијесу или глухоћи тиранина“, тј. онога који пати од огромне и за све опасне делузије. О томе је ријеч. Дакле, то је „грађанска храброст“ и она подразумијева да се суочавамо с опасном ситуацијом (овим надам се одговарам и на дио питања који говори о „опасности“ садржаној у чину побуне). Питање је само желимо ли своје достојанство заштитити у таквој ситуацији. И побунити се. Одн. не допустити тиранину да нам одреди живот својим лудилом. У каквом конкретном облику ће се то догодити – то је, по мени, једно споредно питање. Можда ћемо се заузети за трећи ентитет, или за тоталну самосталност, или за сурадњу и коегзистенцију на основи стварне једнакоправности. Штогод одлучили – не смијемо себи допустити уплив „тиранијске функције“. А жртва се подразумијева. То је по мени парадигма пожељнога односа према и ВП и такођер оној квази-творевини за коју се ВП наводно залаже (што знамо да јест неистина према свим аргументима наведенима у мојој књизи).
Још је овдје важно нагласити да у књизи упућујем на очевидне паралеле између дискурса о тиранији каквог налазимо у Софокловој Антигони, с једне, и кључних дијелова аргумента против тираније Џорџа III које налазимо у америчкој Декларацији независности из 1776., с друге стране. То је важно јер нам показује да су сами темељи америчке федерације, одн. политичка теорија која тој федерацији стоји у основи, неускладиви с америчком подршком Високом представнику у БиХ у верзији тиранијског политичког тијела обдаренога тзв. „Бонским овластима“. Дакле, ту свједочимо изравној хипокризији и употреби двоструких стандарда од стране америчких дипломата као „надзорника Дејтонског мировног оквира“.
Како коментирате данашње политичке и међунационалне односе и колико су они управо дефинирани активностима ОХР-а и ВП? И за крај, професоре Пехар – какву будућност БиХ видите у сљедећих пет до десет година? Је ли могућа функционална, суверена држава без радикалне промјене улоге међународне управе, прије свега ОХР-а?
Недвојбено је да су данашњи односи у БиХ дефинирани дјеловањем и многобројним интервенцијама ВП. Они то морају бити. ВП онај је кључни фактор кроз који су САД у БиХ девијацију учинили нормом, одн. један уставни крајолик, какав је био нормиран основним текстом Дејтонског Устава, замијенили су једним другим уставним крајоликом каквоме су склоне саме САД и донекле и бошњачка политичка елита у БиХ. То се догодило кроз уставне амандмане и посебно кроз поступни пријенос већега броја уставних надлежности с ентитетске на тзв. средишњу, државну разину. То је на дуги рок покренуло процес дестабилизирања.
Што је вјеројатније? Одн. тко, према постојећим односима и снагама, добива, заступници изворног Дејтона или они деривираног? Па САД добивају, наравно.
Но, то онда такођер значи не-суверену државу у смислу државе вјечито надзиране од стране једног извањског актера. Наравно, то је могуће, али не представља стабилну констелацију него стални извор трвења и обнављања сукоба. Дакле, или ВП и надзирана држава или стварно суверена држава – то је тзв. искључујућа алтернатива, немогуће је и једно и друго. При томе, то не значи само сувереност на средишњој разини, него на свим разинама, и ентитетској па чак и кантоналној и опћинској.
Најискреније, увијек сам био песимиста. Имам два темељна разлога за такав став: један је тај да ме је тако кондиционирала прошлост. Видјeо сам како односи лако и брзо дегенерирају у почетак реалног рата, а онда сам видио како се ратно стање наставља јако дуго неоружаним средствима. И видио сам људе који се не могу одупријети тим тенденцијама, не само у БиХ него и регионално. Други је темељни разлог сљедећи: за свакога песимисту промјена набоље била би узрок позитивнога изненађења. Но, ето, нажалост, већ 35 година таква се промјена не догађа. Можда би се она могла почети догађати онда када би домаћи актери, нпр. народи, стварно почели прихваћати, без међусобнога оптуживања, своју стварну одговорност како за доказиво лоше стање у којем се налазе, тако и за почетак припреме за излазак из таквога стања; и наравно, када би почели користити своју властиту, а не туђу или увезену, памет.
Извор: Дневник.ба
