„Кућа са три руке“ играна је само у Маннхајму. Требало је прије неколико година да буде играна и у Београдском драмском позоришту, али је непознат нетко учинио да се не игра. Управни одбор позоришта је непостављање драме образложио тиме што чланови одбора текст „нису разумјели“. У Маннхеиму су тај текст разумјели и игран је десет пута.
Већ двије године имам књигу драма Марије Караклајић „Лице од стакла“. Кад год је отворим, најприје се сјетим Крлежине исповијести о томе како су све његове драме пропале. Та исповијест, изговорена 1928. у Осијеку, поводом читања његове драме „У агонији“, садржи и ауторову норму да драма „не би пропала“. Та је норма висока: драма се мора играти на позорници барем једну цијелу сезону! Најмање једну, е да се исплати театру. Не каже каква драма мора бити, каже само која су његова мјерила и који су захтјеви театра од ње. И још додаје да је с пропадањем својих дотадашњих написаних а неиграних драма пропао и он сам.
Од пет драма Марије Караклајић објављених у књизи „Лице од стакла“ цијелу сезону није играна нити једна. Једна од њих није играна нигдје, она с насловом „Млечни зуб земље“. Друге четири су игране. „Кућа с три руке“ играна је само у Њемачкој, у Маннхајму.
Требало је прије неколико година да буде играна и у Београдском драмском позоришту, али је непознат нетко учинио да се не игра, иако су и директор и редитељ казали да им се текст свидио. Управни одбор позоришта је непостављање драме на позорницу образложио тиме што чланови одбора, који предложене текстове одобравају, текст „нису разумјели“. У Маннхајму, у Тхеатерхаус Г7, тај су текст разумјели и игран је десет пута. У оквиру програма „Култура упркос Корони“. Превод драме је начинила сама ауторица, а критике су хвалиле и представу и њемачки превод. У једној од критика стоји да представа човјека увлачи дубоко у један (над)чулни театарски доживљај. Послије премијере је ауторица имала разговор са новинарима и знатижељним гледаоцима, који су постављали зналачка питања, јер су представу, иако пуну „подземних вода“, и разумјели и јако добро примили. Свакако је међу онима који су представу разумјели, било и оних који драму нису читали прије него што су је видјели на позорници, што све говори о разлици између људи од театра у Њемачкој и у Србији.
Та би се драма, и као текст и као игра на Хенрија Џејмса, и још као дијалог с њиме, допала Биљани Јовановић. То смијем казати, јер сам Биљанин укус знао. Марија Караклајић је, као прва драматичарка, добила награду која носи име Биљане Јовановић, за мене је то био знак да је свијет на мјесту. У посебном говору, Марија је надахнуто говорила о драмама Биљаниним, које на позорници нису имале ни приближно оно трајање које је Крлежа поставио као критериј да не би пропале. Кад се тај говор чита данас, има се утисак да се Биљанина душа преселила у Маријину и да у њој устрајава на разговору о питању односа између колектива и појединца. И чини се да им драме имају сличну театарску судбину, пасторчади која стоји у књигама и чека да буде откривена.
Посљедњи текст у књизи има наслов „Pars Hostilis“, заузима нешто преко четири странице, и он са подземним водама. То је говор императора Нерона митском јунаку Херкулу, насловљен по Кикероновој ознаци „непријатељског“ режња јетре. У основи говора су два текста Сенеке, који је живио у вријеме Нерона и умро по његовој наредби: драма „Бијесни Херкул“ и расправа „О благости“. Нерон је император, али и глумац који говори хероју Херкулу, али и глумцу Херкулу. То јест, Нерон глумац је и глумац Херкул. Говор је наручио Theater Trier. Ауторица Караклајић и још шест драматичарки написале су, на позив театра, свака свој комад. И сви су изведени једне вечери у Stadtmuseum Simeonstift Trier. Ти су комади јако добро примљени у граду који има чувена Црна врата, Порта Нигра, и који је повијесно везан за Нерона, тиранина, бога и луђака. Нерон је мрзио рат, али га је цијенио као предуслов за мир, што је испунио године 66. По томе је он данас сличан владарима свијета који направе рат, да би онда могли обзнањивати како мир нема алтернативу.
Насловна драма књиге „Лице од стакла“ играна је двапут: у Београду у Битеф театру, 2008, у режији Ање Суше, те у градском театру у Луцерну, у режији Тима Крстина октобра 2013. у оквиру циклуса „Никакви комади о рату“. Ауторитети Луцернског театра су, чини се, називом циклуса, ријешили да прекину доста дугу праксу западних културних структура која је ауторима из некадашње Југославије давала у задатак да пишу о силовањима, етничким чишћењима и свим ратним страхотама, те да их опет уврсте у ауторе са оним статусом какав су некада имали аутори из наших крајева. У комаду нема рата, али све почиње насиљем, тучом у кафани, у којој бива убијен један ђечак. Његова мајка посјећује убицу у затвору и драма за два лица се претвара у тражење одговора за упропаштене животе, унакрсно саслушавање, траума слична ратној.
Прва, и најстарија драма у књизи има за наслов један мачевалачки термин „“Fausse attaque, mal paré“ (нешто као „фингирани напад, погрешна одбрана“). Написана по начелима драмским, на почетку је списак лица, цијела страница књиге, потом два дијела, разуђена у призоре, укупно 31, догађа се у Београду у предвечерје њемачког напада 1941. Главни лик Рене Клод (René Claude) учитељ мачевања и представник компаније за бежичну телеграфију у Београду, француски је шпијун, заводник, површан у својој мисији и свему другом, опсједнут кошмарним сновима, параноичан, што све доводи до његова хипокритичког откривања као шпијуна, те његова слома. Око њега је свијет жбирова, подлаштва, дволичности и конформизма, што читаву драму приближава данашњој стварности свјетске политике, која, као у класичној грчкој трагедији, али окренутој на фарсу, све чини да се не зарати, а све што чини у стварности води ка рату.
Штета је што ове драме нема на позорници. За оне који воле повијесна понављања она даје доста грађе. Изведена само једном, у Народном позоришту у Суботици, 2003, режирао Љубослав Мајера. Учитељ мачевања Клод је стварна личност, заиста је радио у Београду као учитељ мачевања. А и ауторица се бавила мачевањем, те је њено бављење ликом учитеља мачевања и драматичарско и стручно.
Јако је чудно што ниједна позорница није узела „Млечни зуб земље“. То је најзахтјевнији текст и чини се најбољи примјер за експресионистичку лектиру и компетенцију наше драматичарке. Имена ликова су скоро хипоними: Незнанац, Жена, Први мушкарац, Други мушкарац, Надзорник, Први затвореник, Стара жена, Видарка, Вођа трупе, Хор просјака и скитница.
Све се одвија по цикличном обрасцу и игри броја три и трипута три: три живота главног лика, играних по реду од трећега према првом, призори који служе да се језик одцијепи од своје сврхе, то јест од средства којим се изражавају мисли, да би се осамосталио, и оставио читаоцу да гонета зашто. За постављање на позорницу оваквог текста нужно је да човјек или одбор који о томе одлучује буде не само компетентан, већ и да у текст проникне читајући га више пута. Текстови треба да буду разумљиви, али и читалац треба да буде опремљен за разумијевање.
Књиге данашњих драматичара су ријетке, могло би их се уписати у пасторчад издавачке дјелатности. Драматичари су најобразованији аутори за оно чиме се баве, у правилу су завршили академију за драмске умјетности, али режисери радије иду прозним писцима, и из њихових књига приређују своје комаде. Да је данас жив Juan Luis Vives, хуманистички аутор расправе о разлозима са којих пропадају умјетности и умијећа, можда би књигама о пропадању граматике, дијалектике, реторике, филозофије природе, медицине, математике, филозофије морала и грађанског права, додао и пропадање театра и драматургије. Грађе за то има напретек, а мјеродавних примјера има на нашем језику.
Марија Караклајић је задовољна што јој је књига драма објављена. Као што књиге имају своју судбину, имају је и драме. Ауторица од својих драма не може живјети, али она живи с њима и за њих. Мени је она данашњи примјер за епиграм о животу и театру александријског пјесника Паладе, из 10. књиге Палатинске антологије:
Живот су глума и даске: научи се или да глумиш,
Глумом да одгониш бол – или пак подноси јад.
Синан Гуџевић
Извор: Портал Новости
