Критика, Упутство за побуну „Завет и Мегаполис”,
19. јануар, 2024.
Ђоковић: Мој најбољи меч од почетка турнира, благословен сам како ми живот иде
19. јануар, 2024.
Прикажи све

Рат свих против свих: Заклињање на мир у тутњави експлозија од Газе до Авганистана

Рат у Гази, (Фото: Agenzia Nova)

Рат у Гази, (Фото: Agenzia Nova)

Бркати мушкарци одевени у свечане униформе, помало налик на оне које су некад носили циркуски музиканти, донели су 14. јануара у џамију у Сани шест у зелено офарбаних мртвачких ковчега, облепљених сликама јеменских бораца убијених у ваздушним ударима Американаца и Британаца на положаје Хута. Пројектили испаљени са америчких и британских бродова и подморница протеклог викенда означили су почетак свеопштег ракетирања по Блиском истоку и око њега, па су експлозије поново растресле стварност људи од Израела, преко Сирије и Јемена, до Ирака и, на концу, Ирана и Пакистана. Петнаестог јануара амерички теретни брод који је превозио контејнере Црвеним морем погођен је пројектилом који су из Јемена испалили Хути, који не хају за америчке претње и бомбардовања. Кажу да ће наставити да нападају бродове у Црвеном мору све док траје рат у Појасу Газе.

 Пуцали су од тада Израелци, Американци, Хути, припадници Хамаса и Хезболаха, проиранске милиције у Сирији и Ираку, да би се у среду 17. јануара у рат по први пут од почетка сукоба у Појасу Газе директно укључили и Иранци, који су распалили по Сирији и Ираку, гађајући наводне испоставе Мосада. Одмах потом на ред је дошао и Пакистан, а Иранци су као мете ракетног напада у пакистанској провинцији Балучистан навели терористе који одатле угрожавају Иран.

Пакистан је одговорио сутрадан, 18. јануара, ракетирајући циљеве унутар иранске провинције Систан-Балучистан, у непосредној близини заједничке границе, што је први ракетни напад на територију Исламске републике још од иранско-ирачког рата, који се завршио 1988. године. Обе земље навеле су да су у нападима убијени „терористи“, али су пријавиле и цивилне жртве, укључујући децу и жене. За свега три месеца, „никада стабилнији Блиски исток“, како је непосредно пред упад Хамаса у Израел 7. октобра стање у региону описао Џејк Саливен, саветник Беле куће за националну безбедност, дошао је на ивицу највећег сукоба у његовој историји, иако се све стране, укључујући САД, Иран и Хезболах, јавно заклињу да не желе нови рат. Израел је најавио могућност да се рат против Хамаса настави и током ове и током наредне године, као и да је сукоб са Хезболахом извеснији него икада.

Иран напада

У највећем нападу који је икада покренула Исламска република још од краја рата са Ираком пре 35 година, иранске ракете разориле су комплекс у ирачком граду Ербилу у којем је, наводно, био смештен шпијунски центар Мосада. Укупно 24 иранска пројектила разнела су још неколико кућа у ирачком Курдистану, а у акцији је страдао и локални курдски бизнисмен Першав Дазаје, којем Иран на терет ставља организовање извоза нафте из Ирака у Израел. Осим њега, убијене су још три особе, док је најмање шест рањено. Ирачки медији објавили су фотографије пасоша двојице Израелаца за које се тврди да су кључни агенти Мосада у Ираку и навели само њихова имена, једно од њих је „Илан“. „Илан, познат под надимком Лисица, био је агент Мосада и координатор регрутације и операција терориста у Исламској републици Иран“, навеле су власти у Техерану.

Готово истовремено, више од 3.300 километара источно, ирански пројектили и беспилотне летелице прошли су неометано кроз пакистанску противваздушну одбрану и са земљом сравнили штаб организације „Џаeш ел Адл“, или „Армије праведника“, која је средином децембра упала на територију Ирана и убила 11 полицајаца.

У иранском нападу убијен је један од лидера ове организације која је, у знак одмазде, опет упала на територију Ирана и убила пуковника Револуционарне гарде Хусеина Aлија Ђандарфара. Пакистан је одмах повукао амбасадора из Техерана, а иранског амбасадора у Исламабаду прогласио персоном нон грата, те повукао две корвете из заједничких поморских маневара које су две земље почеле свега неколико сати пре експлозија. У Исламабаду су одржани протести против Ирана због бомбардовања Пакистана, а неки од демонстраната су носили плакате и извикивали пароле против „савеза Ирана, Израела и Индије“. Колико год овај „савез“ звучао надреално, само помињање Индије у контексту сукоба изазива нелегодност јер и Индија и Пакистан, два суседа са безброј нерешених проблема, поседују нуклеарно оружје.

Непосредно после напада Ирана, телефоном су разговарали министри спољних послова две државе, Хосеин Амир Абдолахијан и Џалил Абас Џилани, који је од Техерана затражио да, убудуће, подели обавештајне информације са Пакистаном, како би војска те државе решила сва отворена питања.

Иначе, ове две земље су се релативно недавно договарале о координисаним акцијама у односу на опасност од тероризма који обе државе угрожава из Авганистана, али и од стране сопствених сепаратистичких покрета. Но, одговор Пакистана стигао је само 24 сата после иранског напада, 18. јануара ујутру, „високо координисаним“ војним ударима на циљеве унутар иранске територије, у непосредној близини заједничке границе. Министарство спољних послова Пакистана је саопштило да је изведена „операција заснована на обавештајним подацима” на скровиште оружаних група у иранској покрајини Систан-Балучистан, као и да је током последњих неколико година Иран био обавештен о локацијама на којима се крију оружане побуњеничке групе које траже отцепљење Балучистана, пакистанске југозападне покрајине. Пакистан је зато, наводи се у саопштењу, одлучио да реагује због „недостатка акције иранске владе“. Ескалација односа између Ирана и Пакистана, незабележана на овај начин већ деценијама, у овом тренутку делује потпуно збуњујуће, осим ако се не разуме као део све мање контролисаног хаоса који се од 7. октобра ваља Блиским и Средњим истоком. Пакистан за мање од месец дана чекају парламентарни избори, који ће бити обележени тензијама логичним у држави коју већ неколико година тресе озбиљна политичка криза и која све више грца у сиромаштву.

Иран је, с друге стране, већ до гуше уплетен у сукоб Израела и Палестинаца, па му нестабилност на другом крају државе сигурно не одговара. Учешће Техерана у израелско-палестинском рату до сада је било посредничко, али после напада у Ербилу, као и акција у Сирији, када су Иранци салву пројектила испалили на комплекс у граду Харам, где се наводно налази шпијунски центар из којег Мосад контролише акције локалних група радикалних исламиста против владе Башара ел Асада, то учешће је постало директно.

„Иран ствара ватрени обруч око Израела“, био је коментар америчких неоконзервативаца, који већ двадесетак година упорно лобирају за бомбардовање ове државе како би се неутралисао „малигни утицај Техерана“ и прилажу списак циљева у Ирану које ваља сравнити са земљом, а који је одавно сачињен. Иначе, у досадашњих 130 напада проиранских милиција на америчке снаге у Ираку и Сирији рањено је 66 војника САД. Американци су узвратили тек десетак пута.

Битка за Црвено море

У покушају да спрече Иран да успостави контролу над два кључна поморска пута на Блиском истоку – над Ормуским теснацом и мореузом Баб ел Мандеб – Американци су формирали коалициону флоту која је пре две седмице, на почетку мисије, имала задатак да пресреће пројектиле и беспилотне летелице који Хути из Јемена лансирају ка бродовима у Црвеном мору. Убрзо се, међутим, испоставило да је тако замишљен план неизводив, јер су Хути дан за даном „тренирали“ америчке и британске бродове, па је председник САД Џозеф Бајден одобрио напад на положаје јеменских Хута, мада обавештајне службе нису имале ваљане податке о њиховом распореду и положајима. Бајден је, на тај начин, постао четврти амерички председник који је наређивао напад на Јемен, настављајући две деценије дугу неуспешну политику бомбардовања најсиромашније државе Блиског истока у нади да ће тиме зауздати снагу Хута.

Два дана пошто су амерички бродови, авиони и подморнице гађали више од 60 мета у Јемену, Хути су пројектилом погодили амерички теретни брод „Гибралтар игл” у Црвеном мору. У овом нападу није било мртвих, а власници су саопштили и да је терет махом остао нетакнут. Убрзо затим, експлозија је потресла и грчки танкер „Зографија“ који је пловио из Вијетнама.

Уследили су нови напади Американаца, а Хути су враћени на листу терористичких организација, али са „задршком“ од 30 дана, колико је овим јеменским борцима остављено да „преиспитају став“ о нападању бродова пре него што одлука Беле куће не поставе важећа. Хути су, Бајденовом одлуком, „обрисани“ са ове листе почетком 2021. године, као знак подршке Вашингтона сложеном мировном споразуму власти у Сани са Саудијском Арабијом, којим је окончан рат који су Саудијци и снаге Уједињених Арапских Емирата од 2014. године водиле против Хута бомбардујући Јемен и подржавајући њихове противнике.

Ову одлуку Вашингтона, која се за сада „води као упозорење“, појаснио је Џејк Саливен, који је на Светском економском форуму у Давосу рекао да „са индигнацијом одбија идеју да групе попут Хута могу да тероришу цео свет“.

У исто време, амерички авиони патролирали су изнад Аденског залива у потрази за двојицом својих специјалаца, несталих током покушаја да изненаде посаду брода на којем су се налазиле иранске компоненте за пројектиле на путу ка Јемену. Америчка Централна команда је, после два дана потраге за несталим припадницима морнаричких „фока“, саопштила да су у пресретнутом броду пронађене поменуте компоненте за ракете које су власти у Техерану послале Хутима, као и да је брод, након акције, потопљен. Једну од таквих ракета је 15. јануара оборио амерички борбени авион Ф-18 са носача авиона „Двајт Ајзенхауер”. Пројектил, који је америчка Централна команда описала као балистички, летео је из Јемена ка разарачу „Лабун”, једном од десетак ратних бродова из флоте оформљене како би се Хути одвратили од напада на бродове у Црвеном мору.

Рат и економија, (Фото: Investopedia)

Бег из Црвеног мора

„Препуцавање“ Хута и Американаца (Британци су најавили да више неће учествовати у нападима на положаје у Јемену) одмах је одвратило катарске власти од даљих испорука течног гаса кроз Суецки канал, док се „Шел“ придружио већ прилично дугој листи великих компанија за поморски превоз које ће убудуће теретне бродове слати знатно дужим и скупљим путем око Рта Добре наде. Том рутом, још раније, пошли су бродови компаније „Си-Ејч Робинсон“ (C.H. Robinson), белгијски власници флоте танкера „Јуронав“ (Euronav), тајвански „Евергрин“, норвешки „Фронтлајн“, немачки „Хапаг Лојд“, дански „Маерск“ и Медитеранска поморска компанија „Ем-Ес-Си“. Број бродова који пролазе Суецким каналом већ је за 40 одсто мањи него пре годину дана, док се на пролаз чека бар две седмице, односно двоструко дуже него у нормалним околностима. Црвеним морем и Ормуским теснацем је до почетка рата у Појасу Газе пролазило око 15 одсто роба за тржишта Европе, Блиског истока и северне Африке, као и безмало петина укупних светских количина нафте. За Израел је, свакако, много значајније што је тим путем пролазила и четвртина вредности спољне трговине те државе.

Развој ситуације у Црвеном мору навео је произвођаче аутомобила „тесла“ и „волво“ да обуставе производњу неких модела у Европи, због чињенице да делови у европске фабрике сада стижу знатно дужим путем око Африке него пречицом кроз Суецки канал. Уколико сукоби буду настављени, поремећаји тржишта на Западу биће драматично уочљивији у априлу и мају, сматрају аналитичари компаније „ФорКајтс“ која води систем снабдевања низа гиганата попут „Кока коле“, „Bолмарта“, „Крафта“ и „Бајера“.

Суочене са протеривањем бродова из Црвеног мора, обавештајне службе почеле су, последњих седмица, да враћају филм уназад, па се испоставило да су Хути још 12. новембра интензивирали обуку посада глисера, увежбавали упаде на танкере и тренирали гађајући макете бродова. Амерички напади на Хуте, баш као и у случају Хамаса у Појасу Газе, временски су се подударили са падом популарности Хута у самом Јемену, махом због свеопштег сиромаштва, недостатка хране и здравствене заштите, те скептичног погледа локалног становништва на будућност. После експлозија америчких пројектила такви ставови просто су се распршили у облацима дима, а критичари власти Хута у Јемену нашли су се на мети напада јавности, која им је готово једногласно поручила да „умукну“.

Хутима на руку иде и чињеница да је подршка америчком плану контроле Црвеног мора прилично танка у региону, јер је Египат одбио да подржи ваздушне ударе на циљеве у Јемену, док ниједна од арапских земаља нема петљу да се сукобљава са њима, осим евентуално Уједињених Арапских Емирата.

Ипак, чини се да је идеологија око које су се Хути окупили много значајнија од претњи по поморски саобраћај, јер је њихов оснивач Хусеин ел Хути, одмах после напада Ал Каиде на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001. године, почео радије да говори о сукобу цивилизација него о панарапској идеји.

Заклињање на мир у диму експлозија

Лидери земаља укључених у блискоисточну кризу, укључујући Џозефа Бајдена, шефа Хезболаха Хасана Насралаха и иранског верског вођу ајатолаха Алија Хамнеија, тврде да желе да спрече ширење сукоба из Појаса Газе на остатак региона. Та решеност је у озбиљној мери уздрмана серијом догађаја које је покренула акција америчких ваздушних удара на Јемен, али и најавама западних обавештајаца да је наставак напада Хута, овог пута на америчке базе у региону, питање тренутка.

Три месеца од почетка сукоба у Појасу Газе, статистика насиља на Блиском истоку је поражавајућа – Израел ратује против Хамаса, помало против Хезболаха и још мање против проиранских милиција у Сирији.

Американци и Британци су бомбардовали јеменске Хуте који су, претходно, ракетама и беспилотним летелицама у доброј мери паралисали поморски саобраћај Црвеним морем.

Исламска држава из Авганистана и терористичке групе из Пакистана нападају Иран, док је иранска Револуционарна гарда преузела одговорност за ракетни напад на Ирак.

Иранци гађају и мете по Сирији и Пакистану, а Пакистан по Ирану, док ирачке милиције ракетирају америчке базе. Притисак на владе у Јордану и Египту прогресивно расте са сваком испаљеном ракетом. Црвене линије, које представљају имагинарну препреку на граници између рата и мира, на Блиском истоку су одавно избледеле у сенци Хамасових параглајдера, гусеница израелских тенкова, Хезболахових противтенковских ракета, свакојаке муниције коју на бродове у Црвеном мору лансирају Хути, америчких „томахавка”, те експлозивних прслука какве су у моду недавно вратиле самоубице Исламске државе у Ирану. За сада, мртви се педантно броје само у Појасу Газе и Израелу.

Раде Мароевић

РТС ОКО

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *