Пише: Драгослав Рашета
Првог октобра 2024. прави политички земљотрес се догодио у Турској, када је Девлет Бахчели, лидер националистичке МХП странке и највећи савезник председника Реџепа Тајипа Ердогана, одлучио да се по окончању седнице у Народној скупштини рукује са једним од курдских парламентараца из ДЕМ партије. Бехчели је новинарима рекао да је потребно доћи до компромисног решења са Курдима ради остваривања националног јединства у нестабилним временима за регион и Турску. У наредним месецима, први пут од 2015. и колапса претходних преговора са Абдулахом Оџаланом, заточеним лидером Курдске радничке партије (ПКК), Ердоган је више пута сигнализирао постојање нове политичке воље да реши „курдско питање“.
Основни покретачи иницијативе су Ердоганова потреба да придобије подршку Курда за уставне промене које би му омогућиле да се кандидује по трећи пут када му истекне мандат 2028. У исто време, пад режима Башара ал-Асада, јачање Израела а слабљење моћи Ирана и Русије указују да доба великих преокрета на Блиском истоку још увек није завршено. У том сценарију, кооптација Курда, а не борба против њих, омогућила би Анкари да предупреди било какав по њу потенцијално негативан развој догађаја, нарочито када се у Белу кућу поново вратио Доналд Трамп.
Курдска криза
„Курдска криза“ тресе турско друштво више од четрдесет година; у сукобу између ПКК и Турске је страдало више од 50.000 људи, махом турских цивила. Ердоган је једном већ био близу историјског помирења: Када је 2011. отпочео грађански рат у Сирији, Асадове снаге су након неколико пораза биле приморане да се повуку са североистока државе, остављајући га у рукама курдских милиција. Убрзо је Турска започела директне мировне преговоре са Оџаланом и његовим сиријским савезницима који су кулминирали 28. фебруара 2015. споразумом из Истанбула. Њиме је предложено ублажавање политичких и културних рестрикција за 16 милиона Курда који живе у Турској, у замену за Оџаланову наредбу ПКК-у да положи оружје, а да се сиријски Курди прикључе сунитским побуњеницима у борби против Асада. Пошто до коначног договора није дошло, отворени рат између ПКК и Турске је настављен након две године примирја, док је турска војска два пута интервенисала у Сирији како би спречила консолидацију Сиријских демократских снага, које су сада уживале патронат САД, додатно потпаљујући Ердоганову параноју да Запад жели да креира курдску државу која би реметила турске националне интересе.
Реџеп Сојглу: „Цунами“ – зашто је Ердоган изгубио турске локалне изборе
Прошле године дошло је до коренитих промена на Блиском Истоку: мрежа парадржавних формација коју је Техеран градио годинама се срушила као кула од карата након војних пораза Хамаса и Хезболаха од Израела, а Асад је свргнут у револуцији који је су предводили Сиријска арапска армија и ХТС, које наоружала Турска. Нови де фацто лидер Сирије, Ахмед ел Шара (Ел Џолани), је у директној вези са Анкаром, и успех његове дерадикализације ХТС и сиријских паравојних јединица и почетак процеса формирања стабилне прелазне власти је омогућио Турској да прошири утицај у Сирији, и да са позиције моћи преговара са курдским фракцијама.
Напади и дипломатија
Са једне стране, турски дронови нападају упоришта ПКК-а у Кандил планинама у Ираку и YПГ-а у Сирији, док сад друге стране робусна турска дипломатија ради пуном паром. Ердоган је преговарао са обојицом Барзанија, Нечирваном, који је на челу Курдске регионалне владе пред изборе како би га заштитио од опозиције која је антитурски настројена, и Месудом, легендарним лидером ирачког КДП-а, како би га ангажовао као посредника у преговорима са заточеним Оџаланом и са курдским војним лидером у Сирији Мазлумом Кобанијем. Још битнији преговори се воде са Трамповом администрацијом; падом Асада и Турском као фактором стабилности у Сирији, Ердоган гледа да коначно пронађе заједнички језик са САД и убеди их да је време за повлачење преосталих америчких трупа из Сирије, и тиме препуштања Курда на Ердоганову милост и немилост.
На унутрашњем плану, Ердоган увелико размишља о 2028. и будућности своје коалиције. МХП се показао више него лојалним партнером претходне деценије, нарочито у безбедносној политици. Међутим, општа фрагментација деснице представља озбиљан изазов за турског аутократу.
МХП је 2015. освојио готово 16 одсто, да би на парламентарним изборима 2023. успео да прикупи само 11 процената гласова. IYI, опозициона националистичка партија Мерал Акшенер, коју су основали од бивши чланови МХП-а такође губи подршку међу гласачима деснице, а у претходне две године Ердоган је успео да „отме“ 16 посланика Акшенеровој са циљем да је приволи да промени стране у замену за високу позицију у његовој влади.
Други лидер крајње деснице, Умит Оздаг, чија мала Партија победе носи талас растућег антиимигрантског расположења усмереног на око 3,7 милиона сиријских избеглица, и даље се чврсто противи било каквом договору са Оџаланом. Оздаг је недавно ухапшен, затим пуштен да се брани са слободе због наводног вређања Ердогана и говора мржње против сиријских избеглица.
Ердоган страхује од деснице не само због тога што би они могли даље да саботирају сваки вид нормализације односа са Курдима, већ и због опасности да услед недостатка јаког десничарског лидера, који би му био привржен, ове гласове може да „усиса“ највећа опозициона партија-републикански ЏХП. Иако је подршка Курда играла кључну улогу у победи просекуларне ЏХП над Ердогановом АК партијом прошле године на локалним изборима, турски председник страхује од републиканског лидера и градоначелника Анкаре Менсура Јаваша, који је де фацто предводник десног крила ЏХП-а. Последње анкете турског „Метропола“ су показале да би у потенцијалној председничкој трци Јаваш однео 40 процената гласова националиста, док би Ердогану поверење указало само 28 процената гласача деснице.
Ердоган се нада да би победом над ПКК задржао националистичке гласове, а под свој велики шатор сместио и добар део курдских гласача, нарочито оних са конзервативног југоистока Турске. Оваква изборна математика би омогућила не само комотну већину Ердогану, већ и неопходне гласове за потенцијалну уставну реформу, која би наставила трансформацију турске из парламентарног у председнички систем, и омогућила Ердогану да по трећи пут постане председник.
Због претходно наведених мотива треба бити опрезан када је реч о решавању статуса Курда и њихове коначне интеграције као равноправних грађана у турски правни и политички систем. Турско Министарство правде одобрило посланицима прокурдске партије једнакости и демократије (ДЕМ) историјски састанак са лидером ПКК-а Оџуланом, али су и пар недеља након тога приведена три курдска градоначелника који су на те позиције дошли након избора 2023. Турк, Сонук и Карајилан су ухапшени због основане сумње да су припадници терористичких организација, изговор који је Анкара користила и 2019. када се у сличном маниру обрушила на курдске политичке вође.
Прерано је да би се ова иницијатива прогласила и мртвом. Један од централних принципа мобилизационих напора ПКК последњих година био је да се тражи слобода Оџалана, док Курди из дијаспоре редовно организују окупљања широм света како би емитовали такве позиве. Оџалан ужива такав култни статус – да би његово пребацивање у режим кућног притвора и омогућавање комуникације са спољним светом након четврт века проведеног у самици, заиста могло довести до жељеног ефекта – да ослабљени ПКК коначно положи оружје. Док трајни мир, који би се односио на права и слободе Курда како у Турској тако и у Сирији и Ираку, очигледно није у плану, давање Оџалану релативне слободе и статуса равноправног саговорника и потенцијалног интерлокутора је, у тренутним околностима, једина основа на којој лидери попут Бахчелија и Ердогана могу да се састану са Курдима.
Извор: Нови Магазин
