Пише: Драгослав Дедовић
Шездесетих година београдска Просвета је избацила 100 књига за децу, а ја сам их, таман носом дорастао до полице на којој су стајале, слободно узимао чим сам научио прва слова. Сами наслови били су чаробне формуле, кључеви за светове у које сам одмах желео да уђем. Сиво-беле књиге су у левом горњем углу имале тамноплави квадрат са белим бројем. „Зов дивљине“ Џека Лондона је имао број 48, „Прича о кмету Симану и друге приповетке“ Иве Андрића 88, Јанко Веселиновић „Хајдук Станко“ – 57. Постојале су књиге привлачних наслова. „Писма Индири“. Мучио сам се да изговорим име аутора: Џавахарлал Нехру.
Подводни путеви
Читао ам све што ми је дошло под руку. Ред је дошао на књигу чудног наслова – „20 000 миља под морем“. Име аутора – Жил Верн. У средини у којој су се сви звали Фахро, Мехо, Драго или Зоки један Жил би сигурно био егзотична појава. Али би име барем било лако за изговор
Више од пола века после првог читања изговарам полугласно прву реченицу: „Година 1866. била је значајна по једном чудном догађају, једној необјашњеној и необјашњивој појави, коју без сумње нико није заборавио“. Појава је била заиста незаборавна јер се у мени тренутно пробудио првобитни осећај – Жил Верн је умео да читаоца усиса у вртлог својих реченица.
Протагониста, професор природних наука из Париза је на позив америчке Владе испловио на броду Абрахам Линколн из Њујорка, како би се испитао низ сусрета бродова и „пловећег гребена“, огромне морске немани или кита. У друштву слуге Консеја и канадског ловца за китове Неда, главни јунак се нашао на леђима тог „кита“ – заправо подморнице Наутилус. Њих је посада одвела у унутрашњост где их је дочекао капетан Немо. Подводна пловидба морима и океанима могла је да почне.
Листајући једну од омиљених књига из детињства схватам да је и у нама, читалачким ветеранима, остао жив онај дечак који први пут очима гута низ слова, стварајући у машти Вернов подводни свет.
На крају романа наилазим на реченицу која одаје најдубље уверење Жила Верна: „То је прича о невероватној експедицији, о подводном путу, недоступном човеку, који ће му напредак једном отворити“.
Жил Верн није био обичан писац. Он је био нека врста футуролога, са високим процентом тачних предвиђања.
Следећа књига са потписом овог француског писца је такође била у мојој Просветној библиотеци. Имала је бројеве 70 и 71.
„23. марта 1865. у ваздуху су се, изнад Тихог океана, чули очајнички гласови…” Овај датум означио је почетак приче о „Тајанственом острву”. Игром случаја, Жил Верн је за почетак романа изабрао датум који ми данас, марта 2025., тачно 160 година касније, видимо као округли јубилеј. Жил Верн прича своју „робинзонијаду”, али његови су бродоломници на острво доспели ваздушним путем – балоном.
Оно што је мени било важно јесте чињеница да се у овој књизи на Тајанственом острву појавио и капетан Немо, жив и здрав, те да сам сазнао више о том тајанственом лику – он је заправо био принц Дакар.
Жил Верн је низ својих идеја преузео од других књижевника и научника. Име подморнице „Наутилус“ је подсећање на Роберта Фалтона, научника и инжењера који је још око 1800. конструисао подморницу на мануелни погон.
Дечак који је хтео на брод
Двадесет и осам година после поринућа Фалтоновог подводног пловила у Бресту, неких 300 километара југоисточно, у Нанту, у породици адвоката Пјера Верна и његове жене Софи која је потицала из бродовласничке породице родио се син Жил Габријел. Имао је брата и три сестре, похађао католичку школу па гимназију. Отац га класичним образовањем припрема да настави његовим стопама. Али мали Жил је другачији. Са једанаест година се крадом укрцава на брод који ће испловити за Индију. Отац га је у задњи час пронашао и вратио кући. Жил Верн је морао да свечано обећа оцу да ће од тада да путује само у машти. Додуше, постоји и сумња да је прича била потпуно друкчија, али свет се држи ове верзије која добро звучи.
Као младић одлази у револуционарни Париз да би студирао право. Почиње да пише песме, драме, богати стриц га уводи у круг познатих писаца – оца и сина Диме. Жилов отац је схватио да му син неће постати правник и обуставља финансирање. Жил Верн последње паре троши на књиге и – гладује. Ипак завршава факултет и постаје адвокат. Упознаје Онорин, двадесетшестогодишњу удовицу и мајку двоје деце и због ње одлучује да прихвати посао на берзи. Када је зарадио довољно, узели су се. Било му је 29 година. Нешто касније родио им се син Мишел, који ће у наредном веку управљати очевом рукописном заоставштином.
Прва путовања изван Француске одвела су Жила Верна до Шкотске и Норвешке. О њима је написао роман који није објавио за живота. Судбоносан је био сусрет са писцем и издавачем Пјер-Жилом Ецелом који покреће едицију „Необична путовања“.
Дина 2: Запањујуће уврнут наставак научнофантастичног филма Дениса Вилнева
Већ прва књига „Пет недеља у балону“, објављена 1863. освојила је на пречац француску публику. Време ради за њега. Верн постаје један од најчитанијих писаца света. Од 1850. до данас његови романи су преведени на чак 150 језика, што га чини другим најпревођенијим аутором свих времена после Агате Кристи.
Мање познати Жил Верн
Европа је била праведнија према уметничким дометима Жила Верна. Америка је радо преводила скраћене верзије романа, претварајући питког у плитког писца. Ипак, траг који је оставио не сме да се потцени. Надреалисти би били незамисливи без његових књига. Холивудски авантуристички филмови дугују му много. Научна фантастика као књижевни жанр у њему види свог родоначелника.
Деценијама после првог сусрета са овим штивом, сазнао сам да је Вернов издавач глатко одбио да објави вероватно најинтересантнији рукопис који је овај књижевник написао. Реч је о дистопијском роману „Париз у 20. веку“. Издавач Ецел је проценио да је књига лоша и тржишно неупотребљива, јер је свет сутрашњице био осликан тамним тоновима: „Објављивање би уништило Вашу репутацију писца“, написао је он Верну, предлажући му да објављивање одгоде двадесет година.
Жил Верн је овај роман написао 1863., а објављен је у Паризу тек 1994., дакле у сто тридесет и првој години од тренутка када је писац ставио тачку на последњу реченицу. Главни јунак романа, младић Мишел живи у свету стаклених небодера, супербрзих возова, аутомобила на гасни погон, и светске комуникационе мреже. Технологија тријумфално обликује свакодневицу, а књижевност музика и сликарство изложене су презиру. Мишел је добио награду за књижевност на латинском. Треба ли рећи да овај Вернов јунак није срећан у свом свету?
У роману се појављују предмети који као да су заиста пренесени из технолошке цивилизације прошлог века. Џепни рачунари, лифтови, аутоматска покретна врата, факс као комуникациони уређај, глобални модни трендови, глобална трговина. Занимљиво је да је Жил Верн предвидео да ће још у прошлом веку у широкој употреби бити складиштење енергије компримованог ваздуха (ЦАЕС). Укратко, електрична енергија се претвара у компримовани ваздух, а затим се ваздух поново претвара у електричну енергију када је то потребно. Предвиђање је поранило скоро цели век. У првој половини 21. века у свету постоји свега неколико таквих постројења. Верн је такође записао да ће људи носити одела на бази жељеза. То се није остварило, али не значи да неће.
Вернови рођаци и Вернова деца
Жил Верн је писао много. Али је написао један једини есеј. У тематском средишту тог обимног дела био је Едгар Алан По. У Француској је овај амерички песник и прозни писац постао доступан на основу превода Шарла Бодлера – песника кључног за модерну светску поезију следећег века. Вернова отвореност за ново и другачије приближила га је америчком писцу, за којег је сматрао да је аутентични геније. Бројни су трагови Поовог утицаја на Верново стваралаштво, па би се амерички писац могао назвати неком врстом трајног извора инспирације.
За живота је Жил Верн доживео славу и признања. Али ни то га није могло сачувати од хира судбине. Када се марта 1886. враћао кући у Амјену, главном граду француске покрајине Пикардије, на њега је из пиштоља без разлога два пута пуцао његов нећак Гастон. Ранио га је у ногу и славни писац је остао хром до краја живота. Нећак је завршио у лудници.
Ваља споменути да је Жил Верн и у мање познатим делима тачно предвиђао технолошки развој. Прича „Један дан у животу америчког новинара године 2889″ донео је предвиђање о настанку мегаполиса у којем људи комуницирају визуелним телефонима и користе ваздушна возила. Енергија се добија из акумулатора који чувају сунчеву енергију.
А роман који је објављен 1866. под оригиналним насловом „Робир, освајач”, док је код нас преведен као „Освајач ваздуха” приповеда о путовању „Албатроса”, ваздушног брода са пропелерима. Тиме је Жил Верн предвидео хеликоптер.
Главна фигура, конструктор Робир, који подсећа на капетана Нема, на крају оставља поруку Американцима и свету:”Моје мишљење је да не треба ни у чему пренаглити, па ни у напретку. Наука не треба да претходи обичајима. Речју, што треба, доћи ће у своје време”. Робир закључује: „Народи још нису зрели за слогу”.
Робир ће, пре него ишчезне са својим Албатросом, још рећи: „Одлазим дакле и са собом носим своју тајну.Али она неће бити изгубљена за човечанство. Биће његова оног дана када буде довољно паметно да је никада не злоупотреби”.
Сада, тачно 120 година после дана када је писац подлегао дијабетису, знамо да је, Жил Верн, говорећи Робировим устима, био претерани оптимиста. Од 1905. до данас човечанство је развило скоро све врсте технологија које је Жил Верн предвидео. И те технологије су биле веома ефикасне у извршењу низа најсвирепијих геноцида као и у вођењу разорног рата против природе.
Али писци нису престали да замишљају будуће светове. Један од највећих, који је књижевним квалитетом превазишао научнофантастичну жанровску одредницу, амерички писац Реј Бредбери, рекао је својевремено: „Ми смо сви, на овај или онај начин, деца Жила Верна.“
Извор: Дојче Веле
