Пише: Драгослав Дедовић
Мада је Илија мртав већ више од пола века, његова ликовна оставштина ме је дотакла као мало која визуелна сензација нашег времена. Галерија САНУ је поново учинила добар потез, одлучивши се за ретроспективну изложбу посвећену Илији Башичевићу. Ауторка изложбе је Ивана Башичевић Антић.
Прескочићу прве утиске да бих доспео до места на изложби где је представљен „случај Босиљ“. Пошто се Илија у ликовном свету тадашње Југославије појавио као самоуки сељак који је превалио шездесету, па за само неколико година стекао најпре домаћу, а потом и међународну славу – кључне су изложбе на којима су излагана његова дела у Ротердаму и Паризу 1964. – домаћа ликовна чаршија није то баш најбоље поднела.
Геније или преварант?
Неко ко је своје прве гвашеве и цртеже урадио 1957. а следеће године почео да слика уљаним бојама, потом за само неколико година изашао на међународну уметничку сцену, морао је бити или геније или преварант. Академски образовани сликари сматрали су да му се може приписати само овај други атрибут, пошто је први био резервисан за њих.
Најпре је камен бацио академски сликар Крсто Хегедушић, објавивши текст у којем се инсинуира да Илија није аутор својих слика. Аргументација је ишла отприлике овако – неука и необразована особа није могла створити тај ликовни свет.
Стојим пред сликом која је настала годину дана пре сазивања комисије: „Велики краљеви Илијаде (први српски краљеви)“. Могу да разумем фасцинацију, неверицу, завист па и гнев који изазива овакав резултат, када знате да је сликар пре неколико година, закорачивши у седму деценију живота, први пут узео кист у руке.
Афера је отишла тако далеко да је, поводом изложбе у Загребу, градска власт формирала комисију пред којом је Илија Босиљ морао да црта и слика. Босиљ је у потпису слике Крилата краљица оставио траг о јединственом понижењу које су припадници академске елите, међу којима су бројни они чија имена више не памтимо, приредили самониклом уметнику.
У посебној витрини је изложена и преписка загребачког „Просвјетно-културног вијећа“, односно његове „Комисије за градску галерију“ са потенцијалним члановима комисије.
„Просвјетно-културно вијеће Скупштине града Загреба основало је, као што вам је вјеројатно познато, комисију која има задатак да утврди истину у вези са појавом Илије Босиља у нашем ликовном животу и да, колико је год могуће, утврди аутентичност слика Илије Босиља, у чије се ауторство у нашој јавности посумњало“.
Неколико угледних стручњака су пристали на улогу судије, мада са јавно изреченом нелагодом. Напокон, другом половином фебруара Илија у једном загребачком стану слика пред комисијом чији су чланови, професори Зденка Мунк, Мато Мештровић, Радослав Путар и Вјенцеслав Рицхтер. Они су потом саставили званично писмо у којем се између осталог каже: „Осим на основи непосредних искустава приликом аутопсије раније познатих и сада изложених радова Илије Босиља, могли смо и овом приликом недвојбено утврдити чињеницу да је Илија Башичевић – Босиљ аутор дјела која су под његовим именом презентирана у јавности“. Неверним Томама су зачепљена уста, а Босиљ се потпуно ослободио у изразу.
Живот против уметности
Илија је рођен у Шиду. Његов отац је узгајао свиње. Четири разреда основне школе завршио је у родном месту. Био је нераздвојан друг са Савом Шумановићем. Мора да ради на очевом имању, оставља школовање. По избијању Првог светског рата бежи од аустроугарске мобилизације ван земље.
После рата враћа се на очево имање. Његов свет су коњи, перад, жито, виногради. Деценијама касније настаће слика Орао апокалипсе, која ме одмах подсетила на петла који је мутирао у сну.
Илија се жени и добија два сина, оба су завршила факултете. Старији, Димитрије, постао је једна од кључних фигура уметничког миљеа Југославије.
По избијању Другог светског рата бежи са породицом из усташке Независне Државе Хрватске. Шумановићеве убице нису га се докопале. Домогао се Беча, радио у фабрици Месершмит. Обилазио је галерије. Претпоставља се да је тамо видео платна Густава Климта. Успева да преживи туберкулозу. После рата се враћа на очево имање. Занемоћао, пуно чита. Социјалистичке власти у новој Југославији одузимају му добар део имања. Не трпи неправду, не уме да заузда језик, па се више пута затваран.
Туберкулоза га је трајно онеспособила за тежак рад, али су му последице болести поклониле време. Почео је да слика.
Маргинална уметност
Наивна уметност је пре Другог светског рата постојала и као уметнички појам већ пола века у Француској и Немачкој. Као пракса самоуких сликара много дуже. Тек после рата доживела је праву ренесансу. Наши сликари из Ковачице постали су светски познати.
Са друге стране, поред наивног сликарства, уметници су почели да се занимају за сликарство маргинализованих група и појединаца. Слике пацијената из психијатријских установа, али и дечији цртежи, племенска афричка уметност, све је то утицало на неке уметничке правце – од кубизма до надреализма.
После Другог светског рата и овај тренд је постао изузетно видљив на уметничкој сцени. Француски сликар Жан Дибифе је сакупио велики број дела под називом „Колекција сирове уметности“ (Collection de l’art brut). Њему се касније придружио и песник Андре Бретон, главни теоретичар надреализма. Тако је настала чувена збирка „Сирове уметности“ (art brut). Дакле, мисао да академске конвенције гуше аутентичан израз оваплоћена је у све већем интересовању за самоуке сликаре, без обзира да ли су то били наивни уметници из сеоског миљеа, или људи који су по друштвеном положају маргинални у односу на мејнстрим. Уосталом, наш појам за тај феномен је „маргинална уметност“, зато што смо се ослонили на енглески израз (Outsider Art). Галеристи и публика су оберучке прихватили идеју да још постоји „подручје у којем може да се задржи романтична представа о генијалном уметнику и са њим идеја о непосредној креативности“, како је приметио швајцарски историчар уметности Маркус Ландерт.
У таквој међународној уметничкој атмосфери се појавио Илија Босиљ.
Дибифе је 1963. укључио седам његових слика у своју Колекцију у Лозани. Илијин дводимензионални свет на сликама као да је настао на граници сна, бурлеске, сакралног и бизарног.
Мене су фасцинирали његови јахачи и анђели апокалипсе. Златно и плаво помешано са тамним тоновима, као на иконама или Климтовим сликама. Један од важних извора из којих је Илија црпео своју инспирацију јесу заправо и сремски иконостаси.
Књиге као платна
Човек који није имао много формалног образовања очигледно је поред библијских прича читао и савременике. То се да закључити по низу радова који су насликани на корицама књига. Из радозналости сам погледао наслове који су сликару послужили као материјал.
Ђуро Гавела, Антологија српскохрватске послератне лирике. А на њој насликана „Птица са крилом“. Француска револуција Албера Матјеза постала је гнездо за „Птицу са три крила“. Достојевски, Нечисте силе. Књига је превођена и под насловима Зли дуси и Бјесови. А Илији је послужила да удоми „Црвену фигуру“. Онда иду редом Ћосићеве Деобе, Брехтов Просјачки роман, Африка Растка Петровића, Момчило Настасијевић у едицији Српска књижевност, Па Фромантенови Стари мајстори, књига о белгијском и холандском сликарству.
На корицама су се смењивали насликани морски коњици, двоглави коњи, кенгури. Последња слика на корици књиге ми се посебно свидела.
Зелени краљ. Он је на корицама романа „Мала божја њива“ америчког писца Ескина Колдвела. Један од разлога што су неки сумњали у Илијино ауторство јесте управо његова склоност да слободно бира материјале, па и свакодневне предмете, у свом уметничком поступку. То је била особина авангардне уметности и послератног неоавангардног таласа.
Ретко то чиним, али одлучио сам да се поново обиђем цели изложбени круг. Сада уочавам идеју изложбе – Тријумф уметности. Приказан је пут од бојажљивих Илијиних почетака, до праве експлозије слободне креативности крајем осамдесетих.
Између националног и космичког
Уочавам двострукост као једно од начела у Илијином свету. Његове двоглаве птице, људи, коњи, вероватно говоре о томе да смо сви на неки начин подвојени, да је једнина лажна.
Изгледа да је све што је искусио, чуо, видео, прочитао, доживео, тражило пут да се претвори у потпуно другачији свет. Његова интерпретација библијских и националних прича осебујна је и јединствена.
Објашњења поред слика су понекад неопходна да се разуме контекст, поступак, првобитна интенција аутора. Међутим, нешто у мени је успоставило комуникацију са Илијиним сликама одмах и без задршке.
Истакнути београдски концептуални уметник Раша Теодосијевић посветио је Илији својевремено низ радова који чине целину „Илија на небу“. Заправо је то истинско признање.
Илијин син Димитрије Башичевић Мангелос, и сам значајан уметник и ликовни теоретичар, описао очев поступак у каснијој фази стваралаштва: „То је фаза `дебелог злата`како је отац говорио…“. То према њему и није више било сликарство већ нешто друго – глибовита брончана прашина помешана са уљем распоређивала се на подлози, а онда је пуштана да се суши, да се на површини ухвати скрама. Тек на крају је сликар „лагано прешао бојом преко његове квргаве површине“.
Мени се из те фазе посебно допао „Златни козмонаут“ из 1968.
Данас историчари уметности виде изразиту сличност са техникама енформела. Када је неко у осмој деценији живота био способан да експериментише на овај начин, он мора да је био посебног кова. Ако тражим Илијине уметничке рођаке, на ум ми пре свих пада Марк Шагал.
Један посетилац је неко време гледао пропратни документарни филм о Илији који је део изложбе. На реч „необразован“ гласно је негодовао: „Можда нешколован. Али није необразован. Он је Сремац!“.
Илијини космонаути, краљеви, анђели, звери, људи и сасвим нова бића, населили су необичан свемир који све до данас оку посматрача нуди несвакидашњу сензацију. Значај оваквих уметника само ће се повећавати у ери пренаглашених дигиталних симетрија. Слике које су изложене у Београду, Паризу или Њујорку одавно сведоче о „Тријумфу уметности“ једног самоуког сликара који је на прагу старости одлучио да створи уметничко завештање које као што видимо – уме да траје.
Извор: DW
