Пише: Драгослав Дедовић
Родос је у мој живот ступио на часу латинског у тузланској гимназији. Професор којег смо звали Поп – после сам сазнао да је био распоп – исписао је на табли 100 латинских пословица. Кроз трње до звезда. Док живим надам се. Коцка је бачена.
Једна од њих је била: Hic Rhodus – hic salta! Овде је Родос – овде скочи!
Поп нам је испричао и Езопову причу у којој се један петобојац стално хвалио својим скоковима у даљ на Родосу. Тај хвалисавац – данас би рекли грандоман са нарцисоидним поремећајем личности – толико је досађивао околини да је неком из друштва пукао филм па је узвикнуо: Hic Rhodus – hic salta! Минхаузени овог света не воле да доказују то што тврде. Хвалисавац вероватно није променио причу већ друштво. Ко зна да ли је уопште био на Родосу.
Али ја јесам – посетио сам острво из класичне пословице и оно више није мирисало на гимназијски уџбеник латинског већ на топли источни Медитеран, на со, нар, лимун, јагњетину и маслине.
Ово је прича о томе.
Јагње божје
Лет из Лајпцига је био миран. Облаци су се све више разређивали што смо више одлазили на југ. Изнад Егејског мора више није било ни облачка. Кроз прозорче авиона острва су изгледала као живо ткиво премрежено жилицама.
Аеродром није далеко од града Родоса. Сместили смо се и изашли у свој први острвски сумрак. На Родосу ћемо провести десет дана. Дошли смо за васкршње празнике. С недеље на понедељак главна црква је била крцата. Грци су с пуно радости дочекивали дан када је према хришћанском учењу живот славио победу над смрћу. Родос је близу месту где је Исус рођен и погубљен, ово је грчки Оријент.
Сутрадан смо се упутили опет ка центру и луци изнад које је наводно пре двадесет и пет векова раскорачен стајао Колос са Родоса, једно од седам античких светских чуда. Тридесетак метара високу статуу Хелиоса израдио је, кажу, вајар из Линдоса, а уништена је у земљотресу, па јој се у тамним поглављима историје замеће сваки траг. Легенде веле да су му највећи бродови пролазили између ногу. Сада на месту где су наводно биле његове стопе, на улазу у стару луку, на два стуба столују италијански бронзини симболи новог Родоса – јелен и кошута. Црква Благовести коју смо посетили синоћ и која је одмах до луке, сада је празна. Ћути на сунцу, обавила је своје још претходне ноћи.
Ходамо градом који се медитерански касно буди. Верски празници додатно склоне људе са улица. Оне остају јединствено голе, изложене погледима ретких пролазника попут нас. Али пред тавернама и кафићима и у самом центру врзмају се људи. Доносе лопатама жар у метална корита.
Обичај је да се на ражњу нађе ускршње јагње. Видим на сваком ћошку животиње набијене на метални ражањ. Ово доба године је у Грчкој очито кобно за целу генерацију јагањаца.
Пошто смо доручковали само ситницу, мирис печења већ нас привлачи. У једној таверни на обали нема места – обавезна резервација. Грчке породице већ заузимају дуге столове. У следећој таверни један пар управо устаје са идеалног места – поглед се на Егејско море пружа преко јагњета.
Били су то срећни сати у пуној таверни. Дан је био блистав, вино лепо охлађено, а јагњетина – у конкуренцији са херцеговачком, пиротском, македонском и турском – победила је поприлично убедљиво.
Башчаршија на Шолти
Када сам другу Сплићанину, који ме је електронски приупитао нешто у вези са преводом једног немачког писца, јавио где сам, он је рекао да је на Родосу био давно, са бившом цуром. И додао је да је Родос био супер. Тај исказ има другу тежину када га артикулише Медитеранац са дна каце. Одговорио сам да сам Родос први дан сматрао лепушкастом грчком вароши са пуно шарма. Али када сам другог јутра отишао у тврђаву која је обгрлила крсташко-османску чаршију, схватио сам да сам се обрео усред јединствене лепоте. Људи су били оријентално успорени, то ме је враћало на фабричка подешавања. Рекао сам другу да сам ту спорост – сачуване седамдесете – доживео још и на Шолти. „Стари град на Родосу је као утростручена Башчаршија негде на Шолти“.
За ово поређење сам добио одобравања – сада си га убо!
Да би се дошло до оријенталног мравињака окруженог каменим зидинама, под пињолима и чемпресима, са баштама пуним поморанџи и нара, мора да се прође капија утврђења које су дограђивали сви господари – Ромеји, Јовановци, Османлије и – Италијани.
Тако су се на овом месту укрстиле естетике које волим – византијска, француско-немачко-млетачка, зрела оријентална из времена Сулејмана Величанственог и позерска италијанска уз незнатни помпезни додатак Мусолинијеве мегаломаније – Италија је приграбила Родос 1912. да би морала да га препусти Грчкој 1947.
Источни Рим је са паузама које су попунили Арапи господарио острвом скоро 1000 година. Онда су Јовановци који су изгубили Свету земљу дошли на Родос. Болнички и ратнички ред није имао господара осим римског папе. Острвом је владао велики мајстор реда. Наследници Јовановаца су остати довољно дуго на острву да му утисну свој печат. О томе сведочи утврђена Палата великог мајстора и одмах уз њу Улица витезова.
Јовановце су звали и „Витезови са Родоса“. Поражени су 1522. Напустили острво и отишли на Малту – отуд данашњи назив Малтешки ред. У град су ушле трупе Сулејмана Величанственог. На централном платоу је подигнута Сулејманова џамија.
Одмах до ње је Хафиз Ахмет-агина библиотека, коју је један османски племић, рођен у угледној породици неколико километара од тог места основао 1793. Опремио ју је са 1.995 рукописа из свих области исламске науке. Библиотекари су уједно били и учитељи арапског, јер су рукописи углавном били на том језику.
Имао сам среће да је капија била отворена, врт са наранџиним стаблима дочекао ме је као човека који зна да је читање књиге у сенци наранџиног стабла поклон који је дат само малобројнима.
Тренутно се у Библиотеци, која је на Унесковој листи светске баштине, налази 1256 рукописа међу којима је Куран из 1540., историја турске опсаде града из 1522. као и рукописи са персијским минијатурама. На зидовима су старе карте и гравуре.
Излазимо из дворишта и стапамо се са реком људи која се благом низбрдицом спушта низ Сократову улицу. У њој, као и у лавиринту бочних улица, туристичко срце ће пронаћи своју мање-више скупу успомену. Кожа, текстил, керамика, сувенири. Али и баште кафеа попут Сократовог врта.
Родос лепши од слике
Моја сапутница је уз кафу управо у тој башти, прегледајући слике, рекла да постоји разлика између многих других места и Родоса – на другим местима су фотографије лепих мотива лепше од онога што обухвата око. А Родос у оку посматрача увек остаје лепши и од најлепше фотографије.
Наравно, у тих десетак дана доживљавали смо мирна јутра у старом граду. Али када би доле, у луци, пристали крузери, те избљували своје ловце на туристичке сензације, староградски сокаци би се брзо закрчили масом људи.
Тада бисмо залазили дубље у лавиринт камених уличица. То кружење странпутицама и ћорсокацима причињавало нам је неизмерно задовољство. Сваки ћошак, сваки бочни пролаз, сваки камени зид преко којег буја цвеће, били су једнако потресно лепи као главне знаменитости.
Игра светла и сенки, грађевински рукопис векова, мирис роштиља, кафе, коже, воћа и слан ветар из луке, боје које титрају на поподневном сунцу, мешавина језика, опијали су нас сваки дан изнова.
Прокрстарили смо староградско језгро, једно од највећих у Европи, уздуж и попреко. И када смо одлазили – било нам је жао. Лутање овим по много чему јединственим подручјем уздигао је Родос у мојим очима на ниво оних места који попут Гранаде или Палерма, Хање или лисабонске Алфаме, негде дубоко у себи чувају све слојеве прошлости. И она увек пева тужнослатке песме.
Одлазак из земље нара
Позабави ли се човек именима које су људи дали градовима, планинама, рекама, морима и острвима, увек ће наићи на неку причу коју је вредно испричати. Родос није изузетак. Најпре су мислили да је то старогрчко име за ружу. Али руже су дошле из Азије много касније у односу на време када се Родос под тим именом појавио у људском памћењу. Феничани су ипак били ближи извору на којем је настала реч за нар. Њу су после преузели Грци.
Дакле, Родос није ружа већ нар.
Много касније је настала прича о томе да је нимфа Рода, жена бога сунца Хелиоса, од мужа на поклон добила острво, које је он извукао из морских дубина. Која се супруга још може похвалити оваквим поклоном?
Не могу да престанем да размишљам о речима, када се опраштам од ствари које оне означавају.
Остаје ми да забележим да сам одмах заволео камене басамаке на којима је неко обојио сваки степеник другом бојом. Нису то смислили туристички радници, то је урадио неки староградски домаћин. Овде, унутар бедема, у светски значајном музеју на отвореном живи неколико хиљада људи. Човек је улепшао приступ својој тераси.
Волео бих да сам понешто испричао о кафеу Монк у којем смо редовно пили јутарњу кафу. Или о невероватној боји мора, о заласку сунца који би постидео сваку разгледницу. О пијачној згради која као да је прецртана из неког далеког источног града.
Волео бих да сам рекао нешто више и о сјајној храни, лепом вину. О старом дрвећу које има тако моћне крошње да оставља без даха. Ипак, испричаћу за крај кратку причу о једним вратима.
Једном смо се у шетњи староградским сокацима зауставили поред нечијег улаза. Није то никаква знаменитост за друге. За нас јесте. Човек је смислио начин да доскочи вишку камена и мањку боје. Офарбао је свој улаз. Та капија, овако онеобичена, у мени изазива радост. Није ово место у којем се тихо говори, значајно клима главом и размишља о прошлости као у музеју. Ово је место где људи свежим бојама оживљавају своје степенице и капије. Место које је старо два и по миленијума, а показује младу вољу за животом. Место које је свакако заслужило да носи нар у свом имену.
Извор: DW
