Пише: Драгица Јаковљевић
Рођен 1887, аустријски песник Георг Тракл припадник је генерације која је из белле епоqуе улетела у страхоте Првог светског рата, с којим је “лепа епоха” ишчезла без повратка. Његова мајка надгледала је образовање своје деце (имала их је седморо), али је нежност препуштала гувернанти. Најсличнији су били и највише су се волели Георг и његова млађа сестра Грета. Говоркало се и о инцесту, али писаног трага нема, можда и зато што је породица уништила њихову преписку. Георг Тракл био је интелигентан и даровит, али више је волео Ничеа него школску лектиру. Почео је да пише у тринаестој, да се опија и ужива опијум у петнаестој… Сјајно је писао и порочно живео.
Отишао је у Беч да стекне академско звање фармацеута ‒ једино за које није била потребна диплома. Једно време радио је као апотекар у Инсбруку и Салцбургу, али себи није нашао лека. Пријатељу пише да је “изгубљен у мраку и опијености”, да нема снаге ни воље да нешто промени, има само жељу да олуја збрише све, па и њега. У Бечу се сретао с авангардним архитектом Адолфом Лосом и писцем Карлом Краусом, Јеврејином кога је од логора “спасла смрт на улици”: ударио га је и смртно повредио пијани бициклиста. Посећивао је свакодневно Оскара Кокошку док је настајао портрет Веренице ветра, “уметнице завођења” Алме Малер. У књизи о свом животу Кокошка открива да је име овој слици дао управо Тракл. Почетком рата је као санитетски поручник послат у Галицију. Градић Гродек, сада у Украјини (тамо где се опет ратује!), био је поприште беспоштедне битке с руском војском. Тракл је после пораза Аустроугарске бринуо о стотинак тешких рањеника – у штали, без лекова и анестетика. Потпуно сломљен, покушао је да се убије. Први пут безуспешно ‒ спасли су га ратни другови, али други пут му је пошло за руком: умро је у војној болници у Кракову, од превелике дозе кокаина.
Имао је 27 година. Стигао је да објави само једну књигу, али се ипак сматра једним од најбољих песника немачког језика. Читаоци, преводиоци, критичари, песници (међу којима и Рилке) сагласни су у мишљењу да није лако наћи кључ за Траклове херметичке стихове. Филозоф Лудвиг Витгенштајн признао је да га одушевљавају иако их не разуме – зато што у њима осећа “тон истинског генија”.
И наш Душан Васиљев газио је у крви до колена, али је ипак желео “још шаку зрака и мало беле, јутарње росе”. Траклу се пак чинило да “у црну трулеж сви путеви воде”, да човечанству прети “ход сред крвавога дима”…, “очај и ноћ” – баш као у Гродеку, његовој последњој песми. (Узгред: маја 2014. у Београду, на комеморативној свечаности поводом стогодишњице Великог рата, тадашњи амбасадор Аустрије Јохан Ајгнер говорио је ову песму.) На неколико места у Тракловом родном Салцбургу и околини постављене су спомен-плоче с његовим песмама. У бронзану таблу на његовој родној кући урезан је Диван град ‒ поглед с песниковог прозора на “стара места, сунчана и тиха”. Могао је одатле да види и споменик Моцарту, и кућу у којој је умрла Моцартова Констанца, и гвожђару свог оца… Ништа од тога у песми не помиње, у призорима које посматра он препознаје “чисте сенке смрти”. Три његове песме могу се видети на Гробљу Св. Петра, за које у Салцбургу, можда с правом, тврде да је најлепше на свету. Ту је долазио као дете, “вођен озеблом мајчином руком”. Његови стихови дочекују шетаче и на брду Менхсберг где је бежао од породице и школе, “у хлад јесењег бреста, до уснулих пастира”. Волео је да шета и поред реке Салцах па се једна песма нашла и код пешачког моста који од 1991. године носи његово име. За фасаду апотеке “Код белог анђела”, где је три године радио, одабрана је песма У тами, а Зимско вече за Евангелистичку цркву, где је крштен.
У Три језерца у Хелбруну Тракл описује играрију с водом у дворцу Хелбрун која је некад забављала салцбуршку господу, а данас збуњује и помало љути туристе ако нагазе на “мину”, активирају водоскок и буду принуђени да обилазак наставе мокри. У Анифу код Салцбурга, где се настанио и умро Херберт фон Карајан, код улаза у библиотеку још једна Траклова песма, посвећена овом селу.
У бршљаном урамљену нишу врта Мирабел ушушкала се Музика у Мирабелу. И док у Тракловим стиховима пева фонтана и однекуд допиру звуци сонате, у часу наше посете ‒ нека друга музика, звуци хармонике и “Данас, мајко, жениш свога сина…” Многи се парови овде венчавају па што не би и наши, приспели с балканских страна! У истом врту, на улазу у отворено позориште из 18. века, откривена је 2017. године још једна, засад последња, плоча с Тракловом песмом, управо о том позоришту. У новембру ће бити 110 година од Траклове смрти. Не знам кад су грађани салцбуршки почели да га цене, али сумњам да је “сићушна птица у голом грању” (она из песме Себастијан у сну) будила у њима жељу да је пригрле и заштите – пре ће бити да је његово дело било у сенци његовог лика. Траклов музеј отворен је 1973. а прва песма на спомен-плочи откривена 1985. године.
Извор: Време
