Пише: Драгиша Мијачић
Косово после пораза СНС
Немамо право да будућим генерацијама у наслеђе оставимо само последице пропуштених прилика, а победа Студентске листе нас учи да је могуће изнаћи решење чак и у немогућим условима. Зато су нам потребне храбре одлуке које ће допринети бољој будућности за све нас.
Косово и Метохија за Србију и Србе никада нису били само територијално питање. Део су нашег историјског памћења, културног и духовног наслеђа, породичних судбина и личних идентитета. Земља бескрајне радости и великог очаја, натопљена крвљу и сузама, место је где се спајају небо и земља, живот и смрт, радост и туга, анђео и враг, судбина и Божја воља. Свакодневицу људи који тамо живе чине школа, посао, њива, болница, литургија, славе и весеља, али и брига за децу и сутрашњи дан. Озбиљна политика мора повезати све ове димензије и пронаћи решења која уважавају интересе Србије и њених грађана на Косову, интересе косовских Албанаца, али и очекивања међународних актера. Таква политика захтева нов приступ дијалогу Београда и Приштине, заснован на креативности и енергији коју је донела изборна победа Студентске листе, ради очувања националних интереса и стварања услова за историјско помирење са косовским Албанцима.
Србија не признаје независност Косова и у постојећим политичким околностима не антиципира се промена тог става. Ко очекује да ће смена власти сама по себи донети другачији став, погрешно разуме значај Косова и Метохије за наше друштво у целини. Студенти су успели да мобилишу широке слојеве друштва око идеје уставног патриотизма кроз поновно оживљавање националних симбола: грба, заставе и химне, чиме је створено јединство не само унутар њиховог покрета већ и међу грађанима који их подржавају. Покрет је својим меморандумом о Косову и Метохији, заставама и скандирањима на скуповима, али и обиласком манастира и српских средина показао колико је та тема важна и генерацијама одраслим након 1999. године. Приврженост младих Косову добија свој пуни смисао кроз њихово ангажовање у решавању свакодневних проблема људи на Косову.
Вучићев систем се ослањао и на неформалне центре моћи, међу којима је Милан Радоичић имао посебно место. Институционално деловање уступило је простор самовољи појединца и доказивању лојалности Вучићу.
Вучићева косовска политика је пропала. Њен основни циљ био је да дешавања на Косову не угрозе његову власт у Србији. Стубови те политике били су Канцеларија за КиМ, Српска листа, неформални центри моћи и провладини медији у Србији, преко којих су контролисани политички живот српске заједнице, потрошња јавних средстава и информације које су стизале до шире јавности. Властима је било важније да убеде грађане Србије да је Вучић победио у дијалогу него да утврде шта су Срби са Косова и Метохије том победом добили. Док је власт говорила о победама, положај српске заједнице се погоршавао. Остаје питање ко је у таквој политици био преварен: Вучић или обичан народ.
Попустљивост према западним саговорницима надокнађивана је оштријом реториком код куће: што се више прихватало у преговорима, гласније су одјекивале поруке „Косово је Србија“ и најаве повратка војске на Косово. Критичари су проглашавани издајницима, а од људи на Косову очекивало се да последице такве политике подносе ћутке. Телевизијска одбрана Косова и Метохије радила је без прекида, нарочито у медијима под директном контролом власти. Многи од тих медија основани су управо ради пружања пропагандне подршке Вучићевој политици на Косову.
Вучићев систем се ослањао и на неформалне центре моћи, међу којима је Милан Радоичић имао посебно место. Институционално деловање уступило је простор самовољи појединца и доказивању лојалности Вучићу. У таквом систему радно место постаје средство политичког притиска, а застрашивање, физичке претње и злостављање служе за показивање моћи онима који одбију послушност.
Београд је након Бањске додатно ослабио свој преговарачки положај и способност да заштити интересе српске заједнице. Томе је допринео и изостанак делотворног процесуирања учесника напада, укључујући Радоичића, који је јавно преузео одговорност за организовање наоружане групе
Бањска је оголила погубност тог приступа. У оружаном сукобу групе предвођене Радоичићем и косовске полиције 24. септембра 2023. погинули су један полицајац и тројица локалних Срба, припадника те групе. Београд је након Бањске додатно ослабио свој преговарачки положај и способност да заштити интересе српске заједнице. Томе је допринео и изостанак делотворног процесуирања учесника напада, укључујући Радоичића, који је јавно преузео одговорност за организовање наоружане групе.
Посебан проблем било је поистовећивање очувања заједнице са очувањем радних места на државном платном списку. Брига за приходе људи јесте важна, али се премало мислило о функционалности установа које су од суштинског значаја за опстанак заједнице. Партијско запошљавање, корупција и утицај неформалних структура слабили су како институције које финансира Република Србија тако и оне успостављене кроз дијалог, смањујући способност заједнице да заштити своја права. Институционалне слабости свакако не оправдавају једностране потезе и кршење индивидуалних и колективних права Срба од стране власти у Приштини, али показују погрешност досадашње политике Србије према Косову. И након изласка Срба са севера из косовских институција у новембру 2022. године, тежиште српске политике остало је на исплати примања, док последице напуштања правосуђа и полиције још нису превазиђене.
Другачији приступ почиње од разумевања да опстанак српске заједнице и Српске православне цркве зависи и од добрих односа са косовским Албанцима, заснованих на међусобном уважавању и поштовању, препознавању различитих интереса и тражењу креативних решења за њихово усклађивање.
Полазиште новог приступа налази се у елементима предизборног програма Студентске листе који подразумевају поштовање Устава Републике Србије и Резолуције 1244, али и примену постигнутих споразума и инсистирање на гаранцијама из Ахтисаријевог плана, из којег су произашле важне одредбе о заштити заједница и СПЦ и о локалној самоуправи, уграђене у косовски уставни и правни оквир. Захтев да Приштина поштује те гаранције не подразумева признање независности, већ подсећање на обећање косовских Албанаца међународној заједници, пре свега Сједињеним Америчким Државама, да ће „Косово“ бити грађанска држава у којој ће свака заједница – а нарочито српска – имати уставне гаранције права и слобода неопходних за просперитетан живот.
Заштита приватне имовине грађана Србије на Косову мора постати приоритет, подједнако за људе који су остали да тамо живе и оне који су се иселили. Потребни су доступна правна помоћ, сређивање документације и праћење поступака.
Тихомир Бурзановић: Црна Гора послије Вучића – Нова прерасподјела моћи
Примена постигнутих бриселских договора и Вашингтонског споразума остаје важан задатак, уз разјашњење њиховог односа према Уставу Србије и преузетим међународним обавезама. Не треба се заваравати да се то постиже само обраћањем међународним посредницима. Неопходни су непосредан рад са носиоцима власти у Приштини и конкретни предлози за превазилажење препрека у спровођењу договореног. Притом не смеју бити умањене или заобиђене преузете обавезе које омогућавају политички, друштвени и економски опстанак Срба, укључујући формирање Заједнице општина са српском већином у складу са европским предлогом статута.
У обликовање ове политике и будуће преговоре морају бити укључени студенти. Њихова искуства у повезивању различитих друштвених група, организовању консултација и одлучивању на више нивоа драгоцена су за примену принципа партиципативне демократије унутар српске заједнице на Косову и Метохији. Уз стручну припрему и јасно утврђен мандат, њихово учешће у радним и преговарачким тимовима могло би да унесе савремена решења и потребе нових генерација у дијалог. Посебну пажњу заслужује потенцијално укључивање младих из свих етничких заједница на Косову. Искуства студената из Србије у организовању и заједничком деловању била би корисна и у том процесу.
Циљ нове политике јесте друштвени и економски напредак Срба и осталих грађана Србије на Косову и Метохији, уз њихово пуно учешће у јавном животу како Косова тако и Србије. За то су неопходне поуздане и демократске институције. Установе које Србија финансира, нарочито школе, факултети и болнице, морају пружати квалитетне услуге у савремено опремљеном простору, са стручним руководством и особљем ослобођеним партијских притисака. Култура и уметност заслужују једнако високе стандарде и подршку креативном стваралаштву. Тешке околности не могу и не смеју служити као оправдање за просечност, медиокритет и лош квалитет рада.
Кроз радна места годинама се спроводила социјална политика, док су СНС и Српска листа користили зависност од плате за политичко условљавање. Промена захтева средњорочни програм решавања питања вишка запослених у јавном сектору, уз разговор са запосленима, пензионисање оних који испуњавају услове, преквалификације и одговарајућу стручну и финансијску подршку за прелазак на друго запослење, без прекида у пружању услуга и наглог губитка прихода породица.
Паралелно је потребан социјални програм доступан свим грађанима Србије на Косову и Метохији, према јасним потребама и критеријумима. Повољне кредитне линије и пословна подршка предузетницима, уз развој знања и вештина, отворили би простор за нова радна места изван јавног сектора, нарочито у иновативним и технолошки развијеним делатностима.
Помирење захтева одговорност према жртвама, а судбина несталих мора се расветљавати са пијететом, без обзира на националност. Породице имају право на истину и достојанствену сахрану својих најближих.
Важну улогу у томе има Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици. Унапређење квалитета наставе и научног рада омогућило би му да снажније допринесе развоју знања и његовој примени у областима високих технологија, вештачке интелигенције и роботике, као и у здравству, образовању, правној и социјалној заштити, привреди, пољопривреди и предузетништву.
У руралним срединама приоритет су улагања у пољопривреду, прераду хране и органску производњу, уз савремену технологију и приступ тржишту. Формирање задруга олакшало би пласман пољопривредних производа у конкурентном пословном окружењу. Кроз ове подстицајне мере људи ће моћи да напредују захваљујући својим способностима и раду, без тражења политичког покровитеља у владајућим структурама, било у Београду, било у Приштини.
Признавање факултетских диплома обухваћено је бриселским дијалогом, Вашингтонским споразумом и Берлинским процесом. Ти договори грађанима мало значе ако са дипломом не могу да наставе школовање или добију посао. Први корак је утврђивање начина на који се ови механизми допуњују, диплома које обухватају и разлога за застоје у њиховој примени. Питање признавања диплома оптерећује и Албанце из Прешевске долине, због чега решавање овог проблема има шири друштвени значај за односе Срба и Албанаца у целини.
Заштита приватне имовине грађана Србије на Косову мора постати приоритет, подједнако за људе који су остали да тамо живе и оне који су се иселили. Потребни су доступна правна помоћ, сређивање документације и праћење поступака. Техничка помоћ Европске уније и других међународних актера олакшала би тај посао. Посебно је важно утврдити где је застала примена договора о катастарским евиденцијама и ко је одговоран за препреке, јер је катастарска документација из периода пре 1999. године важна за доказивање права, али не замењује решавање имовинских спорова и извршење одлука.
Уређење заједничког прелаза Јариње на локацији за коју је Србија преузела одговорност један је од послова у којима Београд може одмах да покрене извршавање својих обавеза, уз координацију са Приштином и ЕУ. На овом прелазу чека се сатима, а бржи пролазак људи и робе олакшао би свакодневни живот грађана и допринео очувању њиховог достојанства. Пун ефекат зависи и од уклањања ограничења за промет робе и усклађеног рада служби са обе стране. Већи легални промет робе намењене северним општинама могао би да допринесе локалној привреди и већим приходима Фонда за развој севера Косова, у складу са правилима његовог финансирања.
Промене су потребне и у начину политичког организовања српске заједнице. Њена малобројност не сме бити оправдање за политички монопол, клијентелизам, јефтини популизам или недемократско поступање.
Поверење се гради и односом према обичним људима. Косовски Албанци имају право на несметано путовање кроз Србију и професионално поступање полиције, без дискриминације, арбитрарних хапшења и прекомерних задржавања на граничним прелазима. Туристичке посете Београду, Новом Саду, Копаонику, Златибору и другим туристичким центрима у Србији отвориле би простор за непосредне сусрете и комуникацију људи из различитих заједница. Културна сарадња и размене младих пружају додатне могућности за повезивање, уз активно учешће студената у осмишљавању и спровођењу таквих иницијатива. Постоји потенцијал и у развоју спортске сарадње која би најпре обухватила млађе категорије и индивидуалне спортове, а затим и колективне.
Помирење захтева одговорност према жртвама, а судбина несталих мора се расветљавати са пијететом, без обзира на националност. Породице имају право на истину и достојанствену сахрану својих најближих. Обавеза Србије је да помогне разменом података и сарадњом у потрази за посмртним остацима несталих лица. Ратне злочине треба истраживати професионално, а одговорне процесуирати без политичке заштите и негирања страдања. Република Србија треба да обезбеди квалитетну правну помоћ Србима оптуженим за ратне злочине и друга тешка дела пред косовским судовима. Сарадња са међународним мисијама и косовским органима, кроз постојеће механизме правосудне сарадње, треба да буде усмерена на обезбеђивање независних поступака и пуног поштовања права одбране. Ово су веома осетљиве теме за оба друштва, а свака политизација ових процеса додатно повређује жртве и њихове породице.
Стефан Алексић: Из све снаге по сиротињи и некадашњим пријатељима
Промене су потребне и у начину политичког организовања српске заједнице. Њена малобројност не сме бити оправдање за политички монопол, клијентелизам, јефтини популизам или недемократско поступање. Широке консултације са грађанима, локалним организацијама и стручњацима отвориле би простор за нове начине одлучивања унутар заједнице. Искуства студентских пленума корисна су за развој непосредног учешћа грађана, прилагођеног локалним приликама, које би допуњавало рад изабраних органа. На локалном нивоу важан је плурализам политичког деловања, док наступ према централним властима у Приштини захтева добровољан договор политичких актера о заједничком програму заштите кључних интереса заједнице. Његови циљеви проистекли би из широког консултативног процеса унутар заједнице, уз слободу мишљења и право на слободно политичко деловање.
Издвајања Републике Србије за Косово морају бити транспарентна и предвидива. Грађани треба да знају колико се новца издваја, коме је намењен и какви су резултати. Тиме се ограничавају злоупотребе и омогућава одговорније планирање расположивих ресурса. Увид Приштине и међународних партнера у финансирање јавних услуга олакшао би договор о њиховом одрживом и несметаном раду. Србија има интерес да јавно покаже како подржава образовање, лечење и развој својих грађана на простору Косова и Метохије.
Нова политика подразумева и прекид ослањања власти у Србији на неформалне центре моћи чије деловање изазива безбедносне ризике на Косову. Постојање парабезбедносних структура неспојиво је са одговорном државном политиком и стратешким интересима српске заједнице на Косову и Метохији.
Међународним партнерима од почетка ваља јасно предочити да поштовање Устава Србије није у супротности са спремношћу за помирење и нормализацију односа са косовским Албанцима. Од њих треба тражити да употребе расположиве механизме како би одвратили власти у Приштини од коришћења транзиције власти у Београду за једностране потезе који угрожавају српске установе, људе и имовину. Такве акције лако би радикализовале јавност у Србији и угрозиле простор за спровођење нове политике.
Србији је потребна нова политика према Косову и Метохији. Промишљеним и одговорним приступом могуће је заштитити националне интересе и створити услове за опстанак српске заједнице, уз уважавање интереса косовских Албанаца и поштовање обавеза према међународним партнерима. Наше политичке елите често у прошлости нису разумеле геополитички контекст и дугорочне последице преузетих обавеза, нити су прихватале одговорност за своје одлуке. Недостајала је и храброст за тражење одрживих компромиса у складу са националним интересима. Последице такве политике данас најтеже погађају Србе на Косову и Метохији. Промена тог наслеђа неће бити једноставна ни безболна. Ипак, немамо право да будућим генерацијама у наслеђе оставимо само последице пропуштених прилика, а победа Студентске листе нас учи да је могуће изнаћи решење чак и у немогућим условима. Зато су нам потребне храбре одлуке које ће допринети бољој будућности за све нас. „Студенти знају како.“
Извор: Радар
