Пише: Драгана Николетић
Иако сваке летње сезоне, бар током претходних неколико година, на албанско приморје оде више од 100.000 грађана Србије, предрасуде према житељима те земље још нису сасвим спласле, јер информације обично долазе из ко зна које руке. Влада ли међу Албанцима нетрпељивост према Србима, може ли да се нађе алкохол у радњама и ресторанима, као и свињско месо, да ли су локалне жене „забрађене“, те је срамота сунчати се у бикинију, само су неке од недоумица које могу да спопадну овдашњег будућег туристу.
Кад овај тамо ипак оде, привучен првенствено приступачним ценама, а затим и атрактивношћу обале дуге 476 километара, може му се десити нека од следећих ситуација које нуде одговор на прво, кључно питање – како ми „стојимо“ са Албанцима?
Шта нас чека
Валона: непрегледна пешчана плажа на раскршћу Јадрана и Јонског мора. Оивичавају је монденски барови који се надовезују на уџерице што броје своје последње дане. Јер, преиначавање приобаља у „фенси“ садржаје у пуном је јеку, чему одолева и неколицина трошних павиљона, у непосредној близини плаже. Ради ли се о сквоту, фавели или избегличком мини-кампу, питамо се, донекле и згрожени?
Ипак, паркирамо се испред једне од тих трошних зграда, јер су легална места заузета. Из гепека журно вадимо пешкире, маске, пераја и сличне плажне аксесоаре, кад наилази групица јуноша, станара оних руина.
„Но паркинг, полице“, разабирамо из низа неспретних енглеских реченица. „Разговор“ ипак тече, и нужно иде ка теми „одакле смо“. На наше „from Serbia“, један малац изусти: „оооо“. Свој поглед пун неверице објашњава наставком „Serbiа, бум-бум“, и пратећим гестом пуцања.
Прожима нас сенка страха, који релаксирају осмеси дечака. Препаркиравамо се ипак, за сваки случај.
Саранда: већ крајем маја, град постаје права туристичка кошница. Мамац је (махом) оближњи Ксамил чије су шљунковите плаже ексклузивне. Сама Саранда стрмо се спушта у Јонско море (као Будва, само мало скромнија). Дуж улица и на риви начичкани су ресторанчићи, фаст фудови, кафићи…
Келнери су љубазни, али не и уштогљени, па их запиткујемо: „Имате ли много гостију из Србије?”. „Имамо их из целог света“, одговор нам казује да они туристе не разликују. Нити их занима ко је одакле.
Драч: нешто као Велика плажа у Црној Гори, с тим што се овде над удаљеним ртом, где је центар града, надвијају солитери и џиновске дизалице. Дакле, и та плажа је од ситног песка, али тако колосална да по њој могу да се распростру формације лежаљки са сунцобранима (комплет стаје од 10 до 15 евра, у предсезони), и да још има много места за пешкире сиротиње раје, али и за пролазак локалаца, пешке или на бициклу. Сутон је, па плажом шеткају и туристи.
Неким случајем, запричавамо се са двојицом младића, једним студентом фармације, и другим што води очеву радњу, и штеди за студије у иностранству. Обојица су „из Тиране, на 20 минута од Драча колима“, па ту скокну за викенд. Одишу безбрижношћу.
Следи – „а ви, одакле сте“, наравно. „Из Србије“, кажемо без задршке. Млади фармацеут се избечи, па настаје кратка, непријатна станка. Њу прекида смехом, као кулминацијом изненађења, па, сваривши га, изнебуха закључује „сви смо ми деца космоса“.
Међутим, упркос тој чињеници, не треба да журимо са „аутовањем“. „Овде људи нису као у Саранди, већ их је много пострадало, или изгубило своје најближе у рату на Косову“. Зато нас саветује да се надаље представљамо као Црногорци, што нам не пада на памет, јер како да се опустимо сакривајући идентитет?
Који минут после, до нас стиже неки усамљеник, у потрази за (женским) друштвом. Наша националност њему импонује, јер му је отац Бошњак, пореклом из Санџака, па развија своје историјске теорије, које никог не глорификују.
Дан касније, кроз кафиће на обали прошепа просјак без ногу, у маскирној униформи. Дајемо му прилог, можда и из гриже савести, везане за фармацеутове наводе. И то је све што засад имамо да кажемо о албано и србофобији, али и о начинима стварања мостова.
И прелазимо на јефтиноћу, као главну такву полугу.
Европа и корупција
Ниске цене се превасходно односе на смештај, који последично има неку фалинку, неретко. Па или одудара од обећаних габарита, или се тераса практично додирује са полудовршеном зградурином (па ем немаш дневне светлости, ем те иритира бука с градилишта, још од 8 сати изјутра). Али, све се прашта, кад кревет кошта од 5 до 10 евра. Стога се питате како им се исплати да за ту своту за вама очисте гомилу песка, и оперу постељину и пешкире. Сиромаштво сигурно није разлог, закључујемо по врло солидном возном парку, који претежно чине мерцедеси и хибридна возила.
Такође, на сваком кораку се нешто зида, поправља, лицка, јер „Албанија убрзано напредује“, по речима једног Едија. „Ко ради, њему је добро, а посла има, и овде и у иностранству“, тврди овај млађани туристички радник из Тиране. Албанцима је жеља, каже, да што пре приступе ЕУ, првенствено јер ће им то решити проблеме са корупцијом.
Ње, ето, има и овде, а огледа се кроз конкретан пример једног необичног угоститељског објекта, који као каква некад гиздава, а сад од мора изједена бетонска сојеница, вири из мора код Драча. У своје време екстремно популаран на том делу Јадрана, објекат је закатанчен након промене власти двехиљадитих, па остављен да пропада, јер се власник није договорио и са новим „шерифима“.
Бункери Енвера Хоџе
Да је платио мито, као његов сусед, и његов би ресторан и дан-данас цветао, закључује голобради келнер у том комшијском објекту. Налик гигантском бункеру на стубовима, што нас доводи до комунистичке заоставштине Енвера Хоџе, који је из параноје након Стаљинове смрти сазидао око 750.000 утврђења од армираног бетона, без икакве реалне потребе. И уз огроман трошак по државу, коју је практично херметички затворио до своје смрти.
Бункера више нема у знатном броју по обали (с тим што су њихови делови искоришћени за градњу лукобрана у Драчу), они све више постају секундарна туристичка атракција. Комунизам је ствар „ружне прошлости“, иако му се признаје један бенефит – атеизам.
Зато су и богомоље ретке, и нећете чути позив на молитву са (малобројних, да поновимо) минарета. Зато готово да и нема „забрађених“ Албанки, већ се оне сунчају у бикинију. На менију има и од птице млека, а камоли свињског меса. И, да – има и сваке врсте алкохола (препоручујемо, због квалитета, домаћу лозу, а по цени махом дупло нижој него код нас, као и кад су гастрономски специјалитети у питању).
Има и сујеверја
Али, иако религија не доминира ниједним сегментом живота Албанаца (бар не у туристичким местима), а знамење крста се носи као модни детаљ (по признању самих власника), сујеверја има на сваком кораку.
То се, наравно, не да приметити док сте још обузети питањима са почетка текста. Кад их решите (или потиснете), почињете да увиђате плишане меде и друге играчке по оградама луксузних приватних здања. Ради се о некој врсти амајлије против урока, или против зависти комшија, како нам тај нови обичај тумачи једна шанкерица у Валони. Колико се адет раширио, захватајући ширу сферу симболике, показује једно усукано плишано животињче на зидићу једне потлеуше, у једној од ромских махала на обали Скадра.
Разбијање предрасуда
Још неупућене, на почетку летовања, играчке вас могу асоцирати на детињство, а ово на породицу, којој су „Албанци привржени“, по речима једног Газија из Саранде.
Та фамилијарна црта домаћина види се не само по типу смештаја са енормним бројем кревета и помоћних лежајева, већ и по броју очева што се са децом играју на плажи, док су жене, бар накратко, ослобођене ове дужности. Корзоима уз обалу трчкара дечурлија. Породична атмосфера привлачи и иностране геј парове, махом женске и времешне.
Са аспекта опуштања, нужног да пожелите да се негде вратите, просто морате да се ближе повежете са датом дестинацијом, и сазнате више о инхерентним приликама. Саранда је за ово најприкладније место, јер обилује локалима са верном клијентелом и врло непосредним особљем.
У Албанији виђен један од најугроженијих морских сисара на свету
Тако, у кафе-галерији поменутог Газија срећемо америчку „дијаспору“, и избегле из других западних земаља, привремено насељене у том граду, некад под јаким византијским утицајем. Вољни су да сваку своју препоруку образложе, поносећи се познавањем материје, и припадношћу новој заједници (што и ви експресно доживљавате). Фактор спајања управо је Гази, иначе и сликар, и капетан чамца што туристе води до ексклузивних плажа. Рад је да нам се отвори у ретким тренуцима предаха.
Win-win
„Одмах након смрти Чаушескуа и пада Берлинског зида, и у Албанији је сломљен комунизам. Отац је мене и брата укрцао на први брод за Италију, али смо успели да пребегнемо тек из трећег пута“, Гази приповеда. Од тад је лутао по свету, био све и свашта, не усудивши се да крочи у Србију. Јер и он се плашио наше реакције. Сад, кад је нас упознао, зебња се развејала, па бивша предрасуда постаје win-win ситуација.
У Драчу, ваше окупљалиште могао би бити ресторан Призрен, ако ни због чега другог, онда због фантастичних ћуфти (од чистог, мада јунећег меса). А, ако је циљ вашег пута Валона, свој комад удобности могли бисте наћи у једној кафаници на плажи (врло близу оних руина), коју су препознали и исељени Украјинци. Па по васцели дан са локалцима играју тавле, пијуцкају пиво или ракију, и боцкају мезе од морских плодова.
Алергичним на штроку овде ипак није место, као ни на јавним деловима приобаља, и овде и у Драчу, где се оно ипак скупља на гомилице. Из њих мештани ваде конзерве и продају их. Бицикли натоварени секундарним сировинама тако су још једна слика сиромаштва, у оноликом мору прогреса.
Он постаје све заморнији сваким новим макадамским делом пута који ће асфалт убрзо покрити, сваким новим бучним звуком са градилишта, сваким новим краном на обзорју… Ипак кад одатле одлазите, нешто чудно примећујете: двоглави орао на црвеној застави, који вам испрва навалентношћу можда и боде очи, јер га има и на пешкирима, и по кућама, и у њивама, и по стајама за козе и овце.., сада вам делује много благонаклоније.
Није ли ово катарза, што сваки путник очекује од свог измештања, посебно на наводно „ризичне“ дестинације? Или нам се, напросто, посрећило?
Извор: Радар
