Пише: Иван Радак
…Први новембар. Био је сунчани дан. Баш као и овај првомајски…
Где смо данас, шест месеци касније?
Тешко је проценити где је конфузија већа. Пад те тешке конструкције покренуо је цунами који још траје. Неко у њему истрајава надљудским напорима, неко у њему тражи своје место, а неко само проматра. Неизвесност по питању исхода и даље је превелика и исцрпљујућа.
Слично је и са правним делом приче. Иако је кренуло све да се развија наизглед прилично брзо – вештачење и истрага, објављивање (дела) документације – сада је једино јасно да неће бити и брзог почетка суђења. Барем не у Новом Саду. Одлука Вишег суда да врати оптужницу на допуну отворила је нову рунду преиспитивања чињеница која се по свему судећи неће завршити тако брзо.
Зашто? Шест месеци се показало довољним периодом да браниоци оптужених добро изуче грађевинску науку и прописе који је прате.
Неки су се одлучили за креативно тумачење. Други су добро проучили потенцијалне празнине у истрази које могу да нападну. И сада их много снажније нападају него током првог дела истраге. Траже се додатни искази, појашњења, изузећа, вештачења… Све то продужава период до суђења. Али, то нужно и не мора да буде лоше јер би до почетка многе околности могле додатно да буду разјашњене.
Шта још није потпуно расветљено? Суштински, много тога битног.
Знамо ко је изразио жељу да се рокови скрате, али ко је донео одлуку да се скрате. И где и како је то формализовано?
Чули смо ко је организовао церемонијални догађај из јула, али ко га је иницирао. Ко је донео одлуку да се организује?
Сазнали смо зашто је пала надстрешница (у грађевинском смислу), али смо и даље далеко од тога да дефинитивно закључимо због кога.
Знамо да су пријављени радови, али не знамо тачно када. И да ли су уопште могли да почну када су почели односно да ли су се одвијали мимо прописа.
И на крају, знамо колико смо све платили, али да ли знамо јесмо ли преплатили?
Оно што је испитивање сведока досад показало јесте да се још нико није „отворио“. На важна питања се одговара са не знам, није ми познато, немам сазнања, није моја надлежност… Чак се и на питања о прописима некада одговара са „према мом мишљењу“, као да је тумачење одредби закона ствар неког личног опредељења.
Искази су у одређеној мери нејасни и недоречени на шта указује суд. Као да недостаје добрих питања. Или се чувају за неку каснију фазу поступка.
И цео поступак, са подизањем друге оптужнице у Београду, као да је постао, како то дефинише Анкетна комисија, жртва игре престола у српском правосуђу. Направљено је замешатељство које (опет ћемо се позвати на Анкетну комисију) контаминира случај.
Оно што би се могло оценити као позитивно у ових шест месеци јесте буђење инжењерске струке из стања шока у којем се нашла када је на самом почетку означена као кривац за несрећу. Дошло је и до бољег разумевања улоге инжењера наспрам улоге доносилаца одлука. Да ли су и прве одлуке правосудних органа да неке од њих пусте из притвора показатељ да и они сада имају бољу слику поделе улога у пројекту остаје да се види (као и да ли ће се и неке друге струке пробудити).
А струка је дигла глас и против недовољно јасног закона. Да кренемо од оног најбаналнијег примера. Вероватно би, да питамо 10 инжењера, добили 10 различитих објашњења шта је реконструкција, шта је санација, а шта адаптација једног објекта. А да не говоримо о још важнијим стварима.
Закон о планирању и изградњи треба унапредити, али оно где овај случај мора да направи помак у друштву јесте питање начина рада и одлучивања. Ниједан закон неће решити суштински проблем. А то су усмени налози да се неки посао уради, ко да га уради и како. Тај „модел“ рада мора да се искорени. А по њему не раде инжењери. Њихова лична одговорност је да такве налоге, ако их добију, још брже и одбију.
Драгослав Дедовић: Година под надстрешницом: Ни капуљаче не скривају кризу
Инжењери остављају писани траг. И зато веома снажно звучи изјава професора Грађевинског факултета Иванишевића за НИН да би и он, на месту својих колега, потписао да је све у реду са конструкцијом станице. А писани траг остављају зато што стоје иза онога што раде. Зато што вероватно сматрају да су урадили све како треба и онако како налажу прописи ма шта о њима мислили. И на крају крајева, како су увек радили. Док неки други вероватно не воле да им параф стоји на папиру уколико не мора.
Биће много занимљивих момената у овом поступку. Један од њих биће видети како ће суд ценити вештачење наспрам низа одобрења које су пројекти добили у целом ланцу одлучивања. И наспрам сведочења људи који су били на станици и рекли да нису уочили било каква оштећења која би указивала на потребу посебне провере конструкције станице.
Тренутно смо на „стенд-бају“. Док се не заврши нова рунда испитивања сведока и поново одлучи шта ће бити са оптужницом у Новом Саду и ко ће се на њој на крају наћи. На „стенд-бају“ смо и по питању суђења у Београду и шта ће се с њим догађати. Односно, да ли и када ће доћи до одлуке о спајању суђења.
Цео случај је ушао у фазу када се залази дубоко у правне и грађевинске финесе које шира јавност тешко може да редовно и помно прати. Али зато може да чува ватру и памти.
Можда је већ сада време да почне да се размишља о нечему што ће стајати заувек испред станице у Новом Саду као вечни знак сећања на ових 16 људи. С једне стране као симбол њихове жртве за боље друштво којем се надамо, а са друге као опомена колико је висока цена неодговорности.
Извор: Forbes
