А могу ти рећ премирале смо та два мјесеца. Она је ту добила прве сиједе. Мајка јој је, другијема, послије причала, да јој је то „од много читања“…
И шта ћу, јадна, с оваквијем животом?
Увече изађи на корзо, најприје с неким од браће, а послије с другарицом.
Вели мене, једном, један од оније те се наниза уз оно дрвеће, неки ујаковић, неки шушкавчевевчић: „Мала, оли у парк да попушимо по једну?“ Уши му пале преко очију, а најбоља мисао му је кад на њега што слети – виђи мува…
Он мене у парк?
„Пушим је, пушиш ти…“
Тако сам га осекнула љевицом да је све звијезде видио ка јунаци с Вртијељке.
А три дана прије тога – једну моју другарицу силова један од оније његовије, што су заимали – насред – средине корза, е. У улицу Слободе?!
Ау!
Закучила ноктом хула-хоп, па отишо конац ихахај, до наврх ноге.
И, снизала се она пруга. Срамота је, гледају момци. И ја јој реко, пођи, јадна не била, реко, иза онога украснога грма, ја ћу стражарит, реко, а ти скини и – бог те весели.
Ђе?
Ено, иза онога.
„Ај, убиће ме мајка, то су јој биле једине, црне, свечане, кад иде на покајање“…
Она оде и не би ни минут кад се чу: „Што учиње кукавче?! Ој мене мајко!“ И тихо, ада послије по минута, чух: „Кс, кс…“ И опет: „Кс, кс!“
Ја се нагни, нагни и уво, кад видим шаку, таман до лакта. Маше!
„Оли доћ?“
Ја тамо, а она окреће сукњу тамо-овамо. И сузе низ образе.
Што окрећеш сукњу, велим јој ја, само су ти те гаће-чарапе разбучене?
И не слутим.
Што плачеш, јадна не била, скупићемо паре, купићемо те чарапе, дако нико не умре. Неће ти мајка ни знат…
Ено га ђе утјече!
Ко?
Онај те ме изненадно из… силова…аааа.
Ко?
Ааааај…
Који, кад прије? Што би? Овђе? А ти?
Звала сам те.
Што га не уби? Што га… што му не… разгоропадила се ја, лако ми га је кад је по туђој… и издуших. Уфатих ваздуха, а она исприча – таман је почела да скида ону робицу и, овако се, да простиш, нагнула, а онај ти из мрака, залеђушке, изатрке, ко да је зна ђе је што – тап! Посред сриједе! Она само јекну – што учиње, кукавче? Не знаваше што је стрефи. А он – стиснуо је ка у ченгеле. За вратну жилу. И не би минут, чеса, ни по минута, стрче. Како јунак из мрака скочи, тако и одскочи у сигурну тмину. Није имала кад ни викнут, ни заплакат, ниђе ништа. Само ајокну: ајој, мене мајко.
И сад, таман ка мене онај Ушати Душан, одма се преставио – ја сам, вели, Душан, оли са мном у парк… Ој, да ти јебем оца очинскога. Тако сам га кратко, из лакта, љевицом, па десницом, да је пануо сав у крв… Добро, није баш пануо, али сам му заиста окрвавила њокалицу, е.
Нијесам излазила на корзо два мјесеца дана колико ни она моја огрђела другарица.
Чекасмо, оће ли јој почет раст дроб.
Не суши образе.
И ја се препала. Разбучила ми се душа попола, разумијеш, е. Ја сам била ш њом, ја сам је нафигала – иди у парк па се скини. Пола кривице је на мене, а онај је само њу…
Што би ја, да сам на њено мјесто? Можда се не бих баш тако сагињала? А како ћеш скинут хулахопке? Преко главе?
И… што би?
Не би ништа.
Онај се изатрке, преко робе, био само наслонио на њу. Маневарска муниција. Овлажио фишек. Фрснуло.
Јунак нашег времена.
Није је ни начео.
Оно поцијепано је било оспријед.
Добро је те не причасмо никоме, разумијеш. Иначе се никад не би удавала.
А могу ти рећ премирале смо та два мјесеца. Она је ту добила прве сиједе. Мајка јој је, другијема, послије причала, да јој је то „од много читања“…
Од оних помањих, ситних слова, ћирилице.
Драган Ускоковић (Цетиње, 1950) – писац, драматург и преводилац. Његова драма Чеговић извођена је у континуитету пуних двадесет пет година.
Јеж, јануар-март 2023, год. 88, бр 3172-3174, стр. 28.
