„Када ме је Лим на свом повратку из Црног мора у Беране вратио, као да сам се са земље у небо спустио, као да сам низ себе силазио, од дна пунио. Мене је у мени бивало све више…“
Драган Николић остварио је у својој богатој каријери више од стотину улога, без којих се не могу замислити југословенска и српска филмска и позоришна умјетност. Својом јединственом глумачком игром, скоро без напора, са великом сугестивношћу и непоновљивим шармом удахнуо је живот култним антихеројима Џимију Барки, Флојду, Прлету, Попају, Влах-Алији, Уркету…
Изискивало би и времена и простора чак и за најсажетији преглед његових улога, награда, остварења… Језиком бројки: на филму и ТВ преко сто улога, у позоришту мање, али изразито снажних умјетничких домета.
Коријени из Црне Горе
Вјероватно много тога о њему је знао велики број људи, прије свега старије и средње генерације из времена бивше нам заједничке домовине, из поменутих улога које је тешко избројати, али се мало зна или то није много спомињано да су Драганови коријени из Црне Горе, тачније из Берана. Наиме, преци Драгана Николића поријеклом су са Буча поред Берана и презивали су се Зивковић, а иначе, припадају братству Мићовић. Његов ђед Радоња, из непознатих разлога, пјешке се запутио са родног Буча ка Србији, Шумадији, као и бројни житељи Црне Горе, и тако је стигао до Београда, гдје се скрасио и оженио дјевојком из Гроцке. Ново презиме Николић узео је по претку Николи. Драгослав Драган Николић рођен је двадесетог августа 1943. године у Београду, од оца Душана и мајке Јелене, која је била из Јагодине. Растао је на Црвеном крсту, гдје је и завршио основно школовање, а уписао се и у Четрнаесту гимназију, коју је напустио и прешао у Економску школу.
Беранска крв
И да се на крају вратимо Драгановој ,,беранској крви“ која је дијелом текла, можемо слободно рећи, његовим и црногорским венама, а појачано је почела да тече након што му је 21. јула 2012. године уручена Повеља почасног грађанина Берана којом се до краја живота поносио и истицао у свакој прилици да је коначно схватио да је подједнако из Берана и са Црвеног крста гдје је и провео године свог дјетињства и живота. Боравећи те 2012. године у Беранама интересовало га је све о постојбини својих предака и Бучу за које је говорио ,,Буче на Лиму“, којем је намјеравао да се све више враћа и да га посјећује до краја свог живота.
Нажалост, дуготрајна и тешка болест која је узимала све више маха спречавала га је да на ђедовини изгради кућицу о којој је маштао и причао нам прије неколико година у граду на Лиму да ,,ако буде здравља, удисаће током љетних мјесеци свјежег и чистог васојевићког ваздуха“, поред већ изграђене куће коју је заједно са својом вјечном пратиљом Миленом имао у Росама код Херцег Новог. Црна Гора за њега је била дар природе и историјског и људског поштовања, па јој се увијек радо враћао и користио сваки слободан тренутак да буде између мора и планина које, како је често истицао, нема нико на свијету, као што је то у Црној Гори.
А почетком маја 2013. године у Београду, када је организована велика манифестација у препуном Коларцу са више од осам стотина душа, људи, поријеклом из Црне Горе и Берана просто су били одушевљени његовим говором на ,,Вечери Беранаца у Београду“. Тада је Гаги исказао сву своју љубав према постојбини и својим и нашим Беранама, како је онда рекао, испраћен на крају салвом аплауза који је дуго одјекивао чувеним храмом просвјете, образовања и културе у великој сали Коларчевог универзитета на Студентском тргу у Београду.
„Минско поље испод мојих ногу. Не знам да ли да пођем десно или лијево? Моја породица је само један камен који је Лим однио и обећао да ће нас вратити, а Лим је чудна ријека, умјесто да ка своме мору тече, изабрао је да иде около, да Дрину тражи, па са њом и Савом, Црно море пуни. А можда ни то није случајно, из Црне Горе у Црно море и назад. Толико му је требало да ме врати одакле сам изискрио, а знао сам одакле сам кренуо и сваке вечери, годинама себи објашњавао, да бих дању заборављао. Када ме је Лим на свом повратку из Црног мора у Беране вратио, као да сам се са земље у небо спустио, као да сам низ себе силазио, од дна пунио. Мене је у мени бивало све више. Ево стојим на Кому Васојевом и чујем ријечи: Крш се исправио, око њега племе искупило, ево ће хиљада година како стоји камен на камену, гиљан који никог не раздваја, а у њему свак свој дио има…“ Дуго смо препричавали тај догађај и Драганове ријечи које су одзвањале у срцима свих оних који су то вече били на Коларцу у поводу представљања Берана у Београду које ће нам остати у трајном сјећању и по Драгановим ријечима посвећеним постојбини и ,,камену који је однио Лим, али и вратио од тамо одакле је изискрио“.
Надам се да ће се Црна Гора, прије свега Беране одужити Драгану и да ће бар једна улица, ако не шта друго, добити назив по Гагију, којом ћемо сачувати успомену и сјећање на њега. То је заслужио витез, сањар и принц глуме.
Пази да се не обрукаш
Када су га питали за своје грешке и успјехе казао је: ,,Не постоји човјек који није правио грешке. Важно је да покушаш да прођеш кроз живот елегантно, да пробаш да се не испрљаш, а и ако се испрљаш, да покушаш да се не обрукаш. Достојанство је мјера ствари, норма коју човјек, ако нема, може и мора да научи. Грешке које сам правио у животу нису биле судбоносне. У своје успјехе убрајам и критичне ситуације које сам успио да превазиђем. Не мора да значи да сам изашао као побједник, али и искуство је врста побједе. И живот и глума су побјеђивање без побједе“, говорио је Гаги, који, ипак, није успио да побиједи тешку болест иако је до посљедњег тренутка одушевљавао особље на ВМА својом смиреношћу и захтјевима да треба да иде кући код своје Милене.
Извор: Будиминфо/ИН4С
