Пише: Драган Лакићевић
Онај ко има само ову танушну збирчицу од тринаест песама, може рећи да воли и познаје Виславу Шимборску. И поезију
Пре доста година, питали су из једних нимало неугледних новина шта је био догађај на Сајму књига и у тој књижевно-издавачкој сезони. Рекао сам да је то једна танка песничка збирка, мало познате песникиње из Крушевца, изашла у Књижевној општини Вршац. КОВ је био издавач лепих песничких збирки, пре свега преведених. Наравно, моју изјаву новине нису објавиле – чинило им се да се шалим, јер су за њих подухвати били великог формата, пун колор, у више томова, са златним словима.
У издању КОВ-а увек је било одличних пољских песника, највише у преводима Бисерке Рајчић, међу којима и неколико књижица Виславе Шимборске, добитнице Нобелове награде. У њеном случају, награда није била политичка, била је чиста као суза!
Једна од књига Виславе Шимборске (1923–2012) у издању КОВ-а има наслов Довољно (2012). Укупно 13 песама, на укупно 18 страна песничког текста.
Има Шимборска још доста одличних песама и књига, обимних избора на српском језику. Али Довољно се одликује скромним обимом, с врхунском поезијом. Као да је цела ова скромна, „лајмована“ збирчица, меком повезу, истргнута из неке антологије поезије. Кад за неку поезију кажете да је савремена, вероватно у њу не верујете сасвим.
У поговору, Бисерка Рајчић обавештава како је Шимборска, после збирке Овде изјављивала да је престала да пише поезију. „Међутим, њен дугогодишњи секретар Михал Рушинек после њене сахране је обелоданио да је за собом оставила тринаест ’довршених’ песама које је требало да објави у књизи под насловом Довољно. Њени најближи пријатељи тај наслов сматрали су шалом…“
„Ни њене претходне збирке нису биле обимне. Максимално двадесет песама, а најчешће седамнаест до деветнаест.“ Довољно, тринаест. Тринаест песама из тринаест тематских области. Са тринаест лирских перспектива. У дубоко и невидљиво.
Најпре, портрет „Некога, кога посматрам од извесног времена“: усамљени појединац, необичан и скрајнут лик, али се у њему на свој начин огледа мноштво „јер ће се убрзо једна гомила / помешати с другом“. Он се не „окупља масовно“. Неспектакуларан“, запослен у градској чистоћи, „У праскозорје, /с места догађања/ скупља, износи, баца у приколицу/што је изгаженој трави утабано“. Тај пољски и универзални „божји човек“, скупљач елемената цивилизације понео је собом само кавез за голубове и држао га тако празног, слутећи у њему неки виши смисао – егзистенцијални, филозофски.
Другу песму „говори“ машина за читање која је успела да препозна хиљаде језика „којима су се у својој историји/служили изумрли људи“. Све то што је писано разним знацима и „затрпано слојевима катастрофа“ песник /субјект/машина извлачи и „реконструише у првобитном виду“. Да није све наше стварање, поготово писање, нарочито поезије – реконструисање, варирање, исправљање одавно написаног. А и оно и ово је тек постојање.
Сцена једне песме снимљена је „на аеродрому“, где двоје „трче једно према другом раширених руку“. Коначно, остварио се њихов сусрет спојила их је велика жеља и радост љубави… „Обоје у тешким зимским оделима, /у дебелим капама,/ шаловима, /рукавицама,/ чизмама“ – тако их наиме виде пролазници на аеродрому. А за себе су – вели песник – „већ – наги“. У ствари, тако их види или замишља песник, јер песник види оно што је неопходно и што ће се тек догодити. А то је суштина!
Професорка Соња Томовић Шундић представила књигу „Његош у ликовности“
Једна од суштина живота налази се у исхрани. Једемо, да бисмо живели: једемо туђи живот: „Јеловник је некролог.“ Док једемо, ми убијамо. Живимо од нечије смрти. „Чак најбољи људи / морају нешто убијено да прегризу, сваре“. Земља земљу коа – вели стара пословица. Храњење смрћу је инверзија живота и осећања. Чину храњења нечим што је морало да умре прикључују се нехотице сва чула, „Чак и слух учествује/у ономе што се догађа/јер су за столовима неретко весели разговори“.
Песма „Шака“ описује кости, мишиће и ћелије руке која је способна да напише Mein Kampf или Чича Томину колибу. За неку другу шаку, књиге би биле неке друге, али песма и њена идеја припадају само Шимборској. Као и оно огледало у срушеном граду, где је, на једном сачуваном зиду, на шестом спрату, остало „преживело“ огледало. То огледало више не одражава ништа што је увек одражавало: лице, руке, косу. У њему се огледа само небо, облаци, прашина рушевина, звезде, рађање сунца… Као и човеку, огледалу се догађало нешто дубоко, али као и код људи, „с професионалним недостатком запрепашћења“.
Не зна се која је песма боља од које: „Сан“, или „Узајамност“, или „Мапа“. „Властитом стиху“ обратио се сваки прави песник, а да то није ни знао. Једном се обратила Шимборска, разматрајући могућу судбину стиха који ће тек написати, или неће, а то је судбина и самог песника и укупне светске поезије којој је допринос дала Вислава Шимборска, са својом српском госпођом преводиоцем Бисерком Рајчић.
Онај ко има само ову танушну збирчицу, може рећи да воли и познаје Виславу Шимборску. И поезију.
Извор: Печат
