Мировни форум који се на иницијативу француског председника Емануела Макрон одржан у Паризу у част Дана примирја, 11. новембра, није, цини се, донео значајније помаке у две, на више начина, повезане немирне тачке: Украјини и на Косову, оцењује новинар Драган Бисенић, уз констатацију да док се стиче утисак да се побољшавају преговарачке околности везане за украјинском сукобу, да се оне, када је о Косову реч,недвосмислено погоршавају.
„Мировни форум који је на иницијативу француског председника Емануела Макрон одржан у Паризу у част Дана примирја, 11. новембра, није, цини се, донео знатнијем помаку у две, на више начина, повезане немирне тачке: Украјини и на Косову.
Нас, наравно, више занима Косово, али не можемо да занемаримо да постоје значајни узајамни утицаји једног на други регион као и могућно повезивање решавања ова два питања на неком нивоу и у одређеном времену, тим пре, што, чини се, да и у косовском и украјинском питању предстоји зима преговора и дипломатског деловања.
Али, док се ствара утисак да се у украјинском сукобу побољшавају преговарачке околности, када је о Косову реч, оне се недвосмислено погоршавају.
Руско повлачење из Херсона, заједно са „цурењем“ информација из Вашингтона о потреби преговора између Украјине и Русије, указује на сценарио у којем се слабија страна мотивише с неколико победа на бојном пољу, да у победничком расположењу приступи преговарачком столу, где уступци имају карактер великодушности, а не пораза.
По свему што се сада види, не постоје готово никакве шансе да се реализује Бриселски споразум из 2013. године, нити је постојећа атмосфера прикладна за почетак било каквих преговора, вец се очекује даље заоштравање, све до 21. новембра када су најављене репресивне мере против оних који не промене регистарске таблице на својим аутомобилима.
Да би се боље разумео однос између реалности, „стања на терену“ и дипломатског напора, корисно је да скренемо пажњу да постоје две врсте преговарачких споразума: активни и пасивни. Пасивни споразум верификује реалност или ‘стање на терену’, а активни споразум пројектује ‘реалност’ као циљ који затим стране потписнице треба да остваре и креирају.
Споразуми који верификују реалност су, рецимо, типа Дејтонског споразума. Тада је војна ситуација на терену мање – више одговарала параметрима споразума, уз изузетак Сарајева као Милошевићевог каваљерског уступка.
Споразуми који пројектују реалност су попут Кемпдејвидског споразума Израела и Египта из 1978. или Бриселског споразума из 2013. при чему је први испуњен до најмањег детаља и никада није прекршен за 45 година, док други није испуњен ни после 9 година.
Овакви споразуми увек су на граници да буду неиспуњени, уколико нема гаранта споразума с несумњивим ауторитетом да мотивише све стране на поштовање споразума.
Утисак је да повлачење руске војске и препуштање значајних територија на десној обали Дњепра украјинским снагама стоји у корелацији са све јаснијим и отворенијим најавама неке врсте руско – украјинских преговора. Италијанска Ла Репубблица предложила је да САД и земље НАТО дозволе почетак преговора о ситуацији у Украјини ако Херсон заузму украјинске трупе.
Како наводи ово издање, Вашингтон сматра да је битка за Херсон од великог стратешког и дипломатског значаја. Америчка страна, наводно, сугерише да би повратак Херсона украјинским снагама могао да промени ток сукоба. Осим тога, по таквом сценарију, САД дозвољавају Украјини да започне преговарачки процес са позиције снаге. У овом повлачењу руске војске не можемо да не уоцимо сличност са развојем догађаја пред почетак Дејтонских преговора о Босни 1995. године.
Тако се стање на терену развијало тако да су се територије које су контролисале српске снаге свеле са око 70, на нешто више од 50 одсто, односно онолико колико је било предвиђено мапама на којима је склопљен споразум три стране, а онда потписан касније у Паризу.
У том смислу, са одбравањем можемо да прочитамо, па чак и да ставимо у преамбулу разговора Београда и Приштине, речи америчког саветника за националну безбедност, Џејка Саливена које је изговорио 10. новембра на конференцији у авиону Аир Форце Оне на лету из Шарм Ал Шејка ка Камбоџи где се одржава заседање држава АСЕАН-а: …Верујемо у праведан мир заснован на принципима суверенитета и територијалног интегритета који нису ствари које смо ми измислили, већ су уграђени у Повељу УН.
Лидери Г7 говорили су о овим принципима праведног мира, укључујући територијални интегритет. Ових дана, косовски премијер Аљбин Курти, изјављујући да он не може да помогне Србији да добије рат који је ‘изгубила’ 1999. подсетио нас је на још једно питање – како је уопште дошло до тога да Косово буде анектирано каква је данашња перспектива из које се гледају акције сличних перформанси, првенствено у Украјини.
Саливен је тако прецизирао: ‘Украјина је страна мира у овом сукобу, а Русија је страна рата. Русија је напала Украјину. Ако би Русија одлучила да прекине борбу у Украјини и отишла, то би био крај рата. Ако би Украјина одлучила да престане да се бори и одустане, то би био крај Украјине’.
Присећамо се, наравно, доследног одбијања НАТО да прекине бомбардовање Србије макар за било које време, док Србија не потпише да це повуче војску и полицију са Косова и управу препустити УНМИК-у.
Све ово има важност за планиране преговоре поводом немачко – француског предлога и капацитета Србије да прими и прихвати неко пројектовано решење.
То решење планира се, колико се сада уочава, да буде типа ‘динамичког споразума’, чији циљеви тек треба да буду достигнути. Србија би требало да плати унапред за обећање да ће одредбе споразума бити реализоване. Јасно је да ће ово питање зауставити свако даље преговарање, тим пре што Аљбин Курти као премијер одбацује сваку могућност стварања ове асоцијације за четири општине на северу са српском већином.
Курти је то учинио у престоницама обе земље које су формални аутори и предлагачи споразума о трајној нормализацији – у Берлину 3. новембра, а онда недељу дана касније у Паризу. Председник Србије Александар Вучић био је у Паризу, где је био и Аљбин Курти. То што није било директног сусрета показује да нема напретка у попуштању затегнутости на Косову које су настале одлуком Куртијеве владе да једнострано замени таблице на возилима и најави кажњавање Срба с Косова и репресивне мере уколико то не учине до 21. новембра.
Али, није реч само о томе. Сада је безбедносна ситуација на Косову намање 60 одсто лошија, него што је била пре наметања одлуке о регистарским таблицама уз тенденцију даљег погоршања. Амерички амбасадор у Приштини, Бернар Ховенијер, због тога је саопштио да је забринут за стање на Косову након 21. новембра. Амерички и европски званичници позвали су Приштину на веома деликатан начин, да ‘испуњава све своје обавезе’. Тако је изасланик Жозеп Борељ прво говорио да Косово треба да ‘испуни своје обавезе’, не прецизирајући ни које, ни када.
Затим, након што је америчка страна јасно затражила да се формира Заједница српских општина, европски представник је отишао мало даље да је затражио да се Срби одмах врате у институције, а да Приштина ‘почне преговоре о формирању Заједнице српских општина’. Дакле, не да их образује и створи, већ да ‘почне преговоре’, што је само још једна финеса у низу неодређености европског вокабулара када разговара с Приштином.
Што се тице српске стране, председник Србије Александар Вучић после разговора с француским председником Макроном, одбацио је сваку могућност да се о Заједници српских општина разговара у оквиру немачко – француског плана за КиМ.
‘Нема ништа од тог посла’, кратко је поручио Вучић.
Иако су Србија и Приштина послале своје одговоре на немачко – француски план, јасно је да ће даљи кораци зависити од испуњавање обавеза из Бриселског споразума. “
Драган Бисенић
Извор: Танјуг
