Пише: Драган Амброзић
Већ је речено: откад је добио Нобелову награду, над радом Боба Дилана као да стално стоји нови знак питања – да ли је заслужио ту врсту вечности? Да ли је он уопште књижевник? Прва књига коју је објавио након тог догађаја, под именом Филозофија модерне песме (The Philosophy of Modern Song, Simon & Schuster 2022; код нас Геопоетика 2024), пружа нам дефинитивни одговор зашто Дилан јесте књижевник – и то на свој начин револуционаран, какав други не могу бити. Иза ученог наслова Филозофија модерне песме, крије се у оригиналном облику дат запис о 66 популарних нумера других аутора које је Дилан истражио. То нису аналитички трактати, а нису ни песничке фантазије на задате теме, већ на чињеницама засновано путовање кроз популарне песме, дато у књижевној форми коју је Боб за ову прилику измислио.
У већини случајева, кратка прича о свакој композицији састоји се из три дела: први наводи уводну фактографију (ко, шта, кад); други нам нуди опис радње, дочаравајући унутрашњи доживљај слушаоца; трећи сецира историјско-друштвени контекст у коме је она настала и шта је њена појава значила. Тако добијамо тродимензионални увид у живот изабране песме и њен смисао, поетску суштину и митску снагу, што осветљава наше време необичним античким сјајем, како то само изузетне поп песме умеју.
Но, Дилан нам овде изненада даје и четврту димензију, коју може пружити само неко ко је и сам написао ствари што спадају у најбоља музичка дела свих времена – из реченице у реченицу откривамо искрено одушевљење, па и страхопоштовање једног аутора за другог аутора, док погађа зашто је нарација ишла баш тим током, и преплитала се са мелодијом баш на тај начин. Ту сасвим неочекивано сусрећемо Дилана-слушаоца, задивљеног и зачараног лепотом тајне уметничке креације својих колега – у којој је толико тога увек препуштено људском инстинкту и лудој нади да једна реч можда казује више, лепше и тачније него друга, те да нас њихов след у стиховима води до спознаје суштине бивствовања.
Овај четврти слој тумачења, у коме један стваралац – и то највећи – понире у другог и напипава унутрашњу логику његове креације, јединствен је у списатељству о поп музици. Нико други не би ни могао да пише на овај начин о песмама других људи. Нико други није био на тим местима и раскршћима, нити би умео да препозна шта значи песничка дилема и како је она величанствено разрешена, нити да разуме људски чин који стоји иза писања сваке од поменутих песама. Нико други, уосталом, не би могао ни да уочи трагове озбиљне књижевности у популарној музици нашег доба… Диланова нова књига зато је песма о песми, поезија о поезији или књижевност о књижевности, коју не би могао да напише нико други.
Шпанске чизме Боба Дилана, који је мењао време
Већ толико је довољно за још једну Нобелову награду, али у правилима ваљда пише да се не смеју две добити.
УСАМЉЕНИ СЛУШАЛАЦ
Књига Филозофија модерне песме у ствари је назив за серију кратких прича слободног облика о песмама које су, по Дилану, дале неке од кључних увида у стање људског духа у нашој епохи. То не значи да су све ултра-познате, нити да су аутори опште-признате величине, па чак ни да се све свиђају старом Бобу – то само значи да су у њима садржане неке истине које су га покренуле да их осветли и објасни их нама обичним слушаоцима.
Неколицина ових песмо-сторија илити песмо-прича издваја се од других, мада ни сам потписник не зна коју да изабере за препоруку. У свакој од њих преплићу се теме композиција и судбина интерпретатора. Свака нам сведочи о некој животној ситуацији или односу међу личностима, где можемо препознати неки одјек самог себе…. Да бисмо вас увели у ову необичну књигу, пуну фантазмагоричности утемељене у реалности – предочићемо вам пар примера који најречитије говоре какве нам све продуховљене шетње кроз светове између мелодија овде нуди Дилан:
Едвин Стар – War, подастире нам студију феномена рата из много више углова него што можете и да замислите, од пљачкашког похода до мужјачког егзибиционизма и назад;
Џон Трудел – Doesn’t Hurt Anymore, исписује необичну и трагичну историју најбољег индијанског кантаутора свих времена, прогоњеног до смрти у САД, “дому храбрих и земљи слободних”;
Боби Дарин– Mack the Knife, налази да истине о људима са дна егзистенције, које су лоцирали немачки аутори Бертолд Брехт и Курт Вил, важе и у Америци, описујући успут наопак развој каријере овог рано преминулог певача, док безуспешно покушава да постане следећи Френк Синатра и доживи признање као озбиљан уметник – што значи да се у овој интерпретацији класика паралелно одвијају две трагедије;
Вик Дејмон – On the Street Where You Live, заувек повезује осећај љубави са улицом у којој живи вољена, сентимент који нам је свима добро познат;
Карл Перкинс – Blue Suede Shoes, овековечује везу између обуће и позитивног мишљења о себи;
The Platters – My Prayer, рекапитулира историју нумера са молитвеним темама, одајући признање The Plattersima за спој духовности и високог стила – у продужетку нам откривајући колико је познатих англоамеричких поп хитова засновано на мелодијама из других култура, или покрадено из класичне музике;
Нина Симон – Don’t Let Me Be Misunderstood, невероватан је есеј о значају језика и превода, који се окончава у откривању истине да се смисао песме стално мења. Па каже: “Као и сва уметничка дела, песме не траже да их ико разуме. Уметност може бити вреднована или тумачена, но у њој ретко има нечег што би требало разумети.”;
Френк Синатра – Strangers in the Night, бави се историјом песме која се Синатри нимало није допала кад му је понуђена, али се ипак одважио да је сними и тако неочекивано, под старе дане, забележи још један вечни хит. Наш историчар нам даље распреда о неразјашњеном пореклу ове ствари, чији аутори су можда извесни Јерменин или један Француз или можда нама добро познати Хрват (Иво Робић);
Дин Мартин – Blue Moon, кроз тумачење чувене баладе, приказује естрадно-егзистенцијални пут још једног хероја са сцене који је покушавао да буде Франк Синатра – поред живог Франка – све забављајући народ, упркос свом алкохолизму и очају – због превеликих напора да се заради новац;
Коначно, у Grateful Dead – Truckin’, налазимо најбољу анализу слојевитости музике групе Grateful Dead и објашњење шта ју је покретало, коју смо било где прочитали (тајна је у ритам секцији!). Кроз њу схватамо да неке рок групе заиста могу имати филозофску дубину скривену у свом звуку, те да критичари стварно имају о чему да пишу.
Зоран Пауновић: Поетика одметништва Боба Дилана: Хиљаду маски Роберта Зимермана
Скоро сам сигуран да је основа овог списа заснована на Дилановом раду на већ одавно легендарној радијској емисији Theme Time Radio Hour, снимљеној кроз 101 епизоду од 2006. до 2009, а у којој је кроз пуштање песама обрађивао универзалне теме попут “Истине и лажи”, “Новац”, “Виски”, “Мајка”, “Затвор”, “Лето”, “Кола”, и тако даље. Свака нумера служила је као илустрација и прилика за размишљање о овом основном предлошку, али су осим огромне Диланове ерудиције кад је о историји музике реч, све време на видело избијале и многе друге његове карактеристике као што су хумор, интелектуални несташлук и непатворена племенитост духа. Био је то Дилан-као-обичан-човек или најближе што смо таквом сусрету дошли. Кључни део програма били су коментари којима је најављивао или одјављивао одабране композиције: неки су били пошалице и анегдоте о ауторима, неки су пружали сазнање о пореклу мелодије, неки су наводили у ком филму или реклами је употребљена, а неки су се упуштали у вртоглаве огледе о смислу музичког дела. Те непоновљиве говорне сторије дале су темељ за развијање размишљања изнетих у Филозофији… Продуцент емисије био је Еди Городетски – чим сам видео да се на корицама нове књиге Дилан захваљује и њему, било ми је јасно да веза мора постојати.
УСАМЉЕНИ ЧИТАЛАЦ
Кад се појавила, Филозофија модерне песме читавих десет недеља била је на листи бестселера угледног Њујорк тајмса. Нема разлога да не буде тако и код нас: пред нама је прави интелектуални хит, који од читаоца и не тражи да буде интелектуалац, већ само да уме да се препусти машти и прати реченицу. Нека буде поменуто да је ово дело успешно на наш језик превео Зоран Пауновић, а издање помогао Секретаријат за Културу града Београда.
У ова искидана модерна времена, најлепше књиге за читање су оне дугачке и фрагментарне, које маме на даље истраживање. Дугачке, да потрају на плажи (лети) или поред грејног тела (зими); фрагментарне, да можемо да их читамо на прескок, те да заборавимо где смо стали, јер и тако није важно – где год да наставимо, добро је. Филозофија модерне песме спада у најбоље од савремених књига, јер испуњава оба критеријума: дугачка је преко 300 страна и примерено расцепкана у 66 епизода. Уосталом, каква наша сазнања о овом разбијеном свету и могу бити – него фрагментарна.
Током целе своје каријере, Дилан нас је кроз песме учио како да се сами носимо са овим чудом од света, јединим кога имамо. Откривајући које су песме других аутора њега усхићивале, овде нам даје још 66 разлога да то радимо са одушевљењем и пуног срца.
Извор: Време
