Пише: Милош Лалатовић
Често се говори о огромном утицају Адолфа Хитлера на њемачко друштво и да мали број људи Њемаца није подлегао његовом манипулативном ,,магијском“ утицају. У тај мали број спадали су чланови тајног антинацистичког друштва Бијела ружа, које је бројало мали број чланова, а најистакнутији међу њима су били Александар Шморел, Ханс и Софи Шол. Ради се о изузетно интересантним људима, претечама панкера на неки начин.
Софи и Ханс Шол су били млади људи, настрадали у нацистичкој Њемачкој гиљотирањем. Софи је имала само 21 годину, њен брат Ханс је био неколико година старији. Рођени су у лутеранској интелектуалној породици, која се врло држала хришћанских начела. У почетку попут многих Њемаца прихватили су национал-социјализам и Хитлера, због чега је њихов отац био шокиран.
Али као врло либерални, склони умјетности, имали су велики број пријатеља Јевреја, нијесу могли дуго да остану вјерни Хитлеру. Вјероватно се радило о некој спољашњој фасцинираности нацистима, пошто су без обзира на њихове погубне идеје, имали, заиста, необичну харизму и стил одијевања, комуникације, какав до тада није виђен. Једном је Дејвид Боуви проучавајући њемачку архитектуру, док је био у тој држави, заинтересовао се и за Хитлера, његове говоре и идеје, рекао “Хитлер је прва поп звијезда“. Што значи да је врло битна пропаганда и начин на који се нешто излаже, а људи који имају таленат, да при том немају основна морална начела, могу бити погубни.
Рад организације се састојао у једноставном, али опасном дјеловању, писању летака у којима су се цитирали дјелови Библије, Гетеа, Новалиса, Шелинга и других њемачких и европских интелектуалаца, а ове летке су слали универзитетским професорима, студентима, интелектуалцима. Поред овога истакли су се писањем графита по зградама са натписима “ Доље Хитлер“, “Хитлер масовни убица“, “Апел њемачком народу“. А посебну су пажњу и гнијев нациста привукли када су неке од ових графита написали на споменику подигнутом у част страдалих нацистичих војника.
Милош Лалатовић: Марк Сендман, истински ,,лијек“ против болова
Александар Шморел, рођен у Русији 1917.године од оца Њемца рођеног у тој земљи и мајке Рускиње. Крштен је у Руској Православној Цркви. Као малом дјетету умире му мајка, а отац му се поново жени за Њемицу, такође, рођеној у Русији. Селе се за Њемачку 1921.године. По доласку нациста на власт, Шморел бива принуђен да Хитлеру да заклетву, што нерадо прихвата, тачније у почетку одбија, али по наговору оца пристаје. Због овога се после горко кајао, пошто је био изузетно религиозан, питао се, како ће му то Бог опростити…
Студира медицину, а као војни љекар одлази на Источни фронт. Тамо свједочи о окрутности њемачких војника према становницима СССР. У тајности је обилазио многе руске сељаке у току ноћи.
Након повратка у Њемачку, наставља са антинацистичким активностима. Прије њега бивају ухваћени Ханс и Софи Шол и осуђени као издајници на казну смрћу гиљотирањем. На дан њихове сахране ухапшен је Александар Шморел. Приликом исљеђивања од стране Гестапа, казаће, “ ја сам истински сљедбеник Руске Православне Цркве“. Пред погубљење посјетио га је свештеник Александар (Ловчи), припадао је Руској Заграничној Цркви у Њемачкој, који га је исповиједио и причестио. Свештеник је био читаво вријеме са њим, а он се молио Богу. Био је истакнути цариста и непријатељ бољшевика.
Заједно са Куртом Хубером погубљен је на гиљотини, 13. јула 1943. у минхенском затвору Штаделхајм. Сахрањен је по православном обреду на минхенском гробљу Перлахер Форст. У јануару 2014. у Њемачкој је пронађена гиљотина на којој убијен Александар Шморел.
Александар Шморел је канонизован 4./5. фебруара 2012. године у минхенском Храму Новомученика и исповједника Руских. Чином канонизације началствовао је високопреосвећени Архиепископ берлинско-њемачки др Марко. На иницијативу Архепископа Марка, Шморел је 2007. проглашен светим на нивоу Берлинско-њемачке епархије Руске Заграничне Цркве. Он је први канонизовани светитељ након обнове канонског општења између Московске Патријаршије и Руске Заграничне Цркве. Празнује се 13. јула по грегоријанском календару.
Владета Јеротић : Да ли је тежња ка усавршавању урођена човеку?
Ови млади људи су доказ да се може бити човјек и у најтежим временима у дотадашњој историји човјечанства и показати бунт и отпор нечовјештву, а који је својствен младости.
Многи су касније покушали да их имитирају, посебно Софи Шол, чак су и јавно износиле многе личности изјаве, да су они нова Софи. Али Софи, њен брат Ханс и Александар Шморел, па и остали чланови “Бијеле руже“, били су аутентични, а, тешко је бити такав.
