или: Када успјех угаси способност сумње
Пише: др Владан С. Бојић, адвокат
У времену у којем се све лакше долази до информације, а све теже до знања, настао је нови друштвени слој не према образовању, и не према стваралаштву, и не по моралном интегритету, већ по способности сналажења у пукотинама система. То су људи који не разумију структуру, али савршено разумију њене слабости. Не граде институције, већ се у њих усељавају. Не стварају вриједност, већ уче како да присвоје туђу. Њихов таленат није у знању, већ у заобилажењу. Не у дубини, него у пречицама. Такви људи ријетко имају стрпљења да сагледају или још мање да проживе суштину. Суштина захтијева рад, и жртву. Захтијева године тишине, читања, сумње у себе, и преиспитивања, и падања и поновног усправљања. Захтијева спремност да човјек буде сам са својом недовољношћу све док не достигне зрелост. А то је најтежи пут. Зато они бирају лакши: пут имитације.
Они не уче да би нешто конкретно или уопште било шта разумјели, већ да би изгледали као да разумију. Не читају да би мислили, већ да би цитирали. Не стварају никакве идеје, већ једноставно често сасвим погрешно упросечено репродукују туђе мисли без икаквог људског унутрашњег односа према онима од којих краду. Код њих је копија постала ауторство, а способност препознавања утицајних људи замјена за личну вриједност.
Умјесто знања, довољан је контакт. Умјесто ауторитета рада, довољна је близина моћи. Тако настаје једна опасна појава: сигурност без покрића. То јесте најопаснија врста сигурности. Јер човјек који зна често сумња у себе, чак се од сумње разболи, прође и искуси најтежа душевна стања, унутрашње дуге конфликте. Велики умови су—трезни.
Истинско знање рађа истинољубивост а не лажну скромност које је у изобиљу, јер што више човјек разумије свијет, све јасније види колико је сложен, недокучив и несносан. Само површност и плиткоумље производи ту апсолутну сигурност. Само незнање нема унутрашњи страх од сопствених граница. Ту почиње оно што бих назвао „упалом мозга“.
Не као медицинском дијагнозом, већ као духовним и друштвеним стањем. То је тренутак када човјек изгуби способност сагледавања самог себе, интроспекције. Када престане да разликује стварно знање од утиска знања. Када повјерује да је довољно бити виђен, умрежен, присутан и гласан да би био вриједан. Или мистично ћутљив а смутљив до зла бога. Када амбиција без покрића надживи капацитет а сујета постане јача надјача истину.
др Владан С. Бојић: Када арбитрарност замени слободно судијско уверење — одговорност је у бекству
„Упала мозга“ почиње онда када посредност изгуби свијест о томе да је посредност. До тада друштво још има некакву макар теоретску шансу. Јер човјек који зна своје границе може да научи. Али онај који је убијеђен у сопствену величину без реалног основа већ живи умишљену представу — постаје затворен систем. Он више не тражи истину, већ само потврду. Не прихвата критику, јер би критика угрозила ту конструкцију о себи коју је годинама помно градио. Зато такви људи временом не окружују себе бољима од себе, већ што горима, слабијима, послушнијима од себе, и аплаудерима, и шаптачима, у ствари далеко понизнијима, плашљивијима, недостојанственијима. Тако настају мали кругови ћаскања и ласкања у којима свако свакоме потврђује измишљену величину. У таквим срединама способан човјек постаје највећи могући несавладљив проблем. Не зато што је лош или недопадљив, већ што самим својим постојањем разобличава лажни ауторитет.
Истинско знање је непријатно за имитацију знања. Прави интегритет дубоко узнемирава оне који живе од форме и представе. Зато се у временима опште површности често више цијени подобност него способност, умреженост и полтронерија више него кичма и ум, а агресивна самопромоција више него тихи учинак. И није то проблем само појединаца. То временом постаје културни образац. А културни образац постаје и културна подлога.
Друштво почиње да производи људе који више не желе да постану добри, већ видљиви или видљиви али само када се добро виде и добро им иде. Не желе да нешто створе, већ да нешто заузму. Тако институције постепено губе своју сопствену унутрашњу снагу. Формално оне постоје, али изнутра постају шупље и од оно што остаје трули, истопи се.
На њиховим зидовима и даље пишу велике ријечи: знање, част, интегритет, одговорност. Али између тих ријечи и стварности зјапи бездана непрегледна празнина. А празнина је најопасније мјесто у сваком систему, јер је прије свих попуне они који немају суштину.
Истински проблем према томе није уопште у томе што стварно постоје просјечни људи. Просјечност је неспорно природна и крајње људска. Проблем почиње: када просјечност пожели да влада над изврсношћу — над врховима пропланака ума; када незнање изгуби сваку помисао и осјећај за стид; када имитација затражи легитиман статус оригинала; када се пречица и сналажење прогласи највећом мудрошћу а површност — модерношћу.
Тада друштво полако престаје да разликује ауторитет од маркетинга. Али постоји нешто што ипак такви системи никада не могу трајно побиједити: стварна вриједност. Јер знање има једну особину коју имитација никада не може у потпуности копирати дубину.
Дубина се увијек лако препозна, чак и када се гура, када је потиснута. Истински човјек не мора непрестано доказивати своју величину нити било коју своју вриједност јер је има. Она се види у начину на који мисли, у начину опхођења и мислима с којима се бори, у способности да призна своју грешку, у томе што не мора свакога понижавати да би сам изгледао већи. Зато озбиљна друштва не смију да награђују сналажљивост без знања.
Јер када један систем почне да фаворизује оне који знају само „како“, а не и „зашто“, он временом остаје без људи способних да га истински носе. И на крају, свака цивилизација се ломи управо на том питању: да ли ће више цијенити суштину или привид. Јер привид увијек долази брже. Суштина се гради споро. Али једино суштина преживљава вријеме.
Упркос различитим дисциплинама и језицима којима су то говорили, Dunning, Kruger, Kahneman и Taleb у суштини описују исту појаву: човеков ум постаје најопаснији онда када изгуби способност да препозна сопствено ограничење. Dunning и Kruger показали су да незнање није само недостатак знања, него и недостатак стварне способности да се тај недостатак уочи. Kahneman је отишао важан корак даље и објаснио да људски разум природно тежи ка пречицама, ка самопотврђивању и илузији рационалности, док Taleb показује да човек након успеха готово инстинктивно брише улогу случаја, контекста и непредвидивости, страсно градећи свеважећи мит о сопственој контроли. Иако долазе из психологије, економије и теорије ризика, сви они се сусрећу у једној тачки: највећи интелектуални пад не почиње онда када човек не зна, већ онда када престане да сумња да можда не зна довољно. Сви велики мислиоци људске ограничености, од Сократа до Taleba, бране исту идеју: свијест о сопственом незнању није слабост ума, већ његов највиши облик. Сократово ‘знам да ништа не знам’, Kahnemanова критика илузије рационалности, Talebово неповјерење према ‘експертима без ризика’ и Dunning–Kruger парадокс представљају различите облике истог упозорења, човек постаје интелектуално опасан оног трена када изгуби унутрашњу корекцију. А та корекција није знање, већ сумња. Јер знање без сумње прелази у догму, а догма у деформацију свијести.
Др Владан С. Бојић: О јединству грађанског и националног у доба хистрионизма
Код свих ових аутора понавља се иста закономјерност: успјех не квари човјека директно, већ укида механизме који су га до тада исправљали. Док човек гријеши, он још увијек учи. Али када успех почне да производи увјерење о сопственој непогрешивости, настаје прекид са стварношћу. Тада више није потребна провјера, јер резултат постаје — алиби.
Управо зато су најопасније заблуде оне које су поткријепљене стварним успјесима. Оне човјеку дају доказ, али му истовремено одузимају потребу да даље мисли. Није случајно што су највеће цивилизације пропадале онда када су постајале најсигурније у сопствену трајност. Исто важи и за појединца. Када човек престане да провјерава себе, он више не живи у односу са стварношћу, већ у односу са сопственом представом о себи. А свака цивилизација, институција или личност која изгуби способност самокорекције почиње да пропада управо у тренутку када дјелује најмоћније. Можда је зато најдубља заједничка мисао свих ових теорија једноставна: интелигенција није способност да човјек увијек буде у праву, већ способност да остане способан да сумња у себе чак и онда када му све споља говори да је у праву. Онај ко изгуби ту способност, не губи одмах позицију, моћ и утицај. Прво губи додир са стварношћу. А то је увек почетак сваког стварног пада.
Јесте груба антрополошка и морална подјела лоших људи на покварене и глупе људе— али има изузетно снажну интуитивну тачност. „Покварен“ човјек чини зло, лукавошћу, подлошћу, лажима, лицемерјем, неискреном увиђавношћу и куртоазно, јер га то хоће, јер му корист, моћ, сујета или страст надвладају савјест. Код њега постоји извјестан степен свјесности. Он зна, или бар наслућује да поступа погрешно, али то јасно рационализује, прикрива или претвара у непрозирну врлину и недостижну памет ума покварењаштва.
„Глуп“ човек, међутим, често не разумије последице сопствених поступака. Не види их као цјелину. Не уме да разликује битно од небитног, истину од пароле, не зна просто да раздвоји човјека од функције. Његова опасност није увијек у намјери, већ у апсолутној неспособности расуђивања. Управо зато је понекад и опаснији од поквареног: покварен човјек има интерес и често зна гдје су границе; а глуп човек не, јер их не види ни осјећа.
Људи су јасно сложенији. Постоје слаби људи, који нису ни покварени ни глупи, већ кукавички; постоје фанатици, који зло чине у увјерењу да служе добру, морално лијењи људи који „иду током“; повријеђени људи, који своју бол претварају у чисту бездушност.
Постоје такође и интелигентни, али духовно испражњени али и дубоко морално и етички дегенерисани људи и, можда најчешће, мјешавине свега тога. Ипак, историја и живот често показују једну веома непријатну истину: огроман дио зла заиста настаје или из покварености карактера, или из недостатка способности да се мисли али самостално и морално одговорно. Hannah Arendt је то назвала „баналношћу зла“, идејом да страшно зло не чине увијек демонични људи, већ често обични, плитки и мисаоно неиспитани појединци који престану да мисле о последицама својих поступака. А са друге стране, Socrates је вјеровао да нико свјесно не чини зло, већ да зло произилази из незнања.
Историја је, међутим, показала да постоје и мноштво људи који добро знају све шта чине. Перфектно добро зна шта чини, зна зле последице али не одустаје то је: зло баналности.
Ignorantia sibi sufficiens est (незнање је само себи довољно) само је питање у које сврхе. Метакогнитивни парадокс глси — да би знао да нешто не знаш, мораш већ нешто знати.
Код упале мозга основни проблем лежи у знању, истинском оном проверивом, јасном. Постоје људи који знају. И постоје даровити људи који знају како да изгледа да знају. Проблем није што ови такви и онакви постоје. Проблем је што неки од њих у то поверују. Упала мозга је процес поверовања, који је немогуће зауставити ничиме када се покрене.
Homo sui generis ut ita dicam (човјек своје врсте, да тако кажем)
Можда је због тога прецизније рећи да је поквареност квар савјести а да је глупост квар расуђивања и онда су зато веома опасни они код којих се то двоје слоје, када се двије наслаге преплету. Али ван разумне сумње о супротном, најопаснија је — упала мозга.
Преко ноћи. Да преко ноћи, јер тако изгледа, код људи за које си мислио да их познајеш, да не постоји било шта што их може учинити рђавим, одједном угледаш особу над собом која ти прича твоју причу, носи твоју кошуљу, каже, треба ићи линијом истине којој си је ти учио и ту престаје сваки траг дилеме, промјена је наступила: десила се упала мозга.
Упала мозга постаје стање духа свијести, узор, парадигма, општи наратив о коме се ћути.
Стање у којем човјек престаје да зна да не зна о утишаној деформацији свијести. То није тренутак пада, већ почетак одсуства пада што је опасније. Промјена се дешава у аргументима и тону. Човек све ређе слуша, све брже одговара, споро мијења мишљење. Дијалог остаје као гола форма, она без суштине: присутни су сви елементи разговора сем спремности да се нешто чује. Истина више није циљ, већ постаје смијетња и реметилац.
У друштву у којем успјех није искључиво функција објективно вриједног знања, него структуре односа припадности, блискости, тренутка, ова појава постаје гора—системска.
То стање не боли, али искривљује. Не деградира човјека одмах, али постепено удаљава га од сваке стварности. И што дуже траје, то је теже повратити равнотежу. Зато је, можда, најважнија врлина након успеха, сумња. Не она која уноси параноју, суревњивост, злу слузњу или паралише, већ она која одржава мјеру. Јер човјек који и после успјеха умије да сумња у себе, остаје способан да расте, да се изграђује и да пада и уздиже се, да своју личност обогаћује и да се развија а онај који престане да сумња већ је почео да се мијења.
„Упала мозга“ као екскурс губитка способности сумње и одговорности
Када кажем имати „skin in the game“ значи имати лични улог у одлуци, сносити реалне последице, не бити само формални учесник. Једноставно речено онај ко одлучује мора и да одговара. Нема стварне одговорности без ризика. Нема кредибилитета без личне изложености. Има „skin in the game“. онај чија одлука узрокује одговорност, сноси последице грешке. Нема „skin in the game“ онај који и даје без икакве одговорности, чије одлуке не носе личне последице, „експерт“ који не сноси штету ако погреши. Јединство овлашћења и одговорности има забрану „безризичног одлучивања“ што је критеријум процјене: дискреције злоупотребе положаја кредибилитета. Nulla auctoritas sine periculo (нема ауторитета без ризика) Qui decernit, periculum sustineat (Ко одлучује нека сноси ризик). Када смо код сопствене „коже у игри“ упаљени мозгови се погасе као штерике.
