Пише: Исидора Секулић
Крван у страстима, светлосан у духу
Стваралаштво и мисао Владике Рада почели су далеко изнад земље, у ноћи, у самоћи, са звездама. У његовој мисли би тек застало оно што из бескраја полази и у бескрај одлази. Моћ мисли великих људи у томе је што даљине носе у себи, и тако обједињују све светско, и говоре свему свету. У Владичиној крупној речи дејствује увек даљинска порука; и дејствује једна тајанствена алхемија која лично животно претвара у свељудске знаке и значења. Владика Раде се тек потом родио на Његушима, а пре тога се родио у зраку светлости која, једина везује даљине и просторе; простор над Црном Гором и онај међу звездама. Владика је стално говорио и писао: зрак, луча, искра, светлост. Крван у страстима, светлосан у духу, његови најсилнији стихови и монолози дижу га из гроба, и он, сав од зрака, луча и искара, помаже светлости да везује, да обједињује. Кога и шта? Ми кажемо Свечовека и свечовечанство, он је писао: свесветије.
Борба између слободе и среће
Живот, карактер и дело Рада Петровића били су једно: сукоб и борба између слободе и среће. То двоје, слобода и срећа, заједно подижу главе у срцу човекову, али заједно постојати не могу. Слобода је ширење, срећа је сужавање. Слобода је независност, срећа је зависност од хиљаду ситних ситница. Слобода је најчешће последња победа над савладаном и одбаченом личном срећом. Слобода стаје херојство, а херојство је одрицање, давање, самопрегор. Владика, као човек, као мислилац-песник, као владар, бирао је слободу по цену среће своје и свога народа. Па понекад и по цену правде. Јер, слобода је често у сукобу и са правдом. Живот човечанства, то је густо ткиво борби и неправди, сталних судара и изравнавања између правди и неправди. Тако мора бити. Општа правда била би општи мир, општа смрт. Отуда се људске правде постизавају уз налагање извесних пасивности, уз ограничење покрета, воља и слобода. Велике слободе иду са трпљењем и чињењем неправди. Највећу слободу има победилац, или деспот, или тиранин у класичноме смислу; они могу успостављати извесне широке правде по цену смањених слобода.
Катедра – проф. др Микоња Кнежевић: “Његошев хришћански платонизам”
Ерос слободе и ерос поезије
У том чвору, Владика је бирао слободу, по цену неправде за себе и за свој народ. Отуда, стално, или танка горчина и иронија, или јак песимизам и гнев у свему што Владика мисли, каже, пише. Владика је био гениј поезије и гениј слободе, један и недељив у његову случају. Симболи генија слободе су крила и мач: борба без краја, и надлетање ствари по цену одрицања од ствари. Диоген је говорио: „Ништа ми не треба, ништа не желим, јер хоћу да будем слободан”. Класични париски мангупчић каже: „Гладан сам, поцепан сам, зима ми је, али сам слободан”. А људи М. Горкога, са „храброшћу безумних?” А Достојевски са паролом: „Човеку је све дозвољено?” А Каин, са слободом да убије кога год хоће? Владика Раде је понекад дао убити кога је хтео; понекад је био безумно храбар; а до смрти се одрицао младости и среће; и до тестамента био Богу наредан у свачему. Љубав за слободу прождирала је у њему све љубави. Ерос слободе и ерос поезије заједно, то је страшна и трагична судбина, али божански успон. Бајрон, Шели, Његош – ређамо их по годинама рођења – судбине су исте: успон пребијен, али дело знатно.
Заточник слободе
Владика Раде, духом читав један свет, а телом и рангом владар самодржац, живео је и умро без иједне засићености. Мирио се са својим тешким дужностима, извршавао своја опасна права, носио своју трагедију слободе ради, а упркос и срећи и правди. У Сплиту, једаред, разговарајући са Шкотланђанином путником по Балкану, рекао му је: „Знате ли где је највећа слобода? У Црној Гори, чије кључеве ја држим”. Значило је то да је највећа слобода и у њему самом… Да, Владика Раде је показао којим се путем ишло у најдостојнији гроб, тамо, у класичној Црној Гори.
Пустињска етика чојства
У Црној Гори има оаза ведрине и зеленила, али у Црној Гори има праве пустињске мистике. Земља на којој живимо богата је пустињама: океани су водене пустиње; огромне површине копна су пешчане пустиње; високе планине су камене и ледене пустиње. Пустиње су трагови хаоса: пуне су могућности, мисли, тајни. Сфинге су симболи за мислене мостове између временскога и вечнога. Пустињски дух је стваралачки дух. Многи пустињски народи су били велики ствараоци: Хебреји, Арабљани, Кинези, Египћани. Многи велики духови су пустињски духови. Владика Раде је себе назвао „пустињаком” кад му је било двадесет година; и он је био пустињски дух. Једина аскеза тога чудног монаха била је аскетска преданост законима васионе и законима мисли. А најтрагичнија страст тога чудног монаха била је страст за слободом. А врховни закон Владичин, и свих Црногораца, чојство, пустињска је етика: над главом, закон света; на земљи, сваки човек судија. Неколико стотина година непрекидне активне трагедије и народа и његових владара, са врховним трагичним јунаком Владиком Радом, ето велика пустињска драма, и велика пустињска етика, под крилима дивне и свирепе слободе.
Најјачи нагон уметничког стваралаштва
Класична Црна Гора била је страховита стварност. Један стваралачки народић израдио је у тој пустињи и немаштини три велике ствари: песнички језик; етику чојства која је прожимала сваког човека и сваку пушку; и слободу, уздигнуту до највише апстракције, чија одбрана је зато била тешка и кобна. Пустиња, сиромаштво, и три високе апстракције развили су у Раду Петровићу најјачи нагон уметничкога стваралаштва, откако је српства. Владика Раде, генијални слободар, мислилац и песник, сам собом је опасао колико је дала песничка снага свег српскога народа.
