Пише: Др Владан С. Бојић, адвокат
HISTRION
(Анатомија моћи и моћ илузије)
Када истина постане сувишна
Истина данас не губи битку. Она бива проглашена непотребном. Не нестаје већ се гура у страну, као нешто што смета редовном току примјерених догађаја. У свијету у којем је утисак постао далеко важнији од саме суштине, а појавност бржа од мишљења, стварност више није мјера већ класична сценографија. То није никаква случајност. То је поредак. И у том поретку живи једна кључна фигура која није девијација, већ правило. Хистрион.
Хистрион: Не човјек, већ механизам
Хистрион није слаб државник. Он није ни погрешан човјек. Он је нешто сасвим друго: он је човјек који је пристао да истину замени ефектом. Он не лаже увијек директно. Он ради нешто много опасније: он чини да истина више није битна. Његов говор није говор. То је наступ. Његове ријечи нису мисли. То су алати. Његова политика није дјеловање. То је чиста режија. Он не управља стварношћу. Он управља доживљајем стварности. И зато ту лежи његова моћ. Јер у свијету у којем је све спектакл, онај ко режира тај — влада.
Подјела као оружје
Хистрион не напада човјека директно. Хистрон је суптилан. Он га једноставно дијели. Не зато што мора већ зато што без подјеле нема довољно контроле. Он не каже: „ја сам против тебе“. Он каже: „ти ниси као они“. И тиме је све завршено. Тако настају табори. Тако настаје мржња која нема коријен у искуству, већ у наметнутој слици. Тако људи почињу да бране ставове које никада нису проживјели. И да нападају људе које никада нису честито ни упознали. То није политика. То је манипулација човјеком као материјом.
Лаж која се нуди као избор
Највећа подвала није никада била у лажи. Она је у лажном избору. „Или си ово — или си оно.“ „Или си грађанин — или си припадник.“„Или си слободан или имаш коријен.“ Све су то исте реченице. И све су лажне. Јер човјек који бира између својих суштина — он не бира. Он се тако одриче. И сваки пут када пристане на такав избор, постаје мањи.
Човјек: оно што се не може подијелити
Човјек није конструкт. Он није ни идеолошка категорија.Он је биће. И у том бићу нема подјеле какву му нуде. У њему живи и закон и памћење. И право и припадање. И разум и осјећај. Не као супротности — већ као цјелина. Када га тјерају да бира, од њега траже да се одрекне дијела себе. А то није политика. То је насиље над бићем — аутодеструкција.
Прокрустова постеља савременог свијета
Савремени човјек није слободан онолико колико је умислио да мисли о слободи. Он је структурно притиснут да буде једнодимензионалан. Ако је „грађанин“ треба да заборави ко је. Ако је „припадник“ треба да се одрекне слободе. У оба случаја губи себе. То није успутан неспоразум. То је намјера. Јер човјек који није цјеловит лако постаје — средство.
Истина о грађанском и националном
Грађанско није празно. То је достојанство човјека као појединца. Право да постоји без бриге и страха. Мјесто гдје закон штити, а не гуши. Али то није довољно. Национално није мрак. То је језик који разумеш без ријечи објашњења. То је памћење које те обликује. То је осјећај да негдје припадаш — јер јесте. И то није против слободе. То је њен темељ.
Интегралност: оно што се не може сломити
Интегралан човјек није компромис. Он није „нешто између“. Он је цјеловит, јединствен. Он не бира између себе — он остаје и постаје у себи. Зато га не могу сврстати. Зато га не могу ни употребити. Зато га не могу натјерати да мрзи да би припадао. И зато свима смета. Јер свака власт која почива на подјели — пада пред човјеком који није подијељен.
Гдје почиње отпор
Отпор не почиње у говору. Почиње у одбијању. У тренутку када човјек каже — не себи, него лажи: нећу да будем мањи да бих био прихваћен. Нећу да мрзим да бих припадао. Нећу да бирам између онога што јесам. То је тиха крајња одлука. Али из ње почиње све.
Посљедња граница
Хистрион може да влада масама. Може да производи страх.Може да ствара подјеле. Може да контролише наратив. Али постоји једно што не може. Не може да влада човјеком који је цјеловит. Јер такав човјек не тражи улогу. Не тражи дозволу. Не тражи припадање по цијену себе. Он већ јесте. И зато је опасан. И зато је — последња граница.
Човјек који смета
У том поретку постоји једно биће које представља сметњу.Човјек који није подијељен. И успијева да живи неподијељено? Не зато што је неутралан, већ зато што је цјеловит. Он се стално буни и не пристаје на поштено понуђене и подјељене улоге. Не прихвата да буде сведeн на само једну од својих димензија. Не пристаје да му се каже шта је „прво“, а шта „мора да одбаци“. Јер он добро зна, макар и не умео то да објасни, да такво питање већ у себи носи насиље. Човјек није или–или. Он је и–и. У њему не живе супротности које се искључују, већ слојеви који се свпрожимају: разум и осјећај, закон и памћење, право и припадање. Ништа од тога не стоји само за себе. Све је у њему истовремено. Када се од њега тражи да бира, од њега се тражи да се одрекне дијела себе. А то — није избор.
Завршна ријеч: О хистриону и хистрионизму
Хистрион се наизглед чини као обичан глумац у јавном простору човјек који говори више него што мисли и показује више него што јесте. Већ на другом, он је манипулатор: онај који не саопштава истину, већ производи утисак истине, прилагођавајући своје ријечи очекивањима публике, а не стварности. На трећем, он је образац: човјек који више не живи своја увјерења, већ их изводи, мијењајући маске према потреби, без унутрашњег јединства и одговорности. Али у својој суштини, хистрион — није ни глумац, ни лажов.
Лажов зна истину и скрива је. Глумац зна да игра улогу. Хистрион више не разликује ни једно ни друго. Он је човјек коме истина више није потребна. Зато хистрионизам није појава лицемјерја, нити пролазна политичка девијација. Он је стање. Поредак у којем се стварност не пориче, већ постаје ирелевантна; у којем појавност замјењује суштину, а ефекат истину. У таквом поретку, хистрион не влада зато што је у праву, већ зато што управља перцепцијом онога што се доживљава као стварно. Зато га не осуђујем само као појединца. Осуда би била за њега и лака и недовољна. Судим му као облику као госту.
Судим му као обрасцу који обуздава и разара сваку истину, разграђује човјека и подјелом управља заједницом. Али управо зато га морам објаснити до краја. Јер хистрион није изван нас. Он постаје могућ онда када човјек пристане да буде мањи него што истински јесте, да говори туђим ријечима, да мисли туђим страхом и да припада по цијену истине. Ту почиње најопсанији процес: хистрионизам. И ту почиње његова граница. Јер тамо гдје човјек остане цјеловит хистрион престаје да постоји. Jер хистрион у нама, није изнад нас.
Ступица, Симонида, Милош, Театар, Београд, Јутро, Прољеће, Долазак, све повезано.
