Пише: Др Владан С. Бојић
У августу када небо посиви од пепела и прашине колоне дуге. И поцрни од јеке и уздаха четврт милиона немоћних људи, жена, стараца, деце. Од праска векова, сломљених гробова, цркава и “срца кућа камених”. Није то била сеоба, ни рат, већ егзекуција пред очима Европе. Нико тај свршени геноцид не зове правим именом. Јер, интенција није мерена бројем лешева, већ бројем испражњених и истребљених села и градова од Срба. Та истина вришти, јер се потискује. Прођоше и деценије а дани 4. и 5. августа се одавно не мере временом, већ тишином.
Победници славе “војну победу” изведену тако што су цео један народ претворили у колону, обузету грозницом НДХ. То није била операција: већ егзодус. То није била битка: већ погром и протеривање. Не слави се победа кад спалиш куће у којима више нико не живи јер то никад не може постати победа.
Злочин није ствар већине. Истина није питање моћи. Тишина није ни праштање, ни мир. Знају то они шта у нашем народу таква тишина значи и шта носи.
Тринаестојулски устанак: сабор слоге у којем није било четника и партизана
