Чини се да се у мирнодопско вријеме Баја Мали Книнџа спремније и директније оградио од свог ратно-пропагандног опуса, него је то урадио Томпсон. Можда то има везе и са тим да је Томпсон глас једног побједничког национализма, док је Баја Мали Книнџа глас једног губитничког свијета
У неким другим околностима, вијест о концерту Мирка Пајчина на Ташмајдану била би кратка биљешка из рубрике естрада. Сада је, међутим, тај наступ од 24. јуна ове године био под великом лупом јавности. Није то посве неповезано са атмосфером у друштву додатно ужареном скорашњим протестима. Наиме, као језгро протеста обично се наводи тзв. круг двојке, дио Београда који обухвата горњи Дорћол, строги центар града, дијелове Савског вијенца и Врачара, Булевар Краља Александра до Вуковог споменика, а избјеглице из Крајине су, међутим, као уосталом и они из Босне и са Косова, углавном насељени на рубовима Београда, у Земуну и дијеловима општине Палилула с друге стране Панчевачког моста. Ти рубни дијелови Београда често се доживљавају као јако упориште Александра Вучића, за разлику од Врачара, гђе се десио масакр у Основној школи „Владислав Рибникар“.
Неколико дана уочи концерта, на њега је као феномен редовном ауторском колумном у дневном листу Курир скренуо пажњу високи функционер владајуће Српске напредне странке Владимир Ђукановић Ђука. У дотичном тексту, овај адвокат и политичар дословно каже: „Српски феномен у сваком погледу. Човек без иједне рекламе, у небеса уздигнут искључиво од народа, који, мало је рећи, обожава његове песме. Да, Мирко Пајчин или у народу познатији као Баја Мали Книнџа дефинитивно је естрадна звезда о којој би многи социолози требало да пишу своје докторске тезе и да пробају кроз озбиљан истраживачки рад да појасне како је могуће да неко кога тзв. елита из круга двојке презире, али кад нико не види шири руке када чује прве тактове његових песама, дође до оволике популарности. Не постоји свадба, крштење или било какво друго весеље, а да се Бајине песме не певају, а он сам је распродат с наступима по две године унапред. Многи кажу да је баш он певач који највише има посла, али који се тиме не хвали, од тога не прави имиџ, нити себе рекламира, већ у миру и тишини ради и пева. Таман тако да људима хоће од среће срце да искочи када се лати микрофона. Баја прави концерт у суботу на Ташмајдану.(…) Баја је без медијске помпе, само кроз песму, Србима, посебно младим људима, усадио љубав према отаџбини и православној вери и тиме дао највећи могући допринос у подизању српског народа, али уједно и развоју његове националне свести. Отуда је његов концерт на Ташу дипломски рад за Београд, јер веома је важно да се у крајње анационално оријентисаном центру Београда зачује српска песма.“
Током прве половине деведесетих, Баја Мали Книнџа се првенствено прославио као глас српске ратне пропаганде. Његове најчувеније пјесме из тог периода су „Ћути, ћуто, ујко“ и „Не волим те, Алија, зато што си балија“. Увредљиво свођење непријатеља на „усташе“ и „балије“ имало је, наравно, своје еквиваленте на естради међу Хрватима и Бошњацима, гђе су непријатељи најприје колективно доживљавани као „четници“, а кад је дошло и до међусобних сукоба, једни су другима постали усташе односно балије. Дио београдских критичара Баје Малог Книнџе по сваку цијену жели у њему да препозна „српског Томпсона“. Наравно, такве аналогије су увијек субјективне, али чини се да популарност Баје Малог Книнџе данас мање дугује његовој пропагандно-националистичкој фази него кад је ријеч о Томпсону. Немамо овђе простора да улазимо у финесе, али ипак се чини извјесним да се у мирнодопско вријеме Баја Мали Книнџа спремније и директније оградио од свог ратно-пропагандног опуса, него што је то урадио Томпсон. Можда то има везе и са тим да је Томпсон глас једног побједничког национализма, док је Баја Мали Книнџа глас једног губитничког свијета.
Испоставило се да је концерт заиста био јако добро посјећен, али социолошка анализа Владимира Ђукановића није нужно била посве прецизна. Било је на концерту и људи из центра града, пошто и у том центру Београда, тобоже анационалном, има доста људи што су прва или друга генерација неког банијског, кордунашког и крајишког свијета. Има Баја Мали Книнџа пјесме какве су „Динара зове“ односно „Динарско срце“, као што има и ону „Ајме мени без тебе, Крајино“ која сажима трагедију десетина и стотина људи. У њој је, између осталих, и дистих: „Почео сам живот сасвим нови/ Сад бришкуле играм у Пазови“. Карташка игра бришкула карактеристична је за дијелове свијета којима су владали Венецијанци. Колико год Пазова и, рецимо, Петриња дијелили хабсбуршку историју, па избјегли Крајишник тамо нешто своје и лакше препознавао него у Краљеву или Лепосавићу, нигђе у Србији не може он наћи играче бришкуле него „међу својима“. Сам Мирко Пајчин је заправо рођен на подручју Босне и Херцеговине, близу Ливна, али географско-културолошки, то су управо ти крајеви гђе је српски народ живио наслоњен на Јадранско море и његово залеђе. Тамо тих људи више скоро нема, осим нешто мало стараца. Баја Мали Книнџа је глас тих изгубљених завичаја и ту је тајна његове популарности. Није тајна ни у национализму ни у супростављености анационализму, него у мелодији неповратног пораза.