Piše: Dr Slavica Garonja
Život princeze Jelisavete Karađorđević izuzetno aktivan, koliko i atraktivan, zaustavio se, u stvari, na žižnoj tački, koja je neprekidno lebdela u biću autorke – a to je povratak u mesto i zemlju rođenja, Beograd i Jugoslaviju, odnosno, Srbiju, nakon mnogo decenija, što je na kraju ipak ostvarila. Njenu autobiografiju Tamo daleko (Vukotić medija) sastavljenu od dnevničkih beležaka, narativnih celina i putopisnih zapisa, možemo stoga čitati i kao dramu o obeskorenjenosti i potragu za identitetom, sa prstenastom kompozicijom poput narodne bajke, jer se junakinja posle mnogo peripetija i prepreka koje mora da savlada, vraća u mesto odakle je odavno krenula, tj. iščupana, i koja je, ipak, imala srećan kraj. Princeza Jelisaveta je naša sugrađanka skoro 30 godina.
U ovim sećanjima princeze Jelisavete upravo su literarno najuzbudljivija ta “krajnja” mesta, s početka i s kraja priče: prva detinja sećanja na Beli dvor i bajkovito detinjstvo u brojnoj i skladnoj porodici, jer detinjstvo je uvek nepatvoreno kao prve senzacije života, koje se zauvek pamte u svojoj čistoti i lepoti prvih slika. No, poput Svetlane Velmar-Janković u njenim Prozracima, ta “staklena kugla” sreće, zaštićenosti, u kojoj je i ona proboravila prve godine života, iznenada je, kod obe 1941. godine prsla – da se nikada više ne sastavi. To se može nazvati i primarnim doživljajem devojčice, princeze Jelisavete. Tu su i izuzetno živopisni, koliko i traumatični opisi Afrike, u koju je porodica kneza Pavla deportovana sa tretmanom političkih zatvorenika od strane vlade Velike Britanije: prvo u Keniji, kod jezera Najvaša 70 milja od Najrobija, sa mnogo opasnosti i egzotičnih divljih životinja, a potom i u negostoljubivoj civilizaciji Južnoafričke Republike, u Johanesburgu, sa prvim iskustvima i pobunama u školi pred nepravednim učiteljicama i devojčicama, gde princeza boravi do svoje 12. godine, do 1947.
Protiv nepravde
Dve bitne stvari tada otkriva devojčica u sebi: spoznaje svoju buntovnu prirodu, kroz inicijacijski udarac upućen devojčici koja je njenog oca nazvala nacistom, sa svešću “da ću se uvek boriti protiv nepravde” i drugo: “Već tad sam znala da volim da putujem”. Biće to dva osnovna pokretača, dve zvezde-vodilje u presudnom formiranju mlade ličnosti princeze Jelisavete. Naravno, u tom periodu jačanja samosvesti bilo je presudno i razvijanje mašte kroz knjige Perl Bak, otkriće filma i stripa, uz omiljenu mačku Friski i voljenu dadilju Id, koja ih je uskoro napustila. Tek intervencije njene majke, knjeginje Olge i tadašnjeg britanskog kralja Džordža, koga je s porodicom imala prilike da vidi u Johanesburgu 1947, uslovile su prelazak porodice kneza Pavla u Zapadnu Evropu – upravo u trenutku kada su proglašeni narodnim neprijateljima u novoj FNR Jugoslaviji. Školovanje u Švajcarskoj koje je zaličilo “na pravi raj”, smenili su turobni katolički internat u Parizu, potom i “Tjudor Hol” u Engleskoj, sa veoma ispoljenim otporom mlade pitomice prema krutim pravilima, i veoma oskudnim i nehumanim uslovima školovanja.
Najzad, tu su i emotivni “predasi” u ovoj prozi kroz ljude i vršnjake koje je volela – pre svih tetku Marinu, vojvotkinju od Kenta, njenu kćerku Aleksandru, ili Ruskinju Irinu, kao i tetku svog oca, groficu Demidov, čije je imanje Pratolino blizu Firence bar nakratko produžilo iluziju toplog, ušuškanog i predratnog života tokom leta, da devojčica skroz ne potone u razočaranje i depresiju. Ipak, završila je “omraženu školu”, kako je sama tvrdila. Ogroman broj značajnih ličnosti koje sreće na svom životnom putu možda su više na nivou skice, i nedostaje im ponešto da prerastu u prave književne portrete. Svakako, fascinantno u ovoj knjizi deluje sam spisak ljudi, savremenika druge polovine 20. veka koje je princeza Jelisaveta na svom putu srela: od britanske kraljevske porodice, sa kojima je celog života održavala prisan kontakt (kraljica Elizabeta, princ Čarls, ledi Dijana), bivšeg kralja Edvarda i gospođe Simpson, preko plesa u Beloj kući sa Džonom Kenedijem, upoznavanja sa Liz Tejlor i Ričardom Bartonom, kome je bila i emotivna simpatija, Grejs Keli, Vorena Bitija, do gošće na prijemu Donalda i Ivanke Tramp, Žana Koktoa, Benazir Buto, Butrosa Galija i mnogih drugih. Bila je svedok mnogih velikih događaja: prisustvovala je još kao devojčica krunisanju kraljice Elizabete, venčanju princa Čarlsa i ledi Dijane, venčanju prestolonaslednika Aleksandra sa princezom Marijom u Sevilji itd.
Glavni junaci
Ipak, ako bismo birali najvažniju ličnost, pa na neki način i glavnog junaka ove proze, onda bi to svakako bio njen otac, knez Pavle. Sa uvodnom, literarnom i prološkom scenom, razgovorom oca i kćerke, mnogo godina kasnije, kada je ona tek shvatila srž porodičnog (i sopstvenog) udesa i o tome upitala oca – ova knjiga započinje, a sa prenosom njegovih posmrtnih ostataka u mauzolej na Oplencu, simbolično, ova knjiga bi se mogla smatrati zaokruženom i završenom. Isto tako, i knjeginja Olga bi se u jednom trenutku mogla nazvati glavnom junakinjom ove proze, kada je, kako piše princeza Jelisaveta, “majka zasukala rukave” i počela da dovodi u red napuštenu kuću u Keniji, nakon progonstva – kada šije iscepanu posteljinu, izlazi na kraj sa krovom koji curi, neguje baštu i povrće, najzad i kuva, naučivši i devojčicu s dadiljom da “plete od kanapa krpe za pranje suđa”, i još uveče, uz škiljavu svetlo čita depresivnom i skroz potonulom, a voljenom mužu odabrane stranice iz neke knjige (pritom oštetivši vid).
U ovom se, u stvari, čita vitalistički ženski princip, požrtvovanje koji se u svim uslovima snalazi i kada to (ne)prilike zahtevaju, ona od elegantne lepotice u evropskoj aristokratiji – poreklom, bratanica poslednjeg ruskog cara dinastije Romanov (po majci) i unuka grčkog kralja (po ocu) – tad se pretvara u neustrašivu čuvaricu svoje porodice, potomstva, kao iskonskog obeležja materinskog prava. Ova proza je na neki način i oda majci, ma kako princeza Jelisaveta povremeno iskreno navodila da nije imala toliko blizak kontakt sa majkom, kao ni sa najčešće odsutnom starijom braćom.
U periodu odrastanja i formiranja identiteta devojke, u pitanju je, pre svega, bila ženska pobuna i potreba za slobodom, i to protiv figure oca, inače obožavanog, koji ju je ipak ograničavao, recimo u studiranju. Rana udaja za Amerikanca Oksenberga i odlazak iz turobnog Pariza u slobodnu Ameriku, koji je ona nazvala “probudila sam se u novom životu” (13. mart 1960) i dalje: “Želela sam da uživam, nisam ništa imala u planu osim da uživam u slobodi”, bio je tad jedini način emancipacije mlade princeze od autoriteta oca, ali ubrzo potom ona se pobunila i protiv patrijarhalnog braka u kome se zatekla, i koji se ubrzo raspao (“nisam bila spremna na novo ropstvo”). Potraga za identitetom kasnije se realizovala u drugim ljubavima, gde je princeza Jelisaveta u ovoj autobiografiji često brutalno iskrena, ali ona se zapravo vodila samo ženskim, amazonskim načelom, jer je u ginekokratskim društvima, gde je majka osnivač porodice, žena birala muževe svoje dece, a nije bilo obrnuto, kao što je hiljadama godina uobičajeno u patrijarhatu.
Dakle, i ovaj princip je nesvesno sledila princeza Jelisaveta ostvarivši se i kao majka troje uspešne dece, od različitih muževa. Privlačili su je film, sjaj Holivuda, gluma, prijemi, ples, jahanje, vožnja kabrioletom, egzotična putovanja. Najzad, njena empatičnost, ogroman rad i učešće u različitim fondacijama, recimo protiv globalizacije i klimatskih promena, koje su već tad uočene kao opasnost, godine provedene u avionima i letovima s kraja na kraj sveta, na konferencijama sa zapaženim sastancima i nastupima vezanim za ta pitanja, jeste takođe tipičan delokrug ženskog principa – jer to je altruizam – pomoći drugima, ali i borba da se sačuva ova planeta.
Konačno u Beogradu
Uz početne stranice o detinjstvu u Belom dvoru, najboljim se mogu smatrati poslednja poglavlja, kada je princeza (zahvaljujući peruanskoj ambasadi i državljanstvu tadašnjeg supruga i dobijenoj vizi) iz Budimpešte krenula vozom i prvi put stupila nogom ponovo na tlo Jugoslavije i Beograda, 1987. godine, nakon 46 godina. Trenutak viđenja Belog dvora, nekih ljudi koji su još bili živi i pamtili je, nju i njenu porodicu, radeći u Belom dvoru, povratak zaboravljenog jezika (srpskog) u svest, spadaju u najsnažnije, najuzbudljivije i najautetntičnije stranice ovih memoara. Nazivajući taj trenutak “kao kad čovek zakorači u dugo sanjani san”, stalno sa ocem u mislima (“toliko toga bih ga pitala”), a onda, dolazeći sve češće (“tog maja 1988, u Beogradu osećala sam se kao da nisam ni postojala već sam samo bila duh koji luta nepoznatim gradom”) učvršćivalo je sve više u odluci – da se vrati svojim korenima i svojoj rodnoj zemlji i gradu zauvek.
Ženski princip je uvek onaj koji je ukorenjen i bukvalno u zemlju, prostor i jezik, žena je uvek ta verna čuvarka doma, vere, tradicije, potomstva i teško se adaptira na tuđe prostore, uvek težeći da se vrati u svoj domicil, u svoj jezik i kulturu, odakle je potekla. To se savršeno ovaplotilo i u životnom putu princeze Jelisavete, koji čitamo u ovoj knjizi. Ona je izabrala Srbiju i Beograd, da se tu, čim su joj prilike dozvolile, vrati i nastavi da živi, da rehabilituje roditelje, pa čak da ih prenese u mauzolej na Oplencu, kao i braću, umrle u tuđini, da se, dakle, ukoreni životom i smrću zauvek u ovim prostorima, odnosno, blizu mesta gde je njen slavni predak Karađorđe Petrović podigao Prvi srpski ustanak 1804, koji jeste bio i ostao početak svekolike slobodne i moderne srpske države.
Štaviše, u trenutku kada je odlučila da se trajno naseli u Beogradu, stičući partnera i prijatelje za čitav život (Dragan Babić, Anika Skovran, Mima Popović, Mira Adanja Polak i drugi), Jugoslavija se ponovo raspadala. Čak i bez obzira na novi rat, kad su mnogi iz zemlje bežali, ona se neustrašivo posvetila svom narodu, svojoj zemlji sa željom da sve obiđe, nadoknadi propušteno vreme i u svim (ne)uslovima lično ispita, oseti i doživi svaku stopu zemlje Srbije, i pomogne svojom fondacijom dečije bolnice, mlade talente, kao i srpske izbeglice sa prostora bivše Jugoslavije. Sedeći u manastirskim trpezarijama Studenice, Žiče i Ćelija, njom ovladava jedinstveno stanje za koje kaže: “Osećala sam da sam konačno među svojima”. Posetila je Kosovo i Metohiju, kao gost braće Karić u Peći, kad mnogi drugi nisu smeli, jer joj je to decenijama bilo onemogućeno, i u tome treba čitati jednu veliku sagu o utemeljenju i povratku. “U Gračanici, na stubu u crkvi ugledala sam maleno strmo stepenište koje nikud ne vodi, a koje sam takođe često sanjala! Dva sna su mi se pretvorila u javu!”
Takođe, gledajući iz hotela “Moskva” na Terazije zapisala je: “Pomislila sam da se krug zatvorio i poželela da me otac odnekud vidi”. Našavši krštenicu i dobivši srpski pasoš, lutajući po ulicama Beograda gde joj je bilo “sve novo i zanimljivo”, učinivši mnogo da se knjiga Nila Balfura, bivšeg supruga o knezu Pavlu, dopunjena mnogim tajnim britanskim dokumentima, pojavi i u Srbiji, princeza Jelisaveta dala je još jednu značajnu lirsku opservaciju:
“Shvatila sam da je 31. decembar i da sam u Beogradu. Kroz prozor svoje sobe u hotelu ‘Moskva’ posmatrala sam pahulje kako promiču”. Bila je to njena prva Nova godina posle toliko decenija (od onog Božića 1941) u Beogradu. “Moj najveći novogodišnji poklon je bio taj pogled na Terazije i misao da sam kod kuće.”
Izvor: Vreme
