Пише: Др Славица Гароња
Живот принцезе Јелисавете Карађорђевић изузетно активан, колико и атрактиван, зауставио се, у ствари, на жижној тачки, која је непрекидно лебдела у бићу ауторке – а то је повратак у место и земљу рођења, Београд и Југославију, односно, Србију, након много деценија, што је на крају ипак остварила. Њену аутобиографију Тамо далеко (Вукотић медија) састављену од дневничких бележака, наративних целина и путописних записа, можемо стога читати и као драму о обескорењености и потрагу за идентитетом, са прстенастом композицијом попут народне бајке, јер се јунакиња после много перипетија и препрека које мора да савлада, враћа у место одакле је одавно кренула, тј. ишчупана, и која је, ипак, имала срећан крај. Принцеза Јелисавета је наша суграђанка скоро 30 година.
У овим сећањима принцезе Јелисавете управо су литерарно најузбудљивија та “крајња” места, с почетка и с краја приче: прва детиња сећања на Бели двор и бајковито детињство у бројној и складној породици, јер детињство је увек непатворено као прве сензације живота, које се заувек памте у својој чистоти и лепоти првих слика. Но, попут Светлане Велмар-Јанковић у њеним Прозрацима, та “стаклена кугла” среће, заштићености, у којој је и она проборавила прве године живота, изненада је, код обе 1941. године прсла – да се никада више не састави. То се може назвати и примарним доживљајем девојчице, принцезе Јелисавете. Ту су и изузетно живописни, колико и трауматични описи Африке, у коју је породица кнеза Павла депортована са третманом политичких затвореника од стране владе Велике Британије: прво у Кенији, код језера Најваша 70 миља од Најробија, са много опасности и егзотичних дивљих животиња, а потом и у негостољубивој цивилизацији Јужноафричке Републике, у Јоханесбургу, са првим искуствима и побунама у школи пред неправедним учитељицама и девојчицама, где принцеза борави до своје 12. године, до 1947.
Против неправде
Две битне ствари тада открива девојчица у себи: спознаје своју бунтовну природу, кроз иницијацијски ударац упућен девојчици која је њеног оца назвала нацистом, са свешћу “да ћу се увек борити против неправде” и друго: “Већ тад сам знала да волим да путујем”. Биће то два основна покретача, две звезде-водиље у пресудном формирању младе личности принцезе Јелисавете. Наравно, у том периоду јачања самосвести било је пресудно и развијање маште кроз књиге Перл Бак, откриће филма и стрипа, уз омиљену мачку Фриски и вољену дадиљу Ид, која их је ускоро напустила. Тек интервенције њене мајке, књегиње Олге и тадашњег британског краља Џорџа, кога је с породицом имала прилике да види у Јоханесбургу 1947, условиле су прелазак породице кнеза Павла у Западну Европу – управо у тренутку када су проглашени народним непријатељима у новој ФНР Југославији. Школовање у Швајцарској које је заличило “на прави рај”, сменили су туробни католички интернат у Паризу, потом и “Тјудор Хол” у Енглеској, са веома испољеним отпором младе питомице према крутим правилима, и веома оскудним и нехуманим условима школовања.
Најзад, ту су и емотивни “предаси” у овој прози кроз људе и вршњаке које је волела – пре свих тетку Марину, војвоткињу од Кента, њену кћерку Александру, или Рускињу Ирину, као и тетку свог оца, грофицу Демидов, чије је имање Пратолино близу Фиренце бар накратко продужило илузију топлог, ушушканог и предратног живота током лета, да девојчица скроз не потоне у разочарање и депресију. Ипак, завршила је “омражену школу”, како је сама тврдила. Огроман број значајних личности које среће на свом животном путу можда су више на нивоу скице, и недостаје им понешто да прерасту у праве књижевне портрете. Свакако, фасцинантно у овој књизи делује сам списак људи, савременика друге половине 20. века које је принцеза Јелисавета на свом путу срела: од британске краљевске породице, са којима је целог живота одржавала присан контакт (краљица Елизабета, принц Чарлс, леди Дијана), бившег краља Едварда и госпође Симпсон, преко плеса у Белој кући са Џоном Кенедијем, упознавања са Лиз Тејлор и Ричардом Бартоном, коме је била и емотивна симпатија, Грејс Кели, Ворена Битија, до гошће на пријему Доналда и Иванке Трамп, Жана Коктоа, Беназир Буто, Бутроса Галија и многих других. Била је сведок многих великих догађаја: присуствовала је још као девојчица крунисању краљице Елизабете, венчању принца Чарлса и леди Дијане, венчању престолонаследника Александра са принцезом Маријом у Севиљи итд.
Главни јунаци
Ипак, ако бисмо бирали најважнију личност, па на неки начин и главног јунака ове прозе, онда би то свакако био њен отац, кнез Павле. Са уводном, литерарном и пролошком сценом, разговором оца и кћерке, много година касније, када је она тек схватила срж породичног (и сопственог) удеса и о томе упитала оца – ова књига започиње, а са преносом његових посмртних остатака у маузолеј на Опленцу, симболично, ова књига би се могла сматрати заокруженом и завршеном. Исто тако, и књегиња Олга би се у једном тренутку могла назвати главном јунакињом ове прозе, када је, како пише принцеза Јелисавета, “мајка засукала рукаве” и почела да доводи у ред напуштену кућу у Кенији, након прогонства – када шије исцепану постељину, излази на крај са кровом који цури, негује башту и поврће, најзад и кува, научивши и девојчицу с дадиљом да “плете од канапа крпе за прање суђа”, и још увече, уз шкиљаву светло чита депресивном и скроз потонулом, а вољеном мужу одабране странице из неке књиге (притом оштетивши вид).
У овом се, у ствари, чита виталистички женски принцип, пожртвовање који се у свим условима сналази и када то (не)прилике захтевају, она од елегантне лепотице у европској аристократији – пореклом, братаница последњег руског цара династије Романов (по мајци) и унука грчког краља (по оцу) – тад се претвара у неустрашиву чуварицу своје породице, потомства, као исконског обележја материнског права. Ова проза је на неки начин и ода мајци, ма како принцеза Јелисавета повремено искрено наводила да није имала толико близак контакт са мајком, као ни са најчешће одсутном старијом браћом.
У периоду одрастања и формирања идентитета девојке, у питању је, пре свега, била женска побуна и потреба за слободом, и то против фигуре оца, иначе обожаваног, који ју је ипак ограничавао, рецимо у студирању. Рана удаја за Американца Оксенберга и одлазак из туробног Париза у слободну Америку, који је она назвала “пробудила сам се у новом животу” (13. март 1960) и даље: “Желела сам да уживам, нисам ништа имала у плану осим да уживам у слободи”, био је тад једини начин еманципације младе принцезе од ауторитета оца, али убрзо потом она се побунила и против патријархалног брака у коме се затекла, и који се убрзо распао (“нисам била спремна на ново ропство”). Потрага за идентитетом касније се реализовала у другим љубавима, где је принцеза Јелисавета у овој аутобиографији често брутално искрена, али она се заправо водила само женским, амазонским начелом, јер је у гинекократским друштвима, где је мајка оснивач породице, жена бирала мужеве своје деце, а није било обрнуто, као што је хиљадама година уобичајено у патријархату.
Дакле, и овај принцип је несвесно следила принцеза Јелисавета остваривши се и као мајка троје успешне деце, од различитих мужева. Привлачили су је филм, сјај Холивуда, глума, пријеми, плес, јахање, вожња кабриолетом, егзотична путовања. Најзад, њена емпатичност, огроман рад и учешће у различитим фондацијама, рецимо против глобализације и климатских промена, које су већ тад уочене као опасност, године проведене у авионима и летовима с краја на крај света, на конференцијама са запаженим састанцима и наступима везаним за та питања, јесте такође типичан делокруг женског принципа – јер то је алтруизам – помоћи другима, али и борба да се сачува ова планета.
Коначно у Београду
Уз почетне странице о детињству у Белом двору, најбољим се могу сматрати последња поглавља, када је принцеза (захваљујући перуанској амбасади и држављанству тадашњег супруга и добијеној визи) из Будимпеште кренула возом и први пут ступила ногом поново на тло Југославије и Београда, 1987. године, након 46 година. Тренутак виђења Белог двора, неких људи који су још били живи и памтили је, њу и њену породицу, радећи у Белом двору, повратак заборављеног језика (српског) у свест, спадају у најснажније, најузбудљивије и најаутетнтичније странице ових мемоара. Називајући тај тренутак “као кад човек закорачи у дуго сањани сан”, стално са оцем у мислима (“толико тога бих га питала”), а онда, долазећи све чешће (“тог маја 1988, у Београду осећала сам се као да нисам ни постојала већ сам само била дух који лута непознатим градом”) учвршћивало је све више у одлуци – да се врати својим коренима и својој родној земљи и граду заувек.
Женски принцип је увек онај који је укорењен и буквално у земљу, простор и језик, жена је увек та верна чуварка дома, вере, традиције, потомства и тешко се адаптира на туђе просторе, увек тежећи да се врати у свој домицил, у свој језик и културу, одакле је потекла. То се савршено оваплотило и у животном путу принцезе Јелисавете, који читамо у овој књизи. Она је изабрала Србију и Београд, да се ту, чим су јој прилике дозволиле, врати и настави да живи, да рехабилитује родитеље, па чак да их пренесе у маузолеј на Опленцу, као и браћу, умрле у туђини, да се, дакле, укорени животом и смрћу заувек у овим просторима, односно, близу места где је њен славни предак Карађорђе Петровић подигао Први српски устанак 1804, који јесте био и остао почетак свеколике слободне и модерне српске државе.
Штавише, у тренутку када је одлучила да се трајно насели у Београду, стичући партнера и пријатеље за читав живот (Драган Бабић, Аника Сковран, Мима Поповић, Мира Адања Полак и други), Југославија се поново распадала. Чак и без обзира на нови рат, кад су многи из земље бежали, она се неустрашиво посветила свом народу, својој земљи са жељом да све обиђе, надокнади пропуштено време и у свим (не)условима лично испита, осети и доживи сваку стопу земље Србије, и помогне својом фондацијом дечије болнице, младе таленте, као и српске избеглице са простора бивше Југославије. Седећи у манастирским трпезаријама Студенице, Жиче и Ћелија, њом овладава јединствено стање за које каже: “Осећала сам да сам коначно међу својима”. Посетила је Косово и Метохију, као гост браће Карић у Пећи, кад многи други нису смели, јер јој је то деценијама било онемогућено, и у томе треба читати једну велику сагу о утемељењу и повратку. “У Грачаници, на стубу у цркви угледала сам малено стрмо степениште које никуд не води, а које сам такође често сањала! Два сна су ми се претворила у јаву!”
Такође, гледајући из хотела “Москва” на Теразије записала је: “Помислила сам да се круг затворио и пожелела да ме отац однекуд види”. Нашавши крштеницу и добивши српски пасош, лутајући по улицама Београда где јој је било “све ново и занимљиво”, учинивши много да се књига Нила Балфура, бившег супруга о кнезу Павлу, допуњена многим тајним британским документима, појави и у Србији, принцеза Јелисавета дала је још једну значајну лирску опсервацију:
“Схватила сам да је 31. децембар и да сам у Београду. Кроз прозор своје собе у хотелу ‘Москва’ посматрала сам пахуље како промичу”. Била је то њена прва Нова година после толико деценија (од оног Божића 1941) у Београду. “Мој највећи новогодишњи поклон је био тај поглед на Теразије и мисао да сам код куће.”
Извор: Време
