Пише: др Радослав Т. Станишић
Филм Роберта Роселинија „Рим, отворен град“, сматран је иницијатором естетске револуције у дугометажном играном филму, и био је прво важно остварење италијанског неореализма који је успио да разбије конвенције Мусолинијевог „филма бијелих телефона“.
Гестапо тражи инжињера Манфредија који је члан Комитета националног ослобођења, активиста, прогоњен од стране фашиста. Његово конспиративно име је Ђовани Епископо, трговац уљем и вином, али то је мајор гестапоа Бергман осујетио, дознао је да је он један од вођа националног комитета за ослобођење земље. Приказујући праве Ијуде Рима као града на правим локацијама, филм је унио свјежину у постојећу западњачку кинематографију. Марина Мари глумица је огорчени реалиста и не вјерује у живот који назива паролом и ’порка мизерија’. Она издаје свог пријатеља и љубавника Манфредија.
Свештеник, католик Дон Пјетро помаже Комитет националног ослобођења и води бригу о незбринутој дјеци, сирочадима, грађанима којима је помоћ потребна. Пина (Ана Мањани) је у другом стању и више не може да издржи проклети рат и најдужу зиму, жели што прије да дође прољеће. Подршку јој даје њен вољени Фанћеско.
Уколико филм не продре до суштине живота, тешко ће се задржати на нивоу захтјева које му поставља човјек у име свог трајања. Неореализам у својој изворној форми није догма, а ни школа, па чак ни посебно одређени стил, већ стање духа у коме су многи нашли себе, повјерили му свој ентузијазам и таленат.
Дон Пјетро заједно са Пином преноси пакет у којем су три књиге на чијим су страницама излијепљене лире, милион лира, новац који је потребан за наставак борбе националног покрета за ослобођење. Пина у резигнацији пита Дон Пјетра: „а зар нас Бог не види !?“
Господ има самилости за нас, али се ми морамо искупити, зато треба молити и опраштати да би било услишено. Гестаповци хватају Франћеска и одводе га камионом заједно са групом коју су покупили у рацији. Пина се отима од фашиста и трчи низ улицу дозивајући свог вољеног Франћеска. Он покушава да се отме од злотвора, али га они кундацима онемогућавају. Када јој одводе Франћеска њен очај дјелује као најсуровија оптужба. За њу не постоји страх — трчи између есесоваца ка камиону на којем је укрцан Фаранћеско, али не успијева да стигне до њега. Пину је покосио рафал док трчи за изгубљеном срећом. Дотрчава мали Марћело њен син, кога одводи са собом преузимајући бригу о њему Дон Пјетро. Та њена смрт је јача од саме ситуације и после ње цијела акција изгледа још бесмисленија — у име каквог поретка је изведена.
На изласку из града, на пропланку колону камиона са заробљеницима сачекује група националног покрета и отвара ватру по њима. Франћеско успијава да побјегне. Манфреди охрабрује Франћеска који тугује за Пином, говорећи му да је дуга борба, „а наша је тек почела!“ Њихова чврстина и непоколебљивост су достигле своју кулминацију и праву Ијудску садржину. Ми у њима осјећамо наду која се преображава у сигурност да ће то можда бити искупљење за слободу или рај.
Тај Роселинијев Рим, у коме одјекују само рафали смрти, постаје и сам раскрвављено срце које вапи за слободом. Дон Пјетро је направио лична документа за Манфредија и Франћеска и док се Франћеско опрашта са Марћелом, говорећи му: „не ћемо се видјети неко веријеме, али вратићу се, па ћемо стално бити заједно“. Малишан му даје свој шал, који му је мајка исплела са ријечима: „тата можда ће ти бити хладно!?“ Франћеско га помази по глави и оде низ улицу, и за тај тренутак више, док се поздрављао с Марћелом, само тај час судбине и тренутак закашњења за својим друговима спашава га сигурног хапшења и смрти. Са тридесетак метара је гледао како одводе Дон Пјетара и Манфредија. У прелазима из једне епизоде у другу није тешко осјетити тугу људи који су потпуно свјесни да чине немогуће, али што мора да се уради. То им даје потресну мирноћу и одлучност.
Рађање фашизма из духа антикомунизма: Сто година од Мусолинијевог марша на Рим
Илегалце издаје Марина Мари, жени монструму из гестапоа, перфидно-злој Ингрид, ’супериорној раси’. Мари је пријатељица Манфредија у коју је он заљубљен иако зна да она није за њега. За узврат Марина је од Ингрид добила црну бунду. Марина никога не воли, воли бунду и везује се за ствари. Ипак, чини се да је на крају Марини жао Манфредија, када у пијаном стању угледа на смрт измученог Манфредија, врисне и пада у несвијест. Ингрид равнодушно скида бунду са ње да јој се како каже нађе за сљедећи пут. Дон Пјетро плаче када угледа на смрт измученог Манфердија. Нијеси проговорио! Гледа га са потресним жаљењем уништене младости, док он издише пред његовим очима. Љут се обраћа гестаповцима, виче на њих, хтјели сте убити душу у њему, али сте убили само његово тијело! Елементи игране структуре се складно допуњавају са документарним и чине синтезу тако да се филм претвара у вапај за слободом и животом.
Одводе Дон Пјетра на стријељање. И док га млади ђакон охрабрије, он му говори: није тешко исправно умријети, тешко је исправно живјети. На глас говори Оче Наш, и непоколебљивим кораком иде на губилиште. Агенти гестапоа дон Пјетра сједају леђима окренутог на дрвеној столици за коју га везују, а он непресатлно говори молитву. Иза жице долазе његови дјечаци, штићеници и сирочићи уплакани у невјерици и страху ка њиховој нади и добротвору. Стрељачки вод пуцао је по ногама и столици на који је сједио Дон Пјетро. Видјевши њихову реакцију, невјерник и зли официр дере се на војнике и прилази Дон Пјетру пуцајућу му с леђа у главу. Свештеник тако окончава земаљски живот као мученик и праведник. Дјечаци уплакани, несрећни али и сложни одлазе низ пропланак а у другом плану окупан у некој чудној бјелини види се отворени град – Рим, на тај начин симболизујући наду и вјеру у нови живот, лишен људских ужаса и разарања као метафора са љепшу будућност и коначни крај великом злу које остаје иза ове младости. Тако је филм добио значење ремек-дјела и знамења једног времена. Неореализам је за кратко вријеме постао прави естетски модел за редитеље који су жељели да се опробају у живом опису историје и друштва.
Извор: РТЦГ
