Пише: др Радослав Т. Станишић
Да би добио посао да лијепи велике плакате по зградама Рима, Антонио мора да има бицикл. Али како доћи до њега? То је оно послијератно вријеме немаштине када се вода доносила са једне чесме у великим лименим кантама и када су постојала колективна мејста за личну хигијену. Бицикл је представљао изузетну, егзистерцијалну вриједност.
Антонијева жена Марија продаје постељину за 7500 лира и са тим парама Антонио купује бицикл. Куповином бицикла у њихову породицу ушетала је радост. Марија с пуно пажње спрема храну; мали сендвич за сина Бруна а већи са мужа, који одлазе на посао. Љубав у овој скромној породици је дирљива. Само што је на зиду залијепио први плакат, Антонију украду бицикл. Заједно са сином Бруном креће у узалудну подрагу по цијелом граду; траже по пијацама на којима се продаје све и свашта, одлазе и код гатаре гуликоже која се бави окултизмом и на тај начим лакомисленом народу отима можда и последњу пару. Отац и син јуре тако и по трговима, пратећи старца до народне кухињи за којега сумња да је помагач у крађи, долазе и до катедрале у којој се управо врши Миса, али, узалуд; јуре маладића зато што личи на лопова који бјежи у јавну кућу. Антонио у нападу љутине и бијеса покушавао да изнуди признање од младића за којег је убијеђен да му је украо бицикл, син га спашава од руље и батина, доводећи карбињера.
Антонио само жели да ради, да дође до било какве зараде и под било каквим условима али наилази на препреке а то је сценаристи Цаваттинију и редитељу Де Сики довољно да се упусте у истраживања колико у животу има добра а колико зла. Закључак мора бити конвенционалан — више зла него добра али и то ће се издржати! Колико човјеку мало треба да би истински био срећан, и, колико му још мање теба да буде несрећан и изгубљен. Иако се америчка критика обрушила на сцену у којој дјечак мокри на улици; прецизније, пажљивим гледањем филма је јасно да је мокрење малог Бруна остало само на намјери, готово и непримјећено ако се прати главни предмет сукоба и главни драматуршки правац филма. На ћошку улице Бруно је само покушао да мокри, када га је отац дозивајући тргао и позвао к себи. Тако да је све остало на покушају!
Зато редитељ упорно наглашава своје право на овако виђење свијета и увјерење да је могуће и без насилних екстраваганција доспјети до мисли и истине филмске слике.
Цаваттини и Де Сика не задовољавају се само да испричају ову причу са тужним епилогом — на крају и Антонио долази до убјеђења да у овом непријатељском свијету мора и сам да буде лопов ако жели да се одржи. Није успио да украде туђи бицикл, али је зато прошао кроз моралну кризу и суочио са суштином самог живота.
Антонио се не предаје, нити је до краја обесхрабљен – он је заиста изгубио вјеру у друштво (треба се сјетити његове невјерице када му је, на почетку филма, речерно да има једно мјесто за њега), али је одлучан у намјери да не призна пораз, да се бори, да се наметне, иако може да рачуна једино на сопствене снаге.
Ова вјера у живот, ово неодустајање од борбе, то су чиниоци од највећег значаја у визији Де Сикиног свијета, те због тога проблематични »финале« има позитиван смисао, пошто стисак руке између оца и сина значи баш наглашавање таквог става; та сцена треба да удахне охрабрење, што ће рећи да, иако бицикл није нађен, радник неће да се преда; напротив, он ће наћи нову енергију у потпуном јединству са члановима своје породице. Мали Бруно показије велики карактер за његове мале године и упорно прати оца желећи да му помогне, чини се да син осјећа то велико очајање и изгубљеност у којему се налази његов отац.
Ипак, иако Антонио дјелује сав смушен и огорчен у свој тој потрази, не заборавља на праву очинску љубав која је можда понекад и груба, али је истинска.
Одводи Бруна у ресторан да се почасте. У овој сцени покушавају да на тренутак забораве њихову велику штету. Сцена ова у ресторану је моного година касније цитирана у Бењинијевом филму Живот је лијеп.
Очајење је код Антонија егзалтирало и постало неиздрживо. Вођен жељом која пороизилази из суженог стање свијести услед великог очајања Антонио краде бицикл, руља га јури и стиже обарајући га са бицикла, удара га и малтретира. Међутим, Бруно није отишао трамвајем већ је одлучно пробијајући се кроз зајапурену гомилу јурнуо оцу у загрљај и на тај начин изазвао сажаљење власника украденог бицикла који је био наговаран од руље да га преда полицији; Старији господин видјевши старх у Бруновом очима и велику синовљеву љубав у чврстом загрљају оца, прашта Антонију.
Антонио, коме је живот изненада постао кошмар посрамњен и поражен одлази. Обојица плачу, Бруно хвата оца за руку и јако стеже. Стисак руке је сигнал оцу. То је порука малог Бруна, коју јасно жели да пренесе и на тај начин га охрабри да за њих двојицу живот ипак, тече даље.
За филм Крадљивци бицикала би се могло рећи да садржи можда најбољи приказ односа између оца и сина у историји филма, препун финих нијанси и развојних тренутака у погледу љубави,поштовања и повјерења. Могу се наћи и моменти чаплиновске комедије, као што је контрастирање дјечака из једног класног слоја и дјевојчице из другог који ручају у ресторану. У поређењу са филмом Живот је лијеп (1997), стичемо представу о томе колико је мејнстрим филм и његов однос према стварности подјетинио у другој половини двадесетог вијека.
Ремек-дјело Крадљивци бицикла се обично сматра кључним филмом италијанског неореализма. Француски критичар Андре Базен видио је ово дјело као велики комунистички филм!? Међутим, Оскар за најбољи филм 1949. године показује да се на њега није гледало на тај начин у Америци.
Извор: РТЦГ
