Пише: др Радослав Т. Станишић
Ријека, мале лијепе кућице са баштама и повртњацима, све дјелује тако идилично, бајковито и чини се мирише на срећу. У једној таквој башти, међу главицама купуса, живахну старицу привукао је плач бебе: – ако се сјетимо народне изреке и парафразирамо је отприлике овако – »…не могу бити лоша према њему нисам га нашла у купусу…«!?
То би требало да значи да ли према том дјетету, које је нађено међу главицама купуса треба да имамо обавезе за његово усвајање и одгој!? Међутим, у фиму Чудо у Милану те дилеме нема!
Племенита бака која је у купусу нашла Тотоа, све до своје смрти односила се према њему с љубављу и пажњом која превазилази љубав појединих мајки. Сцена у кући док вараника са шпорета кипи свуда по поду правећи дуги бијели траг, а мали Тото окамењено гледа у баку док она улази у кућу.
Крупним очима очекује грдњу, можда и казну, али, бака ређа играчке по поду поред просутог трага и игра се са њим са пуно љубави и маште…
Болни човјек Ћезара Цаватинија и Виторија Де Сике није више сам, знатно је умножен број несрећних, одузето им је чак и право да траже своје постојање у великом граду — сатјерани су на последњу периферију олупина и безвриједних ствари – на сметлиште.
Ни ту нема спокојства, одузима им се право и на немаштину, властиту биједу.
У свом етичком разочарању обојица аутора су се трудили да у описивању овог понижавања човјека заједнички не пређу на мост преко којег их чека сентименталност.
Бака је на болесничкој постељи, а Тото гледа кроз кључаоницу не разумијевајући ништа. Бака је умрла на кишовит дан. Спровод кочијом. Дјечак тужан и несигуран корача за кочијом. Сам. Смјештају га у дом за сирочад из кога излази као млади човјек у сурови и за њега потпуно неразумљиви свијет.
Ипак, у Тотоа је од малена усађења љубав и био је као лаком премазан. Ништа лоше није усвајао, увијек је био наоружан осмјехом и добром вољом, спреман да сваком пролазнику или човјеку у невољи помогне.
У сцени када му сиромах луталица краде торбу, он га сустиже и објашњава му без оправдане љутње да у њој нема новца, осим његових успомена и старих слика њега и његове баке, извадио је личне ствари и поклонио му торбу.
Несрећник изненађен, из захвалности га позива да преноћи код њега. Тото је прихватио, иако је то била страћара направљена од зарђале ластре у којој се улази четвроношке,више налик кућици за псе, али њему то није сметало да се најсрдачније захавли, као да је спавао у најбољем апартману.
Ако су у биједи солидарни, не значи да су они аутоматски сви једно исто, а поготово не отјеловљена доброта. Зар Ђузепе не продаје илузије по цијени од сто лира, док његова жена сиромасима узима новац да би присуствовали заласку сунца?
Редитељ повисује глас против поретка богатих и сиромашних и оптужује веома оштро од оног тренутка када постаје јасно да ће Мобијеви плаћеници растјерати Тотоове пријатеље, отети им – последње уточиште. Сцена у којој је њихова пољана у јутарњој измаглици прекривена мразом и снијегом сунце се стидљиво пробија гроз тамне и густе облаке, час на једној, час на другој страни и доноси им огромну срећу и весеље.
Раздрагани цупкају у мјесту да се на тај начин загрију, у овај сцени врло експлицитно се показује она стара Божија Истину; да свако живо биће на земљи тражи своје парче сунца и живота.
Де Сика је то показао врло сугестивно, снажно и садржајно, у неколико кадрова. Руке сиромаха, мршаве, промрзле и испуцале, поцрњеле, насупрот, пуначким подбулим прозирним рукама с бијелим прстима, ненавикнутих на рад и патњу, већ на отимачину.
Моби, преварант и гуликожа живи у мермеру и стаклу, посједује своју радну снагу, замак високих плафона, налик фараонима, шаље полицију на сиротињу јер ту жели да гради фабрике. Де Сикин изузтно духовити и огољени приказ капитализма.
Обзиром да нам је Де Сика ову причу испричао 1951 године; антиципирао је ово наше вријеме, вријеме тајкуна и новоконпонованих бизнисмена. Биједа – и Сјај! Кадрови су надахнути, природни, једноставни, истинити, убједљиви јер омогућавају веома пластичан израз.
Свијет може да буде суров до бесмисла и да побиједи човјека али ипак не може да га уништи. Ако људи бјеже на небо то је у овом филму само метафора о људској слободи пред којом социјална биједа, па и сама смрт, не представљају никакав бедем.
Или логичан слијед животног процеса, прелазак из једног живота у онај други – бољи ! Дух анђеоске бака долази са неба и своме добром Тотоу даје бијелу голубицу да помоћу ње ријеши њихове проблеме, добро мора да побиједи зло, тако су Тото и његова дружина помоћу магије добра одували сузавац и шмркове воде, Мобија и његову булументу. Нажалост, не задуго.
Бескућници од Тотоа траже да им испуни жеље; неко хоће да је краљица, неко хоће козу, кофер, балерину, хаљину, лустер, неко да буде бијел, неко црн, неко милион, неко милион милиона, ципеле, неко да буде генерал, неко да више не муца, разне жеље разних карактера.
Голубица је баш оно средство којим се постиже та освета – обраћање Чуду Божијем. Ипак, на крају Моби са полицијом и борним колима улази и коначно им отима земљу, али редитељ ипак овај чудесни филм жели да завраши на свој начин дајући му димензију, или можда привид да су наши јунаци на челу са добрим Тотоом нашли љепши и паведнији свијет.
Тото је одвео једноставне људе, све сиромахе са трга. Одлећели су с њим у небеско краљевство, у живот достојан човјека. Мали човјек са људским потребама, против индустрије и олигарха, тајкуна, зеленаша и осталих крвопија у овом филму је побиједио, нажалост, само у филму!
Зато Чудо у Милану , овај лијеп и филозофски интонирани филм измиче у многим својим секвенцама потпуној рационализацији и социолошкој анализи и намеће се као доживљај једног умјетника са свим његовим субјективним слабостима, личним недоумицама и осјећањима.
Но, уз све то, мора се признати и честитати на болнај искрености и чистоти. То га и чини значајним не само у оквиру опуса Виторија де Сике већ му обезбјеђује и високо мјесто у савременом европском филму.
Извор: РТЦГ
