Пише: др Радослав Т. Станишић
Шериф Вил Кејн (Гари Купер) се жени, обећава својој жени да ће је вољети и да ће се трудити да буду срећни. Међутим, тачно у двадесет до једанаест се вјенчао али и добио телеграм да у граду долази Френк Милер човјек којег је он стрпао у затвор, Милер долази да се освети. Редитељ Фред Цинеман одмах открива у чему је драматичност ове ситуације. Парохијани га наговарају да брзо напусти град, још има времена, шериф их послуша и у великој журби одлази са Ејми (Грејс Кели).
На пола пута одлучује да се врати. Стари нерашчишћени рачуни морају да се ’наплате’ и он напросто мора да урати оно на што је на неки начин и присиљен. Новопечена супруга му пријети да ће га оставити и да одлази возом са којим управо долази бандит Милер – тачно у подне.
Режија већ од самог почетка поставља једну од основа филма а то је реална неизвјесност. У град су дојахала три човјека на коњима. Они су се смјестили на клупама мале жељезничке станице са боцом вискија и, чекају, очигледно унапријед припремљени за оно што ће се догодити. Све је познато, чак се може и наслутити крај, али тиме пажња нимало није смањена. Цинеман своје редитељско мајсторство доказује изразом.
Тачно у подне се одвија у реалном времену. Тренутак обрачуна се ближи, а балада „Do Not Forsake Me Oh My Darling“ чини ситуацију још напетијом. Ејми одлази у хотел да сачека подневни воз. Упознаје госпођицу Рамирез која је била ђејвојка Милера, а и шериф је некада био у вези с њом. Госпођа Рамирез предлаже да код ње у соби сачека воз и да заједно отпутују из овог града, али се и чуди зашто није уз свог мужа сада када му је најтеже. Међутим, вјереница не воли оружје, породица јој је стардала у ватреном обрачуну. Вил Кејн је забринут, али не и заплашен, потпуно свјестан ситуације у којој се налази.
Тражи помоћ да се заједно одупру разбојницима. Његов млади замјеник Харви који је положио заклетву за помоћника враћа звијезду и оставља га на цједилу. Шериф одлази у салуну да тражи замејнике и подршку, а потом и код пријатеља Сема, који у паничном страху и у трену заборавља пријатељство кријући се у соби, истура своју жену да лаже за њега. Разочаран у пријатеља одлази у цркву гдје су се сакупили парохијани на јутарњу мису. Грађани врло ревносно закључују да је то шерифов проблем, да не желе да учествују у том сукобу и напросто се желе дистанцирати показујћи не само кукавичлук него и право лицимјерство, истичићу да треба то да ријеши закон а не они. Заборављају да их Кејн ономад спасио од Милеровог терора и његове банде.
ВАР СОБА: Српски витезови у гротлу паганске арене! Данас гледајте „Star Wars“!
Интерасентно је поменути сцену у цркви, када једна од жена говори да је немогуће живјети на овакав начин, јер слободно не могу шетати улицама од разбојника какав је Френк Милер и његова сорта. Свјим наступом показаје је више храбрости неголи њихови равнодушни мужеви. На крају ове сцене констатује се да је Вил Кејн најбољи шериф којега су имали икада, ипак, он на крају одлази онако како је и дошао – сам, док се његови пријатељи осипају попут јутарње магле,
Групни портрет тих добрих грађана који су тако брзо изневјерили свог Шерифа заокружен је прије часа обрачуна. Цинеман је то изрежирао дискретно, без посебне жустрине, али са врло суптилним запажањима. Кејну остаје последња нада, његов сртари пријетељ Марк, који га је и учио овом послу. Он би му помогао, и у срцу ће бити с њим, али овако стар, с повријеђеном руком био би му само сметња, тамо, када се деси обрачун, тачно у подне! – Зато је боље да идеш без мене… Прекорава га: – И зашто си се морао вратити , зашто , за ту металну звјезду!?
Кејн се у једном трнутку понадао да затвор мијења људе, можда на боље, али Марк разбија илузију… – Одлази,остави и заборави. Све је ово за ништа.
Под утицајем искреног, али и за револверашки обрачун неспособног пријатеља, Кејн одлази право у шталу у трену се колебајући, гладећи коња. У том неизвјесном тренутку долази и његов бивши замјеник Харви. Жели да му помогне да оседла коња, да што прије оде из града, мисли да ће се тако ријешити нејвоља. Зато му и Харви лицимјерно каже:… – Ми не желимо да стардаш!?
Једино храбри четрнаестогодишњак ватрено жели да у обрачуну буде са њим.
Шериф га са симпатијама одбија и одлучно шаље кући, схватајући да овај дјечак има оно што његови суграђани немају – карактер и храброст. То је вестерн у коме акција није сама себи сврха — већ постављена тако да у њој можемо да сагледамо сву драматичност живота. »Тачно у подне« је филм са пуним стваралачким интегритетом, издигнут у своме жанру до класичне чистоте. Драмска напетост се постиже крупним плановима и детаљима.
Финална сцена обрачуна – наизмјенични кадрови паралелне монтаже. Шериф нешто пише, казаљке сата, воз у даљини, парохијани у цркви, клатно сата, празна улица, шине, крупни планови разбојника и пријатеља Сема и Марка, звиждук воза с бијелом паром, улазак и силазак на перон бандита Френка Милера. Госпође Ејми и Рамирез заједно улазе у воз. Кејн креће пустом улицом на последњи револверашки обрачун. Другим крајем улице долезе четворица бандита. Непажњом једног од њих, који је ломећи стакло на оближњој радњи упозорио шерифа, и он успијева да се у последњем тренутку заклони и тако добије предност у обрачуну. Отвара ватру по разбојницима. Ејми чувши пуцњаву нагло истрчава из воза. Долази у шерифову канцеларију одакле му у судбоносном тренутку пуцајући у једног од бандита спашава живот.
Међутим, бандит Милер узима је за таоца излазећи с њом на улицу, тражећи од шерифа да баци пиштољ и да се преда. Жена реагује брзим покретом и шакама хвата за очи Милера – шериф је искористио тај тренутак да све оконча.
Вил Кејн дотрчава да загрли своју жену, а затим, намах главна улица се почиње пунити људима, који као из мишијих рупа излазе са свих страна. Поменути, храбри дјечак довози двоколицу. Шериф му захваљује, а гомили упути само презрив поглед. Брачни пар одлази кочијом, док иза њих остаје само велики облак прашине.
Извор: РТЦГ
