Пише: Др Радослав Т. Станишић
Поштанска кочија је класичан вестен. Форд и сценариста Додли Николс изворној причи Ернеста Хајкокса додали су љубавну причу и рођење дјетета. Филм је настао у предвечерје другог свијетског рата, за многе филмске критичаре, је најсавршенији вестерн свих времена, што још увијек не значи да је најбољи филм у овом жанру. Уводна сцена почиње великим тоталима прерије у оптичким триковима – претапањима и већ на почетку антиципира да филм који слиједи не припада вестернима Б продукције, који су се углавном снимали у великим стидијима и изгледали сувише артифицијелно. Ипак, дијалошка сцена на кочији у покрету између кочијаша Бака и шерифа Карлија снимана је у студију, иако не изгледа лоша, помало квари цјеловити доживљај прерије па самим тим ремети драмску конструкцију филма. Иако је у питању америчка продукција, за такво редитељско рјешење ове сцене, узимамо у обзир околност да је филм сниман 1939.
У ове кочије Форд укрцава чудне путнике. То је млада Далас, дјевојка сумњиве прошлости, с којом се тетка опрашта упућујући је далеко у Лордсберг. Све то посматра професионални коцкар, са црним шеширом и хладним погледом, по имену Хетфилд.
Коцкар-кицош, примјећује док завршава своју партију покера да је видио анђела у џунгли, тај његов анђео је госпођа Мелој у поштанској кочији. Он никуд не жури и укрцаће се међу последњима да би у следећој крчми нашао свој амбијент. У уводној секвенци Доктор Бони опраштајући се у локалној крчми тражи још једно пиће за растанак, и то наравно, на вересију. Симпатични бармен га услужује говорећи да има доброг сапутника, трговца вискијем.
Др Бони је боем, и један од оних добричина изгубљених на Дивљем западу — он не тражи ни благо, ни богатство, своје разочарење животом утапа у алкохол и дјелује скоро необавезно. Трговац вискијем Пикок је веома смијешна фигура у свом ситном реализму и потпуни контраст према осталим личностима. Низак је, неугледан, плашљив и право је чудо како се мота по овим несигурним варошима. Њега др Бони одмах узима под своју заштиту, посебно његову торбу са вискијем. Банкар Гејтвуд подиже новац из сопствене банке и бјежи, задњи се укрцава у Поштанској кочији са својом торбом од које се ни тренутка не одваја.
Он је кукавица, себичњак, галамџија и контраш. На путу, укрцавају Ринга Кида, коме је коњ сломио ногу. Иако шериф Карли Вилор примјећује да би он требао бити у затвору, ипак му дозвољава да се укрца у кочију али прво да му преда оружје.
Нико од њих не иде на овај пут без разлога. Ринго Кид и доктор Бони остварују добар контакт, испоставља се да је доктор лијечио његовог брата.
Ринго са симпатијама посматра дјевојку Далас, региструје антипатичног банкра Гејтвуда, равнодушност испољава према коцкару-кицошу Хетфилду, као и према препотентној и трудној мис Мелој, њен муж Кпетан Мелој терба да је сачека на крају овог путу. Форд камеру смјешта у кочију и она постаје истовремено и путник, али и истраживач.
На пола пута млади поручник са својом коњицом одлази у другом правцу, напуштајући пратњу кочије. Затечена дружина у једној крчми преиспитује своју одлуку да се врате. Доктор жели да се настави овај пут и жели још једно пиће. Госпођја Мелој је разочарана што је муж није сачекао на договорено мјесто. Пада у несвјест и добија болове. Ринго тријезни доктора кафом и хладном водом да би породио Мелој.
Доктор и дјевојка Далас је порађају, честитајући доктору на успјешном порођају точе му виски уз раздагану вику. Продавац би да одустане, симпатичано је плашљив, за разлику од банкара који је исто страшљив али и врло антипатичан. Страх од Апача и њиховог поглавице Џеронима је присутна у свакој сцени и Форд га претвара у један од битних фактора који условљавају структуру овог филма. Др Бони успијева да живот претвара у илузију и зато са великим задовољством испија своје гутљаје вискија. Насупрот њему, Ринго је веома присутан у свим тим покушајима да се извуче кочија из опасности.
Дјевојка Далас нема никога и нико је не чека. Када обави посо у Лордсбергу, Ринго јој нуди заједнички живот на ранчу у једној зеленој долини, али прво мора да пронађе убицу оца и брата, разбојника Лука Палмера и освети се. Далас не скрива интересовање и смпатије према Киду,али не жели да буде са мртвим човјеком покушава да га разувјери од своје намјере, говорећи му; – али ти мене не знаш, он јој одговара; – знам оно што желим да знам.
Овдје врлине не значе ништа већ поступци и то баш овог тренутка, у овој ситуацији. Доктор закључује да ако му је остао још само један дан живота жели да га проведе у уживању. Свако од њих тражи за себе нешто од измаклих илузија. Коцкар би хтио да буде џентлмен, скрива сваку емоцију, показује се хладан и прорачунат, а ипак не импресионира никога и постаје жртва овог пута. Банкар показује све већу нервозу и Форд не крије своју нетрпељивост према таквим себичним карактерима. Војничка Коњица успијева да одбрани поштанску кочију и доведе их до жељеног мјеста — нико више не личи на онакве какве смо их упознали на почетку филма.
Опраштајући се на крају пута Мелој се захваљује госпођи Далас, а она је покрива својим капутом. Банкара Гејтвуда хапсе на станици који ће тешко да нађе спокојство и мир. Испод шешира Ринго је сачувао један метак за Лука Палмера, одлази прашњавом улицом. Далас у страху исчекује — озарена је када се испред ње појави Ринго. Коначно одлазе заједно.
Доктор и Трговац ће се разићи а свијет неизвјесности ће и даље да постоји. У драмској констукцији овог филма нема ничег мистериозног и необичног. Филм је савршеног реда и композиције, школски примјер како се праве филмови у којима су сједињени кретање и акција са психологијом, у форму која дјелује својом животношћу, суровошћу, али и извјесном љепотом.
Извор: РТЦГ
