Тамне мрље прошлости
на твојој бијелој кошуљи
Веш машина будућности
никад неће опрати
(Психомодо поп, 1988)
Утисак је да је Иван Вуковић је почео СВ!оју кампању имајући у виду наслов пјесме „Ја волим само себе“, а испуштајући из вида цитирану строфу. Многима је упало у очи да је кампања много неутрална. Толико је неутрална да се ДПС и не помиње. Не, толико је неутрална да би могао у њу да додаш шампињоне и пилетину и направиш сос за макароне. Не. Толико је кампања ДПС за подгоричке изборе неутрална, да би могла да се зове Белгија.
Кампања ДПС и другова са Белведера изгледа као савршена реклама за избјељивач. Убациш у машину много црвених, зелених и Жутих комада одјеће а добијеш савршено бијеле чаршаве са плавим ивицама. Идила. Нема чак ни камен(ц)а са Крушевог Ждријела. Нема шта, сан сваке домаћице старог кова.
Школски гледано, Иван и ДПС раде савршену локалну кампању. Визуелно су изабрали бијело-плаве боје по узору на званичне боје Подгорице из њеног грба и заставе. Окренули су се локалним симболима, окупили локално препозната лица и направили листу неоптерећену прошлошћу, а окренуту локалним проблемима. И није тешко изводити такву кампању када имаш уз себе све грађевинске машине Црне Горе и толико буџетлија радих да остану на послу.
Проблем је што је то ипак ДПС и то се видјело на првом кораку. Помпезно најављено учешће на листи наше најбоље атлетичарке је услиједило након најаве да ће за бијелу листу гласати и они који су били против независности. Управо та фраза, „чак и они“ је у имала ДПС призвук да се ради о грађанима другог реда.
Али објављивање имена је изазвало ерупцију реакција јавности. Разлог за то је углавном била невјерица да се неко данас после година јавног недекларисања може својом вољом опредијелити да гласа за ДПС. Спортисткиња се на крају повукла са листе, али остало је много неодговорених питања, јер мало ко вјерује да је била привучена супериорним програмом ДПС листе. Значајан је то био ударац за избјељени ДПС, али су остали на ногама, не својом заслугом. Дискусија око спортисткиње се углавном водила на емотивном, а не на политичком нивоу и ту је подгоричка опозиција пропустила прву прилику да покаже озбиљност. Са чисто законског аспекта морали су да поставе питање од када то поједине личности имају право гласа у Подгорици, иако нису провели дана живота у њој. Али та питања ће очигледно чекати неку другу прилику.
Листа и лица белведерске коалиције су затим представљена и као људи који размишљају „подгорички, а не политички“, што је лоше и подмукло на више нивоа. Као што је већ речено, на листи има особа које са Подгорицом немају везе, посебно откако је и аеродром припао Зети. Други је онај битнији, а то је фраза „не политизујмо политику“. Ову фразу најчешће користе политичари када желе себе да издигну из блата које су сами створили. Њен најстарији пандан би био „не сексуализујмо проституцију“ или „не криминализујмо транспорт кокаина“. Невјероватно је, али ова фраза непримјетно пролази међу грађанима отупљелим од политике. Посебно је безобразно када фразу користи неко ко је завршио и предавао на Факултету политичких наука и последња је особа која политички процес првог реда, какав су избори, износи ван политике.
Када се све подвуче, очигледно је да је ДПС свјестан да је у великим проблемима откако губи полуге моћи и како све више њихових легенди гледамо на тв само када излазе из марице. Избледиле су боје и на заставама, па су се окренули тоталном избјељивању, прању биографија и покушају изазивања још једне колективне амнезије.
Професионално гледано, цијеним покушај, али се надам да ће подгорички бирачи ипак препознати да се иза савршено бијелих плахти увијек крије нешто.
Духови прошлости, стари намјештај пун стјеница или комшија који је палио гуме.
Небојша Бабовић
