Био сам ученик трећег разреда Цетињске богословије, када ми је једне лијепе, септембарске вечери, на клупи у парку преко пута богословског интерната, пришло двоје младих људи, са намјером да се са мном упознају. Након почетних питања која су ми поставили, а која су се тицала тога ко сам, одакле сам и зашто сам уопште уписао богословију, прешли смо на разне теме у нашем разговору, па смо се дотакли и сопствених афинитета према књижевности. Силно ме је изненадила чињеница да су се о Достојевском изражавали крајње неповољно.
Великом писцу су импутирали да су му дјела исувише обимна, досадна и пристрасна, те да их одликује одсуство љепоте реченице. Већина његових ликова су нестабилне, а неријетко и душевно обољеле особе, што , по њима, само за себе сасвим довољно говори о писцу. У наредним мјесецима сам сусрео још људи, разних генерација, који су вољели да читају књиге, а које је, такође, одликовала нетрпељивост према Достојевском. Стога је сасвим било природно да тада закључим како Достојевски и његово дјело, из неких разлога, нису успјели да допру до Цетиња и његових житеља.
Међутим, једног поподнева, враћајући се са својим друговима из разреда, након завршетка часова, у интернат, у групи људи која нас је вријеђала, псујући нам мајку српску, као да сам видио и Ставрогина. Додуше, стајао је неких пар метара од групе и са полуосмјехом на лицу презриво гледао у мом правцу, очекујући, ваљда, моју реакцију. Исто тако, једне прохладне новембарске вечери , у школи сам остао дуже него обично, будући да сам се спремао за писмени рад из Старогрчког језика. Изишавши из школе око пола десет увече, кретао сам се кроз густу, цетињску маглу. У једном моменту као да је поред мене, са рукама зароњеним у џепове сивог шињела, прошао Раскољњиков, не удостојивши ме ни погледа, а камоли поздрава.
Кирилова сам срео једног априлског јутра у улици Петра Лубарде. Угледавши ме, добио је потребу да сваку кућу у улици додирне отвореним дланом своје десне шаке. Иван Карамазов је једном приликом стајао испред владиног дома и замишљеним погледом посматрао старијег човјека, који је добацивао групи ђака првог разреда богословије, који су били махом из Србије, називајући их опанчарима и гуњашима.
У каснијим мјесецима сам сретао наратора у причи “Кротка”, како недалеко од аутобуске станице, сатима шета по замишљеном кругу , док разговара сам са собом гранајући рукама. Такође сам и главног лика “Белих ноћи” једном приликом угледао на градском тргу, у моменту док је раскидао са уплаканом дјевојком. Свим овим сусретима заједничко је било то што се ниједан од њих није завршио разговором или било којим видом моје комуникације са неким од тих ликова.
Међутим, у једно сам био сасвим сигуран: да сам се којим случајем, ипак, осмјелио за разговор, те да сам било кога од њих упитао за мишљење о писцу који их је све створио, његов одговор се не би битније разликовао од мишљења мојих саговорника са почетка приче.
Много година касније, блажене успомене Предраг Вукић ме је наговорао да своје догодовштине и сретања са разним људима на Цетињу преточим у мемоаре. На ту његову идеју и наговор, нисам одговорио потврдно. Главни разлог томе је лежао у чињеници да би такви мемоари били посве неоргинално дјело, чија би се суштина у мало чему разликовало од “Нечистих сила” и “Записа из подземља“…
Ђакон Павле Љешковић
Извор: Светигора
