Политичка жилавост и превртљивост, бахатост, насиље, криминал, десетине нерасвијетљених убистава, сумњиви послови и још сумњивије приватизација, огромни иметак непознатог поријекла …
Све су то одлике и јасни знаци препознавања тродеценијске владавине Мила Ђукановића.
На власт је дошао на силу и уз сузавац и крв. Неки ће рећи то је била договорена транзиција власти са старих комунистичких функционера на њихов партијски подмладак, који ће недуго доцније промијенити име партије али ће задржати идеолошки курс. И ако би тврдња од договореној транзицији била тачна, опет не би било погрешно рећи да је своју политичку еру започео насиљем и крвљу. Дешавања на Жутој греди и протести у Подгорици на чијем је таласу дошао на власт обиљежили су насиље и крв. Тада је, без дана радног исксутва, постао први предсједник Владе Црне Горе у вишестраначком политичком систему. Несрећних деведесетих, када је на југословенским просторима буктио грађански рат, а међународна заједница увела санкције тадашњој заједници са Србијом, Ђукановић се окреће шверцу дувана.
Под изговором да је ријеч о државном послу, без којег наводно не би опстале јавне финансије, говорило се – не би радиле школе, вртићи и болнице. Ипак тај „државни шверц“ Ђукановић је толико разрадио да су његова породица и најужи круг пријатеља од њега имали милионску корист. Шверц се толико развио да се је дошло до разлаза између њега као премијера и Момира Булатовића, који је био предсједник Црне Горе, и њихове заједничке партије. Булатовић је на сједници главног одбора партије илустровао колико остане новца од једном камиона шверцованог дувана. Колико од тога иде у државну касу, а колико, неупоредиво више, заврши у приватне џепове. Ту настаје непомирљив разлаз између првог и другог човјека ДПС. На тој сједници је Ђукановић потпуно нокаутиран. Од 146 чланова главног одбора ДПС-а уз њег је стало само седам. Ту сједницу и скори преокрет одлично одсликава једна анегдота.
Када је чуо Булатовићеву рачуницу о камиону шверцованих цигара и колико од тога новца заврши у приватне џепове, Радивоје Лала Никчевић је љутито заграктао: “Неко узима толике паре, а ја се свађам са женом јер немам дјетету да купим патике“. Неколико дана послије Ђукановићевог партијског бродолома, када је чак и очекивао да ће му полиција покуцати на врата, будвански марксиста Светозар Маровић успијева да га наговори да крену у контраофанзиву. Уцјенама, поткупљивањем и пријетњама уз „вјештине“ старог удбаша Вукашина Мараша, Ђукановић на партијским органима поново покреће причу о подршци њему или Булатовићу. На тој сједници он добија подршку већине међу којима је био и наречени Никчевић. Ту Никчевићеву промјену става, а Лала је био само један од десетина његових најоданијих поданика и партијских другова који су му, под утиском Марашевих вјештина, окренули леђа, Булатовић је прокоментарисао ријечима: „Значи купљене су патике“. Заоставштина „државног“ шверца дувана су огромна богатства Ђукановићеве породице и његових пријатеља, нерасвијетљена убиства бизнисмена, полицијских функционера, медијских посленика.
Након прљавог надјачавања Булатовића, у партији услиједили су предсједнички избори.
На тим изборима у јесен 1997. године, у условима насиља, куповине гласова, уцјена Ђукановић односи побједу тек у другом кругу. У првом је Булатовић имао предност од 15 хиљада гласова. То изазива револт и простесте неколико десетина хиљада незадовољних грађана. Протест је брутално угушен насиљем, сузавцем и у крви, уз неколико дестина повријеђених грађана.
Није било мирније ни мање напето ни почетком наредне године, када је требала да се одржи инаугурација новог предсједника Црне Горе на Цетињу. Уз неупоредиво и веће и ревносније полицијске снаге, од ових које су у недјељу биле ангажоване на Цетињу, Ђукановић је постао, први пут предсједник Црне Горе. Практично непрестана политичка криза, јер су грађани знали да Ђукановић сваке изборе добија крађом и куповином гласова, уцјенама и преварама, чинила је да незадовољство народа стално расте.
Да се то не би отело контроли, на његову штету, Ђукановић је увијек имао најоданије сараднике на челу и у врху полиције, да би увијек могао рачунати на њену подршку. Незадовољство грађана је расло, па су у јесен 2015. године организовани протести опозиције на којима је тражена техничка влада и нови избори. Умјесто тога, Мило им је послао огромне полицијске снаге које су брутално разбиле демострације које ће остати упамћене по крволочном пребијању спортисте Мија Мартиновића и изживљавању над његовим мерцедесом. Свакако ни овај пут није мањкало сузавца.
Пошто је било извјесно да на изборима планираним за јесен наредне 2016. године нема шансе ни уз насиље, крађу и куповину гласова, Ђукановић са тужилачким и полицијским стуктурама припрема замешатељство звано „државни удар“.
Наводно су, по инструкцијама руских агената, државност и евроски пут Црне Горе и главу самог Ђукановића, праћкама хтјели да угрозе: старице, молери, кафеџије, шумокрадице и пензионисани полицијски официр нарушеног здравља.
Услиједила су хапштења, пријетње, тамничења, понижања политичких противника Ђукановића.
Ђукановић је деценију и по дугим јачањем репресије над својим противницима само увећавао њихов број. То је резултирало прошлогодишњним августовским изборима на којима је декласиран. Можда ријеч декласиран звучи прејако ако се има на уму да нова власт има само један мандат више од остатка политичке арене. Али, када се зна колико је људи на посљедњим парламентарним изборима гласало у страху, било уцијењено, поткупљено; колико је било у бирачком списку фантом бирача, испада да је Ђукановић доживио изборни бродолом и да је изгубио много драстичније од онога што се очитује у распореду посланичких мандата.
[embedyt] https://www.youtube.com/watch?v=8D72XpgiD74[/embedyt]
На концу, зна Ђукановић понајбоље да је изборе добијао на силу, насиљем и крађом. Да је власт одржавао на исти начин и уз увијек ревносну подршку видљиве и невидљиве полиције, зато га сад чуди резервисан однос људи у плавом.
Зато му се не иде на изборе, него власт тражи на улици, у сукобима, сузавцу и крви.
Макар окрвавио и црквене порте, само да остане у седлу.
А од његових нема нико да му каже да се копрца у празном седлу.
