Пише: Донко Ракочевић
Ко би рекао да је у комунистичкој Црној Гори могао да се развије један такав хришћански дух – Слободан Томовић (1929-2016), професор Универзитета, један од најбољих познавалаца Његошевог дјела, али и аутор изузетних књига о хришћанству, међу којима бих издвојио „Исус Христос – моја истина!“ Одбио је трајно предлоге за кандидатуру у Црногорску академију наука и умјетности. Није прихватио приступницу загребачког ПЕН клуба и др. Осујетио је сваки покушај да ма чиме буде повлашћен, награђен, одликован и сл. У априлу 1996, објавио сам у ревији Исток његову молитву:
„Господе, Створитељу свега што јесте, што је било и што ће бити, што је стварно и што је могуће, учини да страхујем од неискрености сваке моје ријечи или притворства намјере и помисли у мојему уму. Молим се Теби Господе, у чијем безграничном духу нађу одјека сва наша очекивања, у својој беспримерној доброти, очисти ми савјест од свега што у досадашњем животу и дјелу, ријечи, намјери и осјећању учиних погрешно или противно Твојему Закону. Опрости ми гријехе које направих избором или под принудом, из нехата или хотимично, свјесно или из незнања. Господе, нека мјера Твојега опроштаја буде сразмјерна мојем кајању при помисли личне недостојности и душевном болу који осјећам размишљајући о сопственим кривицама. Господе, учини да свагда могу умаћи искушењу гордости и надмености, али не по цијену срамоте и властитог понижења. Помози ми да да избегнем сваки порок, дајући ми снагу да се не осрамотим каквом учињеном неправдом, у лику имена Твојега. Милостиви Оче наш, отклони свако зло, сваку стрепњу и могућу непријатност код оних који су ми драги. Заштити их од безнађа и учини да у кругу хришћанских врлина потраже спасење и уточиште. Милошћу својом окријепи душе мојих предака, одреди им прикладније мјесто у Твојој свјетлости.“
Заиста је појава такве личности као што је Слободан Томовић било чудо за безбожничку Црну Гору. Али, ствари постају донекле јасније када се види ко су му били преци, и по оцу и по мајци. Ђед, Периша, био је официр старе црногорске војске. Ратник је из 1876. год. у Херцеговини. Као седамнаестогодишњак истакао се у боју на Вучијем Долу и због тога је примљен у официрску школу. У ратовима од 1912.год. до 1916.год. командовао је четом Планиничара и Матешеваца. Отац, Велимир, био је професор књижевности и историје. Припадао је генерацији првих интелектуалаца који су прије светског рата завршили студије у Београду. Мајка, Олга, свршени матурант беранске гимназије, потиче из војводске породице легендарног Миљана Вукова Вешовића. Ћерка је окружног начелника Берана, Мила Вуковића, унука команданта беранске бригаде Маријана Вуковића и праунука Милована Вуковића, старијег брата војводе Миљана. Олгин отац Мило Вуковић завршио је Правни факултет у Цариграду. Аутор је познатих стихова који су стајали на славолуку у Беранама 1925.г. у част посјете краља Александра Карађорђевића Црној Гори. Стихови гласе: „Родна груда земље славне, колијевка Вожда ђеде, столећима чекала те, Краљу славе и побједе!“
Слободан Томовић је више пута прекидао редовно школовање због ратних прилика и послијератног хапшења. Послије Другог светског рата хапшен је више пута и осуђиван од стране војних, редовних и дисциплинских судова на одговарајуће временске казне, односно искључење са универзитета. Кажњаван је због својих антикомунистичких схватања и залагања за вишепартијску парламентарну демократију. Дисциплинско суђење Слободану Томовићу, студенту друге године Чисте филозофије у Београду, одржано је 4 јуна 1952. године. Оптужницу је поднио Комитет омладине Филозофског факултета, на челу са студентом Николом Милошевићем, каснијим професором овог факултета и академиком САНУ. Оптужница га је теретила за непријатељску пропаганду. Слободан Томовић је пуно година касније у овој књижици записао: „Пресуђен сам на удаљавање са свих југословенских универзитета у трајању од пет година. У међувремену сам студирао на Теолошком факултету с обзиром да је он радио изван Универзитета. Касније сам завршио Филозофски факултет, са одличном оцјеном. На истом факултету. Одбранио сам докторску дисертацију 1973 године, после много идеолошких перипетија. Последице ове пресуде трајале су двије деценије. Нисам могао добити запослење осим у провинцији. Затворена су ми била врата свих листова и часописа у земљи.“
Улога академика Николе Милошевића у избацивању Слободана Томовића са Филозофског факултета 1952.
Да би читалац разумио праксу идеологизираног школства после Другог светског рата, морао би најприје да схвати духовну и интелектуалну пустињу тога времена. Целокупни образовни систем конципиран је као средство за индоктринацију комунистичким погледом на свијет, оличеном у синтагми: марксизам – лењинизам. Филозофски факултети имали су посебну обавезу да постану огњиште лажне доктрине која је примењивана на све области живота. „Пропаст свјетског комунизма деведесетих година донио ми је апсолутну сатисфакцију и потврду мојих ставова. Но, бојим се да је комунистичка индоктринација била толико јака, посебно код простог народа, који је ипак чинио огромну већину, да се моји сународници још деценијама неће ослободити комунистичких схватања.“ Највећи антикомуниста, највећи дисидент, највећи интелектуалац у савременој Црној Гори –господин Слободан Томовић. У продаји је његова књига „Грађански рат у Црној Гори“ коју је оставио да се објави пет година после његове смрти. Ко хоће да види фотографије његових предака, може посјетити Седмицу преко овог линка
Извор: Донко Ракочевић/ Фејсбук
