Пише: Донко Ракочевић
Јанко Вукотић је последњи великан класичне Црне Горе. Велики командант црногорске војске из два рата, оног с Турском и оног с Аустријом. И једини који је имао право да се служи титулом – сердара. Та ријеч је доспјела у Црну Гору с турским најездама, а значила је војног старјешину неколико племена. У народу његову титулу нијесу од њега одвајали: сердар Јанко – један, последњи.
Има још једна велика личност Мојковачке битке. То је Милош Меденица, командант Колашинске бригаде. Да није било Мојковачке битке проживио би непримијећен. Удар је и његову варницу искресао. Мојковачка битка је пробудила у њему снагу и вриједности што спасавају од заборава.
Костас Дарданос: Када се Вјештачка Интелигенција прави богом и храни свијет са “slop”
Остављао је утисак неокретног, спорог човјека. Говорио је мало и као са муком. Многи официри су до Мојковачке битке били незадовољни његовим спорим и мало неспретним начином управљања. Но, у току Мојковачке битке га нису могли препознати. Стизао је свуд, као окрилатио, а иза њега су извијале ведра занесеност и једва примјетна брига, чак њежност према војницима и подређенима.
Сердар Јанко није могао да непосредно командује на Мојковцу. Он није имао коме друго да преда команду на Мојковцу до команданту најјаче јединице – Милошу Меденици, којег је добро познавао и као човјека и као старјешину. Сердар се за ту прилику није преварио у избору свог замјеника.
Наредбу за Мојковачку битку, сердар Јанко је писао у Подбишћу, у кући Гавра Раденовића. Иако се спремала велика битка, сердар Јанко је на Бадње јутро пошао у шуму да посијече бадњак. Али баш кад су се враћали, почела је иза брда бојна врева, која се око осам сати, упркос падању густог снијега, гласно разиграла на косама мојковачким…
Остало је историја…
Извор: Донко Ракочевић/ Фејсбук
