Пише: Мајк Сатон
Превео: Матија Јовандић
Духовит, интелигентан и проницљив при одабиру, Доналд Сатерленд био је глумац који је могао да украде сцену а да не делује да било шта ради. Рођен је у Канади, али је 1957. године отишао да студира глуму у Великој Британији. Током 1960-их је почео да добија послове и дебитовао је на филму са Кристофером Лијем у Замку живих мртваца (1964). Ево 10 његових најбољих филмова.
Дванаест жигосаних (Dirty Dozen, 1967)
Редитељ: Роберт Олдрич
Пошто се показао корисним у споредним улогама док их је неколико година играо у британским филмовима и на телевизији – нарочито у Кући ужаса доктора Страха (Dr. Terror’s House of Horrors, 1965) и Фанатику (1965) – Сатерленд је доживео велики пробој у Холивуд у дивљем, нихилистичком, неодређено антиратном филму о „момцима у мисији“ Роберта Олдрича.
Пошто се нашао у друштву тешке категорије са Лијем Марвином, Ернестом Боргнином, Робертом Рајаном и Џоном Касаветесом, млади Канађанин је оставио свој печат играјући Пинклија, најслађег ексцентрика међу безнадежним затвореницима регрутованим у мисију у Другом светском рату која им може донети смрт или славу.
Чак и доноси најнезаборавнију комичну бравуру када треба да одглуми генерала, а ту улогу доживи превише ентузијастично.
Меш (M*A*S*H, 1970)
режија: Роберт Алтман
Након низа мањих улога у Холивуду, Сатерленд је добио прилику да игра главну улогу у сатиричној комедији Роберта Алтмана о хирурзима у Корејском рату. Иако то наводно није био најсрећнији спој, а глумци су испрва били несигурни због Алтмановог неспутано импровизаторског стила, исход је класик комедије у ком се шале гомилају и сустижу једна другу тако да се некад чују само напола и упут.
Сатерленд игра Око Соколово Пирса који, заједно са Трапером Џоном, не поштује ништа сем врхунске хирургије, а буни се против свега другог. Ово је одличан пример Сатерлендовог опуштеног комичарског стила и његовог присног односа са колегама, а нарочито са Елиотом Гулдом са којим ће поново играти заједно у Шпијунима (S*P*Y*S, 1974).
Келијеви хероји (Kelly’s Heroes, 1970)
режија: Брајан Џ. Хатон
Келијеви хероји су за целу генерацију адолесцената били савршен филм: пљачкашка комедија смештена у Други светски рат препуна акције, вицева и гласних експлозија. Био је то у суштини замајац за Клинта Иствуда, решеног да понови успех са Орловим гнездом (Wхере Еаглес Даре, 1968) истог редитеља, али он промиче кроз тај филм благо збуњен, а филм је украла комична екипа глумаца споредних улога Тели Савалас, Дон Риклс и, посебно, Доналд Сатерленд.
Он игра Одбола, анахроног хипи наредника који је непрестано урађен и има најбоље реплике, углавном о својим драгоценим “таласима”. Нажалост, снимање у Југославији није било шала, пошто је Сатерленд скоро умро од менингитиса.
Клут (Klute, 1971)
режија: Алан Џеј Пакула
Џејн Фонда је звезда Клута, ћудљивог детективског трилера у ноар стилу, а неочекивано је добила и Оскара на својој најнижој тачки популарности међу просечним Американцима. Али то како је одиграла Бри, проститутку коју прогони психопата, не би успело без контраста са којим је Доналд Сатерленд представио Џона Клута, интровертног детектива увученог у њен свет након што јој је прислушкивао телефон и пратио је.
Уз крајње суптилну и дискретну глуму Сатерленд налази начина да одигра елементарну пристојност а да не постане сентименталан. А са тим постепеним развијањем љубавне приче између њега и Фонде обоје су успели прелепо да се снађу.
Не окрећи се (Don’t Look Now, 1973)
режија: Николас Рег
Сатерленд у потресној студији бола Николаса игра главну улогу као отац девојчице која се удавила у ужасној несрећи. Он одлази у Венецију са супругом (игра је Џули Кристи), која постаје опседнута идејом да њихова ћерка некако покушава да ступи у контакт са њима. Све се завршава једним од најпознатијих врхунаца у историји хорора, а цело то путовање величанствено узбуђује, пуно је маштовитих филмских решења и незаборавних призора Венеције ван сезоне.
Сатерленд је саосећајан и до краја убедљив, а веза између њега и Кристијеве успостављена је кроз класичну сцену вођења љубави, толико снажну да се годинама шушкало да су то урадили заправо. Сувишно је рећи да су гласине биле лажне.
Казанова (Casanova, 1976)
режија: Федерико Фелини
Федерико Фелини никада није хтео да причу о Казанови претвори у стандардну драму епохе, а филм који је из тога проистекао јединствен је по крајње стилизованој визуелној форми и чудној, свесно нееротичној атмосфери.
Несимпатије самог Фелинија према лику значиле су да Сатерленд треба легендарног љубавника да одигра као смешну личност која постаје саосећајна тек на крају, када приступи одмеравању личног испуњења и дозвољено му је да нестане у измаглицама историје са механичком лутком. Било је то веома изазовно искуство за Сатерленда, који је морао да носи огромну количину шминке и брије главу, али је његова глума, уз сву ту гротескност, на крају веома дирљива.
https://youtu.be/0CLMi90zupI
Инвазија телокрадица (Invasion of the Body Snatchers, 1978)
режија: Филип Кауфман
Адаптација романа Џека Финија у режији Филипа Кауфмана била је испрва много критикована као мање успела у односу на оригинал Дона Зигела, али јој је време ишло наруку, посебно када се гледа као нека врста комплементарног дела, које се бави великим градом, а не тескобама живота у малом граду.
Доналд Сатерленд постаје савршени урбани херој, врцав и благо занет санитарни инспектор који постепено схвата да је то што се људи око њега мењају последица подмукле инвазије ванземаљаца. По томе колико је снажно извео ову ролу види се да је био способан да носи холивудски филм као тумач главне улоге, а посебно је упечатљив на крају, када долази до момента који оправдано може да назове иконичним.
Обични људи (Ordinary People, 1980)
режија: Роберт Редфорд
Обични људи, режисерски деби Роберта Редфорда, често се отписује као дело које је незаслужено добило Оскара за најбољи филм уместо Разјареног бика (Ragin Bull, 1980) Мартина Скорсезеа. Али, макар за овог гледаоца, тај филм је значајан и вредан због скалпелски прецизне анализе слома белачке протестантске породице након смрти сина миљеника.
Тимоти Хатон, Џад Хирш и Мери Тајлер Мур добили су велике улоге, али је средиште филма Сатерленд, који игра оца док очајнички покушава да одржи породицу на окупу и схвата да се између њега и његове супруге створио јаз. И поново Сатерлендова сведена глума чини лика којег игра потресним.
Џ. Ф. К. (JFK, 1991)
режија: Оливер Стоун
Негде на средини сулуде фантазије Оливера Стоуна на тему убиства Кенедија, високоморални херој Кевина Костнера сусреће тајанственог човека, Икса, и цео заплет филма објашњава се и њему, као и споријима у публици. То је кључна сцена која треба да одржи пажњу гледалаца током дугог монолога. Генијални гест био је препустити то Доналду Сатерленду.
То је прави мастерклас о томе како одржати дуги говор а не постати досадан или се понављати, као и о томе како привући пажњу публике док износите сложене информације. За 15 минута, Сатерленд – као што је урадио и у камеу у Повратном удару (Backdraft) из исте године – одлази и филм одлази с њим.
Гордост и предрасуда (Pride & Prejudice, 2005)
режија: Џо Рајт
Чак и у осмој деценији живота се Сатерленд завидно редовно појављивао на телевизији и у филмовима. Улога у којој сам највише уживао у последњих 10 година његове каријере је лик господина Бенета из адаптације Гордости и предрасуде у режији Џоа Вајта. То је шкакљива улога, тражи велику суздржаност и сведени хумор.
Господин Бенет је фин човек, али је у сржи од челика и веома је мудар. То је савршена улога за Сатерленда и дозволила му је да се игра до краја и да доминира својим сценама, често кроз ништа више до благе промене израза лица. Када на крају филма коначно да пристанак за удају ћерке, осетимо да је то, ако је већ он подржава, онда и најбоља ствар која може да се уради.
Извор: Glif
